FELJTON - VAZDUŠNA BITKA NAD URALOM UOČI VOJNE PARADE U MOSKVI: Avion ,,U-2“, sa pilotom Frensisom Pauersom, prvi put je nadletao Ural

Današnja mlada generacija ne zna kakve su bile godine opasnog suprotstavljanja dveju velikih država, godine takozvanog „hladnog rata“, u svakom momentu gotovog da se pretvori u rat koji može da uništi sve živo na zemlji. U avgustu iste godine, u Sali sa stubovima Doma saveza u Moskvi održano je suđenje pilotu- špijunu Frensisu Geriju Pauersu, koji je osuđen na deset godina zatvora. Suđenje, međutim, ne bi moglo biti održano da budnost naših kontraobaveštajaca nije bila na nivou. Oni su kod Pauersa blagovremeno otkrili i zaplenili špenadlu-špric, napunjenu smrtonosnim otrovom, koju je mogao da upotrebi u momentu kada je trebalo odgovarati za špijunažu. O zbivanjima iz tih dana priča neposredni učesnik, u to vreme saradnik vojne kontraobaveštajne službe, general-major u ostavci Sergej Ivanovič Božkov, a zapis je načinio Jevgenij Antoškin.

Proleće 1960. godine bilo je jedno od retko prijatnih i toplih. Prvih aprilskih dana kapetanu Fominu i meni je hitno naređeno da otputujemo u protivavionsku raketnu brigadu koja se nalazila u Belojarskom reonu u blizini Sverdlovska, sa ciljem da preciziramo rokove postavljanja novih bojevih kompleksa S-75 ,,Desna“. Put kojim smo išli nije bio lako prohodan. Počelo je prolećno otapanje snega i putevi su bili blatnjavi. Kada smo stigli na poziciju, načelnik štaba major Mihail Voronov, je zamenjivao komandira diviziona potpukovnik Ivan Sisov se u to vreme nalazio na pripremama u vezi sa postavljanjem nove tehnike za naoružanje PVO. Nismo ni pretpostavljali, dok smo razgledali novu trpezariju koja je još mirisala na smolu, posmatrajuči kako glatko protiče raspoređivanje bojevih pozici ja, da će se kroz dvadesetak dana upravo ovde odigrati događaji koji će prekratiti česte provokativne letove američkih aviona iznad naše teritorije...

PRVOG maja u osam sati ujutru trebalo je da zamenim dežurnog operativca iz Posebnog odeljenja Uralskog vojnog okruga. Po navici sam stigao ranije, i odmah sam obratio pažnju na prilično napetu situaciju koja je ovde vladala. Major Orlov, koga je trebalo da zamenim, ne obraćajući pažnju na moje prisustvo, vikao je nešto u telefonsku slušalicu, a na stolu je ležalo još nekoliko podignutih slušalica. Sticao se utisak da istovremeno razgovara sa nekoliko sagovornika. Ovde su se nalazili i rukovodioci Posebnog odeljenja okruga, načelnik odeljenja general Smirnov, načelnici odseka potpukovnik Zaglin, potpukovnik Dvomjikov i majori Tokar i Satohin, koji su došli na raport. Bilo je očigledno da se dogodilo nešto vanredno. Iz razgovora sam shvatio da je našu granicu na jugu povredio avion na kome nije bilo znakova raspoznavanja, i da se on sada, leteći na velikoj visini, kreće u pravcu Sverdlovska.

Povređivanja vazdušnog prostora nisu bila retka tih godina. Ipak, ovo je bilo prvo preletanje aviona sa juga na sever po Uralu. Već u prvim minutima, bez formalnog prijema dežurstva, uključio sam se u posao. Činilo mi se da se sve pokrenulo. Neprestano su telefonirali iz Moskve, zvale su teritorijalne uprave KGB-a i komandanti snaga okruga i armije. Kako se avion približavao Sverdlovsku, situacija je postajala sve napetija. Telefoni, telefoni, telefoni...

Uključili su se PVO, avijacija, radio-tehničke vojne jedinice i naše službe. A Moskva se u to vreme pripremala za vojnu paradu i paradu privrednih dostignuća.

JOŠ NA JUGU zemlje, dok je avion preletao Kazahstan, Orenburšku oblast, i prilazio jugu Urala, više puta su se podizali naši istrebljivači-presretači, ali nisu imali dovoljnu visinu da ga napadnu. A kod nas su se u to vreme, zbog prelaska na novo mesto dislokacije, u reonu aerodroma Koljcova nalazila dva istrebljivača SU-9, koja su bila u stanju da dohvate avion koji je povređivao naš prostor. Istina, sa njih je bilo skinuto naoružanje.

Sovjetski pilot Igor Mentjukov izleteo je na presretanje. Bilo mu je naređeno da nanese direktan udar avionu-fantomu. Bez opreme za visinu i bez maske sa kiseonikom, bila bi to sigurna smrt. Pilot bi bio raznesen kao balon. Ali u forsažu, kada je brzina SU-9 nekoliko puta prevazilazila brzinu U-2, Mentjukov je projurio mimo američkog aviona, tim pre što je u tom trenutku napravio zaokret za nekoliko stepeni i skrenuo u stranu. Za ponovni napad naš pilot nije imao više goriva. Sada su jedina nada bile rakete i terminatori MiG-19 koji su uzleteli iz Perme na presretanje; njima su pilotirali poručnik Sergej Safronov i kapetan Boris Ajvazjan.

KADA JE špijunski avion ušao u zonu domašaja naših raketa najvišeg dometa, počelo je gađanje. Tehničari su premrli kada su videli kako su po radaru jurnule, jedna drugoj u susret, dve tačke. Kroz nekoliko trenutaka one su se lepezasto rasule i na radaru se pojavilo mnoštvo ciljeva.

Situacija je bila veoma napregnuta: tehničari su nagađali - ili je rakela pogodila cilj, pa se avion-špijun raspao, ili avion, izbacivši veštačke ometače iza kojih se krije, pokušava da pobegne od raketa.

Kako se kasnije pokazalo, eksplozivni talas (a površina razornog dejstva rakete S-75 iznosi 300 metara) odsekao je avionu U-2 krilo i deo repa, on je izgubio kontrolu upravljanja i počeo da se raspada, pa se zato i cilj na radaru umnožio.

Rakete su imale samo jedan zadatak: da se uništi špijunski avion! Ali, u zoni gađanja mogli su se naći i naši MiG-ovi. Na pitanja ,,naš-tuđ“, nikakvi signali nisu stizali, ili ih u opštoj ludnici nisu čuli. U isto vreme, ciljevi su nastavili da se kreću po radarima. Da avion- špijun ne bi uspeo da pobegne, puštene su još dve rakete. Pilot MiG- 19, kapetan Ajvazjan je, u jednom trenutku, videvši sa strane oblak eksplozije, instinktivno spustio svoj avion i upravo se time sklonio od rakete koja je letela iza njega. Taj oblak bio je avion poručnika Safronova. U trenutku kada se njegov padobran spustio, Sergej Safronov je već bio mrtav.

PAUERS čim je  osetio da mu se avion zatresao a komande otkazale, počeo je da razmišlja o spasavanju. Nije mogao da se katapultira, jer je znao da je pilotsko sedište minirano i da će, ukoliko samo pokuša katapultiranje, biti raznesen u prah. Tada je podigao kapak nad kabinom aviona i s mukom se iskobeljao iz sedišta onog momenta kada je avion, izgubivši brzinu, počeo da pada naglavačke. Silom se odgurnuvši od trupa aviona, pilot je kao kamen poleteo prema tlu zemlje koja mu je bila strana.

Žitelji sela Kosulino kada su čuli eksploziju raketa i videvši čoveka koji je sletao padobranom pravo na polje požurili su  na mesto prizemljenja. Pauers, koji je nezgodno pao na leđa, vukao se po polju zapleten u konopce. Seljaci su mu pomogli da se oslobodi padobrana i da ustane, a onda su pokušali da zapodenu razgovor sa njim. Pitaju: „Jesi l se udario, bratac?“ A ,,bratac“ ćuti. Onda su počeli da ga zagledaju: odeća nekako nije naša, pa i revolver mu nekako čudno visi o boku. Onda je još počeo i da brblja ne ponaški, pokazujući na traku sa čudnim natpisom. Seljaci su se začudili: ,,Da nije ovo neki marsovac?“ Pošto nisu uspeli da doznaju ništa posadili su ga u kola i povezli u upravu sovhoza. „Neka se, molim lepo, direktor Berman s njim izrazgovara.“

Savremena elerktonika

POVREDA  vazdušnog rostora Sovjetskog saveza je bila česta početkom šezdesetih godina prošlog veka. A avion U-2 Lokid leteo je na, za to vreme fantastičnoj, visini od 20 km i bio je opremljen najsavremenijom elektronskom opremom, koja je bila u stanju da prati rad ruskih radarskih kontrola i mogao je da ih zaobilazi; zbog toga se osećao potpuno neranjivim i nije očekivao nikakvu uzvratnu akciju, mada je njegova relativna brzina bila mala, reda veličina 750 km na sat.

 SUTRA: NESLAVAN KRAJ AMERIČKE OPERACIJE  „OVERFLAJT“