FELJTON - SUPERSILE „SA PRSTOM NA OBARAČU“: U Kubanskoj krizi ljudi su prvi put osetili pakleni dah nuklearnog rata

Prema toj oceni Kuba se, u okruženju američkih vojnih brodova i aviona, a bez oružja kojim bi se suprotstavila američkoj agresiji, nalazi u bezizlaznom položaju u središtu ovog obruča.

Realnost je, ipak, srušila ovu iluziju. Specijalne službe su dobile svoje i od vlade i od razgnevljenih Amerikanaca. List Vašington post nazivao je saradnike CIA „grupom kvaziintelektualaca“, ,,propalim akademcima“,  „diplomatama-laktarošimal‘, „osobama koje grade karijeru na podrivačkoj delatnosti i koje svuda zabadaju nos“... Tako žestoku kritiku američkih medija CIA je pretrpela upravo zato što nije bila u stanju da na vreme otkrije operaciju prebacivanja vojnih snaga na Kubu.

Četrnaesti oktobar je označen kao datum početka najveće nuklearne krize XX veka. Iz vojno-pomorske baze SAD  Guantanama, koja se nalazi na Kubi, hitno su evakuisane porodice američkih oficira, na njoj su se vršili fortifikacijski radovi, broj aviona je dostigao 120, garnizon se dvostruko uvećao, porasla je količina tenkova i drugog naoružanja, bile su dopunski otvorene tranšenje punog profila, postavljeno je 28 km minskih polja i žičanih ograda.

KOMANDANT grupe sovjetskih snaga na Kubi, general armije I. A. Plijev je sa svoje strane odmah sazvao zasedanje proširenog vojnog saveta, na kome je naredio da se sve vojne jedinice dovedu u punu bojnu gotovost. Zaključujući sastanak vojnog saveta general je izjavio: ,,Ako protivnik ne bude koristio nukleamo oružje, ratovaćemo običnim oružjem.

Nemamo odstupnicu, daleko smo od Otadžbine, ratnih rezervi imamo za pet-šest nedelja.

Ako razbiju našu vojsku, ratovaćemo u sastavu divizije, ako razbiju i diviziju - ratovaćemo u sastavu puka, ako razbiju i puk - otići ćemo u planine...“

Najdramatičniji dani Karipske krize bili su 14, 16, 22. i 27. oktobar. Predsednik SAD    Džon Kenedi formirao je specijalni štab pri savetu nacionalne bezbednosti na dan 16. oktobra.

,,Jastrebovi“ iz tog štaba su insistirali na hitnom ulasku na Kubu. Bilo je čak predloga da se po ostrvu izvede nukleanri udar, Ipak, predsednik Džon Kenedi i ministar odbrane Maknamara zadržali su nešto umerenije stavove. Bilo je odlučeno da se za sada ograniče na oštru blokadu. Ali, bez obzira na blokadu, naši transportni brodovi Jurij Gagarin i Komiles su tih dana prispeli na Kubu. U knjizi Roberta Kenedija Trinaest dana ova epizoda je ovako opisana: „Između transportera J. Gagarin i Komiles išla je sovjetska podmornica... Da bismo ih zadržali hteli smo da pošaljemo svoj najsavremeniji ratni brod, ali smo zbog opasnosti koja je sve više rasla, poslali nosač aviona sa helikopterima protivbrodske odbrane.“ Naš transporter Bukurešt je uspešno prešao granicu blokade, mada su pored njega leteli bombarderi SAD  natovareni nuklearnim bombama.

DVADESET drugog oktobra Džon Kenedi, obraćajući se naciji preko radija i televizije, izjavljuje da je u vezi sa raspoređivanjem sovjetskih strateških raketa na Kubi rešen da primeni oružje ukoliko ih SSSR ne povuče u najskorije vreme.

Predsednikovo istupanje je na sve ostavilo ošamućujući utisak. Situaciju  su podgrejale i vesti američkih listova o radijusu delovanja raketa i o tome da u slučaju njihovog aktiviranja preti uništenje preko 80 miliona ljudi. Sve je zahvatila panika. Amerikanci su jurnuli - neki na sever države, neki preko Kordiljera, a neki su odlučili da na izvesno vreme napuste SAD. Panamski kanal je funkcionisao samo u jednom pravcu, propuštajući brodove iz Atlantskog u Tihi okean.

Dvadeset drugog oktobra Fidel Kastro je naredio borcima kubanskih oružanih snaga da na znak za uzbunu zauzmu svoja mesta na položajima.

Svet je pritajio disanje. SAD su vodile intenzivne špijunske aktivnosti 24 sata na dan. Avioni U-2 i R-24 baražirali su nad Kubom tako nisko da su se mogla videti lica pilota.

Iza linija razgraničenja teritorijalnih voda, a one su ovde na svega tri milje, bili su postavljeni stražarski brodovi i brodovi radio-tehničkog osmatranja Oksford i Narednik Miler. Situacija se sve više raspaljivala i sve je govorilo u prilog skorom početku bojevih dejstava.

OSVANUO  je 27. oktobar. Bila je subota. Amerikanci su je prozvali ,,crna“. Na glavnom komandnom punktu grupe sovjetskih vojnih snaga su komandant PVO, general S. N. Grečko i zamenik komandanta general L. S. Garbuz. Stiže im izveštaj od komandira divizije PVO pukovnika G. A. Voronkova o tome da se ostrvu približava američki avion. Generali Grečko i Garbuz odlučuju se da obore avion.

Nezadrživo se krećući uvis, rakete su suknule put kubanskog neba, a uskoro je na komandni punkt stigla informacija da je cilj pogođen na visini od 20.000 metara. Krhotine aviona pale su u reon Antila, provincija Orijenta. Predsednik Kenedi je uništavanje američkog aviona smatrao dokazom odlučnosti ruskih snaga da izdrže do kraja, čak i uz rizik da Amerikanci upotrebe nuklearno oružje. Tako je u stvari i bilo.

Nastupila je zloslutna tišina: nijedno vojno dejstvo, nijedan let. I u toj već ionako izuzetno složenoj situaciji, kada je sve bilo nategnuto kao struna, američki avion U-2 narušio je vazdušni prostor Sovjetskog saveza u reonu Koljskog poluostrva. Ministar odbrane SAD Maknamara ovakvo stanje je opisao jednom frazom: „Ovo je rat“.

Situacija je dobila tragičan obrt. Dve supersile stale su licem u lice ,,sa prstom na obaraču“. U tom momentu bilo im je potpuno i definitivno jasno da će, ukoliko povuku ,,oroz“ (u ovom slučaju - pritisnu dugme), obe države biti pretvorene u prah i pepeo i da će na zemlji izginuti sve živo.

PREDSEDNIK  Kenedi, koji je osetio da se rat približava pragu SAD, poručio je svome bratu, ministru pravde Robertu Keneđiju, da hitno stupi u vezu sa ambasadorom SSSR u SAD  Dobrinjinim, kako bi ovaj preneo sovjetskoj vladi da predsednik SAD daje svoju džentlmensku reč da neće napasti Kubu ukoliko Sovjeti demontiraju i uklone rakete sa ostrva. Predlog je bio prihvaćen.

Sovjetske snage su dobile naređenje da obustave sva vojna dejstva, ali da u isto vreme budu u punoj bojnoj gotovosti. Sve dalje odluke prepuštale su se političarima.

Kada je Fidel Kastro bio informisan o saglasnosti koja je bila postignuta bez konsultacije sa njim, bio je pometen. Osim toga, Amerikanci su zahtevali da izvrše inspekciju demontaže i utovara raketa na brodove. Fidel Kastro je kategorički zabranio sprovođenje inspekcije ne samo na teritoriji Kube, nego i u njenim teritorijalnim vodama. SAD su morale i sa tim da se saglase. Postignut je dogovor da sa Kube Sovjeti uklone strateške rakete, avione 11-28, kao i torpedne čamce, a da na ostrvu ostave samo oružje za odbranu. Američka strana obavezala se da neće napasti Kubu i da će svoje rakete istoga tipa ukloniti iz Turske, Italije i Nemačke.

Tako se završila Karipska kriza u vreme kada su ljudi na Zemlji možda po prvi put istinski osetili pakleni dah nuklearnog rata...

Kenedijev ultimatum

POTPUNA blokada Kube je nosila nepredvidive posledice. Nuklearna bomba je mogla biti bačena iz nemara, zbog neispravnosti nekog materijalnog dela, zbog slabe organizacije upravljanja, ili zbog bilo kakvog drugog razloga. Posledica? Svet gurnut u katastrofu. Protiv blokade Kube istupio je SSSR, jer je objavljivanje blokade označavalo početak rata. Džon Kenedi je na sovjetska protivljenja uzvratio da će ostati čvrsto na svojim stavovima i ponovio pretnju da će primeniti oružje ukoliko sovjetske rakete ne budu izmeštene sa ostrva.

 SUTRA: VAZDUŠNA BITKA NAD URALOM UOČI VOJNE PARADE U MOSKVI