FELJTON - NEVIDLJIVI DVOBOJI IZMEĐU NEMAČKOG I RUSKOG ŠPIJUNA: Nidermajerov krug delovanja je bio širok i odgovoran

Saradnicima OGPU ( Združena državno politička uprava)  bila je poznata njegova aktivna podrivačka aktivnost na Bliskom istoku tokom Prvog svetskog rata, te se pretpostavljalo da ni nadalje nije prestajao da se bavi špijunskim zanatom. U pismu se direktno navodi: „Nidermajer - stručnjak za špijunažu“.  U pismu se pominje i major Čunke (Tajman), koji je ranije obavljao obaveštajnu delatnost u Turskoj. U cirkularnom pismu navedeno je desetak bivših nemačkih obaveštajaca.Šaljući ovaj dokument, OGPU je od svojih lokalnih organa zahtevao iscrpan izveštaj o radu nemačke špijunaže do avgusta 1924.

U TO VREME je osnovano i osmo (nemačko) odeljenje u strukturi KRO OGPU.

Kontraobaveštajno odeljenje je, uz preduzimanje neophodnih mera, od radnika lokalnih uprava zahtevalo i posebnu temeljitost u analiziranju dobijenih podataka i promišljenost u primeni bilo kakvih aktivnih dejstava prema nemačkim stručnjacima. Na ovo je i Feliks Đeržinski pozivao svoje čekiste (ČEKA -  prva sovjetska tajna policija) .

On je još u decembru 1923. godine pisao V. R. Menžinskom da je neopbodna kontrola delatnosti koncesionara od strane OGPU, ali da osim plana posmatranja mora postojati i plan njihovog potpomaganja u dogovorenim okvirima. Ako toga ne bude bilo, ističe predsednik OGPU, „naše posmatranje i praćenje se u praktičnom životu može pretvoriti u borbu sa koncesijama.“

Nažalost, čekisti su (većinom u perifernim ograncima aparata), uzimajući za osnovu samo pojedine sumnjive aktivnosti stranaca, a ponekad i bez proveravanja informacije do kraja i bez utvrđivanja povezanosti koncesionara sa špijunažom, u nizu slučajeva preduzimali protiv njih određene ograničene mnere ili su radili na njihovom progonu iz SSSR-a. Ovakvi promašaji u radu obaveštajnih službi na „nemačkoj liniji“ su se na sasvim neposredan način negativno odražavali na sovjetsko-nemačku saradnju i dovodili do konflikata između OGPU i Narkomindela (ministarstva inostranih poslova).

Operativna delatnost čekista i njihove mere u vezi sa osumnjičenim nemačkim stručnjacima bile su usmerene na presecanje kanala za prikupljanje tajnih informacija.

Ali šta sa neoficijelnim vojnim predstavništvom,  spominjanim - C-MO, nemačkim odeljenjem zaduženim za program proizvodnje orzžja? U ovom slučaju bio je neophodan tanani, filigranski rad, s obzirom na to da su ,,provale“ ovde mogle dovesti do ozbiljnih komplikacija u vojnoj saradnji i naneti štetu interesima naše zemlje.

Godine 1925. je, na insistiranje Artuzova, bio opozvan iz inostranstva Štejnbruk, rezident OGPU i bivši saradnik KRO, i postavljen za načelnika nemačkog odeljenja obaveštajne službe.

BIOGRAFSKI podaci: Oto Otovič Štejnbruk (Štajnbrik), rođen 1892. godine, Austrijanac, završio kadetski korpus. U rusko zaiobljeništvo pao 1917. godine, u činu kapetana.

Godine 1918. otputovao za Mađarsku i tamo radio na osnivanju Crvene armije; bio je zamenik komandanta korpusa i oficir  za vezu kod Bele Kuna. Od 1919. do 1920. godine bio je utamničen zbog komunističke aktivnosti. Potom odlazi u Nemačku gde obavlja ilegalne aktivnosti. Ponovo je uhapšen 1921. i potom odlazi za SSSR, gde je primljen na službu u OGPU. Godine 1935. prelazi u Upravu obaveštajne službe RKKA, na dužnosst rukovodioca prvog (evropskog) odeljenja.  Godine 1937. je neosnovano uhapšen i streljan.   

Rukovodstvo OGPU je pred Štejnbruka postavilo nesvakidašnji zadatak; trebalo je da preduzme sve mere za sprečavanje širenja informacija o tome da se u Moskvi nalazi neoficijelno predstavništvo nemačkog Generalštaba, o njegovim aktivnostima, kao i o tome da se u SSSR-u proizvode neke vrste oružja za potrebe nemačke armije koja se postepeno obnavlja. Za ove vrste podataka mogli su biti zainteresovani u prvom redu Englezi, Francuzi i Poljaci. U slučaju da ih se domognu, Sovjetski savez bi se suočio sa velikim teškoćma u sferi spoljne politike i ekonomskih odnosa sa inostranstvom. To je samo jedna strana problema. Sa druge strane, trebalo je zaštititi sovjetske vojne i političke tajne od nemačke obaveštajne službe, koja se sve više razrastala i jačala naporedo sa armijom.

Počeo je nevidljivi dvoboj između Štejnbruka i Nidermajera.

APARAT C-MO sačinjavalo je svega nekoliko službenika. Celokupnom aktivnošću. zvanično je rukovodio pukovnik Lit-Tomsen. On je preuzeo na sebe uglavnom vojno-politička pitanja. Njegov ađutant, kapetan Rat, inače profesionalni pilot, pratio je avijacijsku problematiku. U grupi je bio još i oficir za finansijske transakcije, koji je u isto vreme bio odgovoran i za dostavljanje uzoraka nemačke vojne tehnike i oružja SSSR-u. Egzemplari su stizali iz Štetčina u lenjingradsku luku.

Nidermajer se posvetio osnivanju oficirskih škola na teritoriji SSSR-a i obezbeđivanju njihovog nesmetanog funkcionisanja.....

Nidermajerov krug delovanja je, kako vidimo, bio prilično širok i odgovoran. Da bi rešio neka proceduralna pitanja ili otklonio smetnje u radu oficirskih škola, Oskar je održavao redovne kontakte sa odgovornim službenicima Crvene armije, načelnikom VVS Karmovim, njegovim zamenikom Alksnisom, načelnikom vojno-hemijske uprave Fišmanom i komandantom pomorskih snaga Muklevičem. Više puta je kontaktirao i sa Tuhačevskim, Uborevičem, Jakirom, Korkom, Bljuherom... Svake nedelje se redovno susretao sa načelnikom Obaveštajne uprave štaba RKKA Rinkom, i Berzinim koji ga je nasledio na ovom položaju.

Toliki važni kontakti omogućavali su mu da realizuje i zadatke kao što je, na primer, informisanje nemačkog generalštaba o značajnim problemima razvoja i jačanja Crvene armije.

SASTAVLjNjE  špijunskih izveštaja u potpunosti je bilo u Nidermajerovoj nadležnosti.

Govoreći savremenim jezikom, njegovu aktivnost bismo mogli okarakterisati kao legalnu špijunažu.

Šaljući ga u Moskvu, glavnokomandujući rajhsvera general Pol fon Sekt mu je preporučio da ne obavlja tajnu špijunažu sa oslanjanjem na zavrbovane sovjetske građane. Generalu je bilo jasno da bi to kasnije moglo dospeti ,,pod kapu“ OGPU i kompromitovati sav rad ,,C-MO“.

Za tu Sektovu opomenu ruski kontraobaveštajci saznali su tek 1945. godine, i to iz svedočenja samog Nidermajera. A u to vreme, 1925. godine, čekisti su spali s nogu zbog verovatne opširne špijunske aktivnosti neoficijelnog vojnog predstavnika, s obzirom na to da su svi, čak i oficijelni saradnici stranih misija i vojni atašei vodećih država, obavljali špijunske aktivnosti u SSSR-u.

Saradnici OGPU su, kako se kasnije pokazalo, donekle bili u pravu. Oskar Nidermajer nije mogao da se zadrži u okvirirna legaine špijunaže; nije se držao preporuka svog šefa.

Tajno oružje

TEHNIČKI  direktor koncesionarskog društva Junkers, preko koga je sprovođen program tajne prizvodnje oružja za Nemačku u SSSR, bio je fon Šubert, koji se još u materijalima carske kontraobaveštajne službe pominje kao načelnik obaveštajnih odeljenja komande Istočne armije. Godine 1918. on je u Moskvi boravio u svojstvu vojnog atašea pri ambasadi Nemačke.

 SUTRA: KRAJ TAJNE SARADNjE NEMAČKE I SOVJETA