FELJTON - TAJNE NEMAČKE OFICIRSKE ŠKOLE U SOVJETSKOJ RUSIJI: Nemci imali precizne podatke o stanju, naoružanju i raspoloženju u Crvenoj armiji

U pratnji V. L. Kopa i predstavnika VSNTT ( Najviši savet narodne privrede ) obišao je moskovsku fabriku Dinamo i fabriku aviona u Filima, kratko boravio u Petrogradu, na Putilovskom i na brodogradilištima, posetio Ribinsku fabriku motora i druge fabrike. Čitava turneja trajala je četiri nedelje.

Po povratku su Nidermajer i Pol fon Sektu podneli detaljan izveštaj koji je ovome poslužio kao osnova u pregovorima sa nemačkim industrijalcima.

Stalna putovanja su se i dalje nastavljala. Kroz nekoliko meseci, zajedno sa oficirom generalštaba Čunkeom (koji se pojavljivao pod pseudonimom Tajman) i stručnjacima firme Junkers, on je ponovo u Sovjetskoj Rusiji. Tokom kontakata sa načelnikom VVS RKKA (Vojno-avijacijske snage radničko-seljačke crvene armije)  Petrom Baranovim i saradnicima odgovarajućih načelstava VSNH, rešavana su praktična pitanja razvoja avio-industrije. U vreme ove i sledećih poseta, ove „dvostruke ličnosti“, u Moskvi, bio je postignut i principijelni dogovor o otvaranju nemačkih oficirskih škola u Sovjetskoj Rusiji.

(Nidermajer, verovatno, čini omašku datirajući susret pred kraj 1922. godine, pošto je P. I. Baranov tek 1924. godine bio imenovan za zamenika načelnika vojnih avio-snaga, a načelnik je postao 1925. godine. Krajem 1922. godine, Nidermajer je mogao da se sretne sa Baranovim kao načelnikom Odbrambenih snaga RKKA i da sa njim razmatra probleme jačanja tenkovkse industrije.).

OSKAR Nidermajer je ubrzo imenovan za načelnika službe generalštaba za ruska pitanja.

Sfera njegove delatnosti u okvirima sovjetsko-nemačke vojne saradnje se sve više proširuje. Mimo njega odsad ne prolazi praktično nijedno više ili manje ozbiljno pitanje koje se tiče SSSR-a. Po njegovim rečima, u zadatak mu je spadalo da informiše generala Sekta i načelnika generalnog štaba Hasea o toku radova na realizaciji pomenutog programa u Rusiji. On je održavao direktan kontakt sa sovjetskim opunomoćenim predstavništvom u Berlinu i dva puta je putovao u SSSR radi kontakata sa najvišim rukovodiocima Crvene armije, Narkomom inostranih  poslova i VSNH.

Kao što je poznato, prema Versajskom ugovoru Nemačkoj se zabranjivalo da ima vojne atašee u drugim zemljama, a povremena Oskarova putovanja u Moskvu, pod maskom sovjetskog građanina, nisu u punoj meri mogla da ispune delatnost atašata. Obim čisto vojnih problema se sve više uvećavao i to je zahtevalo stalan boravak predstavnika nemačkog generalštaba u SSSR-u.

Bilo je odlučeno da se otvori neoficijelno vojno predstavništvo, koje je i počelo da funkcioniše u Moskvi od 1924. godine, pod nazivom stalne komisije za kontrolu privredne delatnosti nemačkih koncesijskih preduzeća na teritoriji SSSR-a. U tajnim dokumentima predstavništvo se nazivalo ,,Centar-Moskva“ (,,C-MO“). U Nemačkoj je pri generalštabu formirano specijalno odeljenje ,,Centar-Berlin“ (,,C-B“), kome je moskovski aparat tajnog vojnog atašea bio direktno podređen. C-MO je vodio pukovnik Lit-Tomsen, ali je faktički sav posao obavljao njegov zamenik Oskar Nidermajer. (Lit-Tomsen je bio opozvan 1927. godine, a Nidermajer ostaje na čelu C-MO do 1931. godine. ).

SUDEĆI po Nidermajerovim izjavama, generalštab je pred C- MO postavio sledeće zadatke: kontrolu rada nemačkih vojno-industrijskih preduzeća u SSSR-u; osnivanje škola za obuku nemačkih oficira na sovjetskoj teritoriji; organizaciju eksperimentalno-istraživačkih poslova vezanih za konstruisanje novog naoružanja; stalno informisanje generalštaba o aktuelnim vojnim pitanjima koja se rešavaju u SSSR-u.

I samo nabrajanje navedenih zadataka već pokazuje da u svojoj delatnosti C-MO nije mogao a da se ne sučeli sa sovjetskom kontraobaveštajnom službom, koja je štitila naše vojne tajne bez obzira na to ko je želeo da ih se domogne.

Treba reći da do 1924. godine OGPU nije vodio aktivnu delatnost po nemačkoj liniji unutar zemlje. Ovo bi se moglo objasniti naglim slabljenjem vojne obaveštajne službe Nemačke posle njenog poraza u Prvom svetskom ratu, odsustvom zainteresovanih korisnika informacija i, otud, i oskudnim finansiranjem. A najvažnije je što su Sovjetska Rusija i Nemačka težile da razviju političku, ekonomsku i, kako se vidi, vojnu saradnju. Ipak, upravo proširivanje kontakata po vojnoj liniji, pri neskrivenoj nameri nemačkog generaliteta da obnovi svoju armiju mimoilazeći Versajski ugovor, logično je dovelo do jačanja nemačke obaveštajne službe. Evo nekih sećanja koja ovim povodom iznosi načelnik jednog od odeljenja Hitlerovog Abvera (vojne špijunaže i kontrašpijunaže), Ervin Štolce: „Rukovodstvo rajh-svera (general fon Sekt) je, uz odobrenje vlade, smatralo neophodnim da, uporedo sa borbom protiv neprijateljske špijunaže, organizuje i vojnu obaveštajnu službu, kako bi bilo informisano o naoružanju vojnih snaga država koje mogu postati potencijalne protivnice Nemačke. Izvršavanje ovog zadatka bilo je prepušteno bivšem oficiru-obaveštajcu... pri štabu ‘Ober-Ost’ majoru Hempu.“ Pod njegovim rukovodstvom stvarao se novi obaveštajni organ - Abver. Zanimljivo je da se u trećoj sekciji Abvera kao zamenik načelnika pojavljuje već pomenuti major Čunke, koji je kasnije zauzeo rukovodeći položaj u C-EFU.

NEMAČKA obaveštajna služba početkom dvadesetih godina nije imala potrebe da vrbuje specijalne agente u SSSR-u, s obzirom na to da prikupljanje potrebnih vojnih i ekonomskih informacija u uslovima sve razvijenije saradnje nije predstavljalo nikakav problem.
Međutim, saradnici OGPU su s pravom pretpostavili da se situacija može vrlo brzo izmeniti posle formiranja službe neoficijelnog vojnog atašea, to jest C-MO, u Moskvi.

Nema sumnje da se sa tim u vezu može dovesti pojava specijalnog cirkularnog pisma OGPU iz 1924. godine (iz godine osnivanja C -MO) koje su potpisali zamenik predsednika H. Jagoda i načelnik kontraobaveštajnog odeljenja A. Artuzov. Suštinu pisma odražava već njegov naslov - „O nemačkoj špijunaži i borbi protiv nje“. U njemu se naglašava da je uočen ogroman priliv nemačkih poslovnih ljudi - koncesionara, industrijalaca, osoba različitih delatnosti, koji osnivaju preduzeća, društva i predstavništva i sa tih pozicija obavljaju obaveštajnu delatnost. „Primećeno je - kaže se u pismu - da se kadrovski sastav ovih preduzeća regrutuje pretežno iz redova bivših oficira nemačke armije, a posebno od oficira bivšeg nemačkog generalštaba... Na čelu ovih preduzeća često se sreću lica koja su ranije živela u Rusiji i koja su i pre revolucije pozivana na odgovornost zbog sumnje da se bave špijunažom. Prema postojećim podacima koje smo dobili iz inostranstva, štab nemačkih fašističkih organizacija poseduje precizne informacije o stanju, naoružanju, rasporedu i raspoloženju u našoj Crvenoj armiji.“

Proizvodnja naoružanja

MNOGI  detalji tajnih dogovara između Sovjetske  Rusije i Nemačke u velikoj meri je prevazilazilo okvire Versajskog ugovora. Da bi se izbeglo krajnje nepoželjno razglašavanje razvoja vojne saradnje, nemačko vojno ministarstvo je obrazovalo navodno nezavisno industrijsko udruženje GEFU, koje je na sebe trebalo da preuzme finansiranje i koordinaciju aktivnosti za ostvarivanje zajedničkog programa proizvodnje naoružanja. Major nemačkog generalštaba Čunke formalno je otpušten iz vojne službe i postao je rukovodilac GEFU.

 SUTRA: NEVIDLjIVI DVOBOJI IZMEĐU NEMAČKOG I RUSKOG ŠPIJUNA