FELJTON - NEVIDLJIVI FRONTOVI FRANCUSKO-RUSKOG RATA: Tajni "vojni agent" Aleksandar Černišev po Evropi i formirao razgranatu obaveštajnu mrežu

Istini za volju, treba ipak priznati da je među "agentima--amaterima" bilo i talentovanih ljudi. Jedan od njih je bio poznati francuski arheolog Žan Lajar. On je od 1708. godine rukovodio arheološkim istraživanjima u Persiji. Napoleon je pozvao arheologa i, obećavši mu znatnu sumu za nastavak iskopavanja, zamolio da se u Francusku ne vrati običnim "evropskim" putem, nego preko Kaspija, pa Volgom, sa svraćanjima u Moskvu, Petrograd, Rigu i Varšavu.

Dobivši saglasnost, Napoleon je Lajaru dao "upitnik" - o prijemima regruta, o sistemu upravljanja ruskom armijom, o stanju puteva i mostova, o specifičnostima ruske klime i sličnim stvarima. U decembru 1810. godine Lajar je Napoleonu izručio zahtevane odgovore, koji su, zapravo, obuhvatali nekoliko tomova najdragocenijih obaveštajnih informacija. Kada se upoznao sa njihovim sadržajem, Napoleon je Lajara ne samo nagradio ordenom Legije časti (razume se, za "uspehe u arheologiji"), već mu je i platio sva arheološka istraživanja u Persiji deset godina unapred. Treba reći da su upravo Lajarovi podaci o prolećnim izlokanim putevima zadržali pohod "velike armije" na Rusiju sve do kraja juna 1812. godine.

TAKVA je otprilike bila situacija na frontovima tajnog franko-ruskog rata, kada je 5. oktobra 1810. Barklaj de Toli lično uručio pukovniku Aleksandru Ivanoviču Černiševu tajnu instrukciju prvog "vojnog agenta" u Zapadnoj Evropi. Oficijelno "pokriće" njegove misije bilo je vođenje "savezničke prepiske" između Napoleona i Aleksandra I, a faktički je Černišev bio obavezan da sakuplja podatke o pripremama Francuske i njenih saveznika za rat.

U suštini, to je bila obaveštajna služba analogna onoj koju je vršio Lajar u Rusiji, s tom razlikom što je za francuskog arheologa to predstavljalo jednokratan posao, primeren individualnim mogućnostima arheologa, a Černišev je neumorno putovao po Francuskoj i Evropi od oktobra 1810. do februara 1812. godine, baveći se oformljivanjem široko razgranate i na duge staze planirane agencijske mreže. Černišev je uspeo da sjajno obavi svoj zadatak, o čemu, delimično, svedoči i sudski proces nad visokim činovnikom vojne uprave, Mišelom, u aprilu 1812. godine: Francuzi su sa zapanjenošću primili vest da je ruski pukovnik "vozao" Mišela cele dve godine. Srećom, A. I. Černišev se u to vreme nalazio daleko od Pariza. Da je bio u njemu, ne bi mogao da izbegne hapšenje i najsuroviju kaznu.

KONKRETNA analiza delatnosti Černiševa, agenta i čoveka talentovanog za vrbovanje, još čeka svog istraživača, a mi ćemo samo podsetiti na dvojicu "pomoćnika" prvog obaveštajca Rusije - na ne baš nepoznatog Taljerana i Napoleonovog maršala, od 1810. godine. "v. d." kralja Švedske Bemadoa, bivšeg revolucionara, koji je na svojim grudima u svojstvu "osobenog znaka" nosio tetovažu "Smrt kraljevima i tiranima!"

Figuru Šarla-Morisa Taljerana-Perigora, tajnog izveštača Aleksandra I, još je 1939. godine detaljno opisao akademik J. V. Tarle u svojoj poznatoj knjizi Taljeran. Ipak, kratko ćemo pomenuti neke od detalja iz života Taljerana, ministra spoljnih poslova i jednog od autora znamenite Deklaracije o pravima čoveka i građanina 1789. godine. Još u Tilzitu, pripremajući tekst franko-ruskog saveza 1807. godine Taljeran je, tajno se susrećući sa ruskim carem, dao do znanja kako nipošto ne savetuje ruskim saveznicima da veruju "savezničkim obavezama" njegovog patrona. Pri drugom susretu Napoleona i Aleksandra I 1808. godine u Erfurtu, Taljeran je još otvorenije izražavao svoj skepticizam u pogledu savezničkih planova francuskog imperatora.

...Februara 1809. godine u Pariz dolazi ministar inostranih poslova i trgovine Rusije N. P. Rumjancev. Taljeran traži mogućnost susreta sa njime i poverljivo mu saopštava neke od tajni Napoleonove diplomatije. Maja iste godine Taljeran upućuje Rumjancevu u Peterburg pismo, u kome savetuje da se uslovi Tilzitskog mira ne poštuju isuviše strogo u pogledu kontinentalne Napoleonove blokade protiv Engleske. Akademik Tarle nalazi samo jedno objašnjenje za izdaju "hromog đavola": gramzivost, žudnju za bogaćenjem.

NEGIRATI ovaj vaseljenski porok nema smisla, tim pre što je Napoleon jurnjavu za "zlatnim teletom" takoreći oficijelno ozakonio: u njegovoj armiji je faktički već od 1779. godine postojao takozvani ugovorni princip. Svi vidovi vojne delatnosti bili su skrupulozno izraženi u francima - koliko, na primer, vojniku pripada za zarobljavanje neprijateljskog oficira ili znamenja. Sve je bilo "obračunato": plata za lakše ranjavanje i teže gubitke. Svoju cenu - u vidu isplate kompenzacije porodici - imala je i smrt. Garantovana je socijalna zaštita u slučaju invalidnosti; penzija se, kad smo već kod toga, isplaćivala i oficirima i redovima.

Očigledno je da je postojala psihološka atmosfera za trgovanje ne samo vojničkom čašću, nego i diplomatskim tajnama. Nije slučajno što neki savremeni francuski istoričari glavni razlog poraza "velike armije" na poljima Rusije vide ne samo u snazi ruskih bajoneta, "generalu Mrazu" ili partizanskom pokretu, koliko u tovarima: napuštajući Moskvu, Napoleon je dozvolio ne samo oficirima, nego i vojnicima da sa sobom ponesu onoliko "trofeja" koliko svako od njih može poneti. To je odmah uništilo bojevu sposobnost strašne armije: vojnici se više i nisu toliko borili, koliko su se bavili zaštitom napljačkane robe.

IPAK, smatrati Taljerana neviđenom alom (mada su mu za odate tajne dobro platili; Taljeranove priznanice na trocifrene sume u francima i funtama sterlinga i danas je moguće videti u ličnom arhivu Rumjanceva u Centralnom državnom arhivu starih akata u Moskvi) bilo bi očigledno uprošćavanje. Taljeran, jedan od najbogatijih ljudi Francuske, ne bi samo radi novaca reskirao živu glavu.

Biće da je ispravnija druga pretpostavka: Taljeran je, ako se tako može reći, postao špijun Aleksandra I "iz idejnih pobuda". On je već shvatio da je Napoleon na početku svog zavojevačkog pohoda, "zakuvavši" istovremeno kontinentalnu blokadu Engleske, rat u Španiji i pripremu rata sa Rusijom, posegnuo za nedostižnim. Neminovni poraz čoveka neverovatnog častohleplja bio je potpuno jasan političaru kakav je bio Taljeran.

U isto vreme, on nije video snage unutar Napoleonove imperije koje bi bile sposobne da svrgnu "Korzikanca" - leva (republikanska) i desna (monarhistička) opozicija bile su davno uništene, a u imperiji je vladala najžešća politička represija, i svrgavanje Napoleona, koji se od nacionalnog miljenika broj jedan pretvorio u neprijatelja broj jedan, moglo je da dođe samo spolja, kao rezultat vojnog poraza. Takav udarac je mogla da nanese samo Rusija; odatle, po svemu sudeći, i proističe Taljeranova "pomoć" Aleksandru I. A ako za takvu "pomoć" još dobro i plaćaju - zašto se odreći? Uz to, prema svim evropskim zakonima, svaki rad treba da bude adekvatno nagrađen...

SUTRA: IDOL PETERBURŠKIH SALONA PRODIRE U NAPOLEONOV ŠTAB