FELJTON - ŠEZDESET NEPOTKUPLJIVIH GENERALA IZ RUSKE ARMIJE: Aktivnost francuske špijunaže naterala je Ruse da stvare spoljnoobaveštajnu službu

O njemu su uglavnom pisali u vezi sa njegovim aktivnim učešćem u otadžbinskom ratu (portret Černiševa koji je izradio D. Dou i danas visi u galeriji heroja rata iz 1812. godine u Zimskom dvorcu), kao i u vezi sa tužnim sećanjem na krimski rat, koji ga je zatekao na položaju predsednika Državnog saveta.

Blistava karijera budućeg svetlog kneza otpočela je kada je lepotanu - ađutantu iz svite Aleksandra I bilo svega dvadeset i pet godina, a bila je povezana sa inostranom obaveštajnom službom, koja tek što je bila ustanovljena u Rusiji.

"Ocem" ove službe treba smatrati Mihaila Bogdanoviča Barklaj de Tolija, čiji spomenik i danas stoji na Nevskom prospektu u kolonadi Hrama Sv. Petra.

Tadašnji imperator Aleksandar I imenovao je Barklaja za vojnog ministra u januaru 1810. godine. Do tog vremena postalo je jasno da je franko-ruski savez, zaključen juna-jula 1807. godine u Tilzitu (neka vrsta prethodnice pakta Ribentrop-Molotov iz avgusta-septembra 1939. godine), "potrošen" kao faktor privremenog predaha i da novi rat između Francuske i Rusije postaje neizbežan.

OD FEBRUARA do aprila 1810. godine Barklaj de Toli je caru poslao seriju beleški o neizbežnosti novog rata i o merama zaštite "zapadnih delova Rusije". Kao prilozi ovim beleškama figurirale su kopije dostava koje su Napoleonu slali njegove diplomate i vojni izaslanici, dobijene preko agenata u Parizu; u njima se od decembra 1808. godine provlačila jedna te ista uporna misao o tome da savez Francuske sa Rusijom više ne odgovara ovoj prvoj.

Posebno mesto među tim agencijskim dokumentima zauzimala je kopija tajnog izveštaja Napoleonovog ministra inostranih poslova Šampanjija. Suština se, u najkraćem, svodila na sledeće: "Naš savez sa Rusijom, bez obzira na lične kvalitete imperatora Aleksandra, treba smatrati nepouzdanim i okončanim". Štaviše, tvrdio je Šampanji, zbližavanje Engleske i Rusije na osnovi suprotstavljanja kontinentalnoj Napoleonovoj blokadi ,,ne može biti odloženo na duže vreme". (Zaista, odmah posle ulaska "velike Napoleonove vosjke" u Rusiju, London i Peterburg su zaključili vojnopolitički savez.)

Zbog toga je, smatra Šampanji, Francuska dužna da, ne gubeći vreme, stvori moćnu antirusku vojnu koaliciju, pozivajući u "krstaški pohod" na Rusiju ne samo svoje formalne saveznike (Austriju i Prusiju), već i Švedsku, Tursku, pa čak i Kinu. Sav ovaj ogroman diplomatski posao, podvlači ministar, treba obavljati u tajnosti. Na površini treba da ostane utisak Napoleonove prividne naklonjenosti ruskom caru.

ČINI SE da je, upoznavši se sa Šampanjijevim izveštajem, Aleksandar I prihvatio "pravila igre" i nepogrešivo ih se pridržavao od proleća 1810. godine, pa sve do ulaska "velike armije" u Rusiju. U isto vreme se u vojnim i diplomatskim krugovima Rusije otpočinje sa pojačanim razrađivanjem planova odbijanja neizbežne Napoleonove agresije.

Već krajem 1810. godine u vojnom ministarstvu bili su sastavljeni planovi dislokacije ruskih snaga, koji su proizilazili iz tri moguća pravca glavnog udara Napoleonove vojske - na Peterburg (preko Rige), na Moskvu (preko Minska-Smoljenska) i na Kijev. Na vojnim školama počela je ubrzana priprema budućih oficira, u artiljeriji - hitna organizacija konjičkih baterija (ovo iskustvo je pozajmljeno od Napoleona), u naoružanju - otvaranje radionica za izradu oružja u nekim od domaćih centara (Tula, Ural) i kupovina većih količina oružja iz inostranstva,

Diplomatija je svoje osnovne napore usmerila na neutralizaciju stvarnih i potencijalnih Napoleonovih saradnika; kao dopuna klasičnoj diplomatskoj službi, po dostavi Barklaj de Tolija caru, novembra 1810. godine prvi put u ruskoj istoriji bila je organizovana vojno-diplomatska služba (obaveštajna služba u inostranstvu) u liku vojnih agenata (danas - atašea), pod diplomatskim , "kišobranom", koji su bili ubačeni u ruska poslanstva i misije za Zapadnu Evropu, Balkan i Bliski i Srednji istok.

Stvaranje ruske spoljnoobaveštajne službe podstakla je i aktivizacija francuske špijunaže: Napoleon 1810. godine formira dva važna obaveštajna centra - politički i vojni, u relativnoj blizini ruskog pograničnog prostora. Politički je ustanovljen u Varšavi - prestonici marionetskog varšavskog hercoga, koja od 1806. godine ulazi u orbitu Napoleonove imperije. Na čelu ovog centra nalazi se rezident opat L. P. Binjon; on je bio potčinjen Ministarstvu inostranih poslova Francuske i vodio je špijunažu u pograničnim oblastima - Litvi, Zapadnoj Belorusiji i Zapadnoj Ukrajini. Osnovne metode rada ovog centra bile su ispitivanja trgovaca, otvaranje i čitanje pisama, saslušanja zarobljenika i dezertera, slanje špijuna u mesta gde se grade utvrđenja, putevi, vojna skladišta...

CENTAR vojne špijunaže smešten je u Hamburgu, u štabu koji je istovremeno bio i stan maršala Davua. Njegovi zadaci su još studiozniji - obrada i povezivanje materijala o ruskoj armiji, o njenim strateškim rezervama, o kvalitetu priprema oficirskog korpusa, analiziranje vojnog ustrojstva i raznih dokumenata koja prate svakodnevni vojnički život. Rad Davuovog i Binjonovog centra koordiniralo je specijalno informativno-statističko odeljenje, oformljeno početkom 1811. godine pri francuskom Ministarstvu inostranih poslova. Na njegovom čelu nalazio se iskusni obaveštajac Leloran d'Ldevil koji je dugo vreme proveo na službi u francuskim diplomatskim misijama u Prusiji i Rusiji i koji je odlično govorio i nemački i ruski jezik (što je u to vreme predstavljalo retkost ne samo među Napoleonovim diplomatama i obaveštajcima).

Napoleon nikada nije žalio novac koji je trošio na špijunažu. Ali počev od 1810. godine, postao je posebno darežljiv: samo za tajnu stavku vojnog načelstva "za podmićivanje stranaca" 1810. godine je bilo odvojeno tri miliona, 1811. pet, a 1812. već deset miliona franaka.

U vojno-istorijskom arhivu Moskve sačuvan je "referat" o šezdesetorici generala ruske armije, koji je upravo tih dana napisao francuski ambasador u Peterburgu (a koji su uhvatili agenti ruske kontraobaveštajne službe). Na tom spisku su: M. I. Kutuzov, M. B. Barklaj de Toli, M. A. Miloradovič, D. S. Dohturov i drugi budući heroji "užasa 1812. godine". Vrlo je interesantna beleška koja je stajala naspram svakog od ovih šezdeset prezimena: "nepotkupljiv".

Za Napoleonovu obaveštajnu službu radili su francuski guverneri, frizeri, guvernante, izdavači modnih časopisa, kuvari u restoranima i drugi koji su izobilno naselili domove ruske aristokratije i prestoničnih dvorjana. Oni su predstavljali najniže "pipke" Napoleonove špijunaže...

Kina odmah iza Urala

DOSTAVE "agenata" Napoleonove obaveštajne službe neretko su podsećale na pikanterije iz rubrike "Verovali ili ne": "špijuni" su čas brkali Jaroslav sa Kostromom, čas Volgu sa Zapadnom Dvinom. Na "karti" koju je sastavio jedan od takvih "pomoćnika" Napoleonove obaveštajne službe, odmah iza Urala je počinjala... Kina! U velikim centrima Rusije ovi špijuni nisu mogli da sakupe mnogo čisto vojnih informacija, a njihovi izlasci na "lice mesta" (u rejone dislokacije vojske) neminovno bi doveli do raskrinkavanja, naročito kada su vojna dejstva već bila u toku.

 SUTRA: NEVIDLjIVI FRONTOVI FRANCUSKO-RUSKOG RATA