FELJTON - KUTUZOV, KOMANDANT NA NEVIDLJIVOM FRONTU: Svi Kutuzovi su od vajkada bili vojnici koji neprijatelju nikada nisu pokazivali leđa...

S vremena na vreme uzburkavaju je oluje, podižući razorne talase smutnih. vremena. Tada se ruše stari idoli, a. na njihovo mesto, često voljom slepog slučaja, dolaze drugi...

Hvala Bogu, ove napasti su zaobišle Mihaila Ilarionoviča Kutuzova. Njemu je oproštena čak i odluka koja je dugi niz godina smatrana pogubnom i zbog koje je, kažu, osedeo preko noći - jer je upravo u tu noć sam stavio na kartu i čast i sudbinu Rusije. Istorija je priznala da je rešenje koje je tada izabrao bilo jedino ispravno.

Bio je otvoren, koliko je to mogao bili čovek njegovog karaktera i položaja. Ta je otvorenost, međutim, varljiva i često shvatana kao prostota u najgorem smislu reči, bila i ostala do danas nerasvetljena tajna njegove ličnosti. Sa druge strane, može se reči da tajne i nema. Jednostavno, ono što je on učinio treba meriti merom koja odgovara veličini ovog čoveka. Vojna služba je za njega bio prirodan način života kao disanje.

KUTUZEVLjEV daleki predak po očevoj liniji došao je u Rusiju 1252. godine i stupio u službu velikog kneza Aleksandra Nevskog. Njegov praunuk već se čvrsto utemeljio u ruskoj istoriji pod imenom Fjodor Kutuz. Od njega i vodi prezime Kutuzov...Svi Kutuzovi muškog pola su od najdavnijih veremena bili vojnici. U bitkama neprijatelju nikada nisu pokazivali leđa... I po ženskoj liniji imali su čime da se podiče: prababa budućeg Napoelonovog pobednika bila je udata za kneza M. F. Požarskog, oca Dimilrija Mihajloviča, spasioca Moskve 1612, koji  je ovekovečen na spomeniku koji stoji na Crvenom trgu, na nekoliko koraka od crkve Vasilija Blaženog.

Mihailo Kutuzov otpočinje svoju vojnu karijeru kao četrnaestogodišnji kaplar.  U šesnaestoj godini dobija svoj prvi oficirski čin...Čini se da mu je sve unapred bilo zacrtano: izvoli, stupaj po sve višoj lestvici! I Mihailo je već ađutant u sviti peterburškog i estlandskog ( u Estoniji) general-gubematora.

Nije se dugo zadržao u službi iz koje je mogao izbliza da promatra dvorsku atmosferu, inače tako stranu njegovoj prirodi.. Pošto je avgusta 1762. postao kapetan, sedamnaestogodišnji Kutuzov je upućen u Novu Ladogu, kao kornandir čete u Astrahanskom pešadijskom puku. Obrevši se konačno u pravoj vojnoj službi, mladi komandir se predstavlja tek imenovanom komandantu puka. Njegovo ime  je Aleksandar Vasiljevič Suvorov. Uistinu Bog zna kome pomaže. To što je mladi Kutuzov tek otkrivao Suvorovu je već bilo dobro poznato. Vojnici i oficiri predstavljaju porodicu. Armija je dom...Mladi kornandant je, čini se, ne bez podrške Suvorova, nastojao da ovakvom životu na svaki način doraste.

Po obrazovanju je artiljerac, tobdžija. Bojeve pešadije izučava pod nadzorom njenog velikog znalca, Suvorova. Potom, osam godina komanduje pukovima lake konjice i tri godine jegerskim korpusom. Krajem svoje pedesetogodišnje vojne karijere postigao je sve što se uopšte može zamisliti, bio je obasut pažnjom dvorova tri imperatora...Osam i više godina Kutuzov je proveo u službi kao kapetan. Pet godina bio je potpukovnik.

General-major je postao tek u četrdesetoj godini života...Njegova genijalnost ogledala se u višestrukim vojnim talentima. A genijalnost Suvorova je u tome što je taj talenat uočio i pomogao mu da se razvije.

Uočivši Kutuzovljevu sklonost ka učenju jezika (Kutuzov je svaki slobodan trenutak posvećivao njihovom izučavanju; znao je francuski, nemački, engleski, poljski, švedski, turski i latinski), upravo je Suvorov bio taj koji je u njemu otkrio rođenog obaveštajca.

Obaveštavanje - to je poznavanje sveta. Kutuzov se izvrsno razabirao u čitavom spektru vojnih i vojno-inženjerijskih nauka, odlično je poznavao istoriju, međunarodne odnose i diplomatiju.

Komandant puka sa talentom obaveštajca i diplomate je jedinstvena pojava, i to ne samo u Rusiji. Život je Kutuzovu ubrzo pružio mogučnost da pokaže šta sve može da učini i kao komandant i kao vojnik nevidljivog fronta.

Godine 1768. počeo je prvi od dva rusko-turska (,,Katarinina“) rata za prevlast nad Krimom i izlaz na Cmo more. Otpočele su bitke na reci Prut. Turci su nadirali, kako je primetio jedan očevidac, kao oluja. Kotuzevljeve jedinice presrele su Turke sa zapanjujućim spokojstvom. Njegova vojska, kako su potom pisali vojni istoričari, „nije se uplašila od silne neprijateljske vatre...Kutuzov je sve vreme ostao miran. On je znao ono što drugi još nisu, Dan pre boja preko Pruta su prelazili „pouzdani ljudi“ koje je poslao Kutuzov. Nije mu bilo teško da ih nađe među lokalnim stanovništvom. Znanje jezika uključuje i poznavanje karaktera, običaja, navika i mnogih drugih osobina do juče nepoznatih naroda...„Pouzdani ljudi“ su po povratku javili da je Kutuzovljev protivnik Abdi-paša, „vojskovođa pre hrabar negoli promišljen“, forsirajući Prut, utrošio gotovo sve zalihe municije. Ono što je paši ostalo, jedva da će biti dovoljno za jedan plotun.
Kutuzov je, izlazeći pred vojsku joja je bila zapanjena njegovom samouverenošću, rekao: momci, ne bojte se; već posle druge paljbe splasnuće Abdi-paša, a dalje dejstvujte onako kako ste učili! I sve je bilo kako je rekao. Među vojnicima je počelo da se priča o Kutuzovu kao o vidovnjaku.

U borbama oko reke Large Kutuzov je, promišljajući sve varijante neophodnih dejstava, lično ispitivao zarobljenike (kasnije su ih u ruskom duhu prozvali ,,jezicima“).  Ispitivanje i nije bilo pravo, više je ličilo na prijateljski razgovor, isprekidan iznenadnim preciznim pitanjima o ovome ili onome: o životu, o službi, o porodicama, o bogatstvu i siromaštvu; na kraju je u rukama imao vrlo precizan raspored turskog vojnog logora sa svim ,,tajnama“ i zasedama na brdu koje je izgledalo nepristupačno. Bataljonski grenadir, predvođen lično Kutuzovim, popeo se na brdo tajnom bogazom koju su Kutuzovu otkrili njegovi obaveštajci, nanoseći protivniku, kako beleži referat, ,,najosetljiviji“ gubitak. Oteli su im sve barjake slomili svaku volju za otporom, a oružja, kako su se izrazili, oduzeše nebrojeno mnogo.

Od tog vremena obaveštajni štab svuda prati Kutuzova. Štab se sastojao od nekoliko njegovih vojnika, izuzetno talentovanih za ovaj težak posao, i, većim delom, od bivših meštana koji su sve staze i bogaze u okolini znali unakrst.

Upravo ova grupa pomagala je Kutuzovu da se uhvati u koštac sa tvrđavom Isakči: obaveštajci su se raspitali kada lađe sa zalihama municije i pojačanjem treba da stignu do tvrđave u opsadi. Precizna vatra besprekorno raspoređene Kutuzovljeve baterije lišava tvrđavu očekivanog ,,sikursa“. Vojni trofej Kutuzova ovoga puta iznosi 1500 zarobljenika i 20 artiljerijskih oruđa.

Za šest godina, provedenih u neprekidnim bitkama, dobio je čin majora i orden svetog Georgija. Potpukovničke epolete pripale su mu za bitku koja se odigrala u avgustu 1774. godine i teške rane pod Aluštom. Ranjen je u „levu slepoočnicu metkom koji je izleteo u blizini desnog oka... na drugoj strani lica“.

OSUJETITI PROTIVNIKA

„MLADALAČKO doba“ ruske armije odlazilo je u romantičnu prošlost. Prošlo je vreme čeonih udara i bogatirskih bojeva na čistom polju. Vojna doktrina sve više je postajala razgranata i višesmerna nauka. Aleksandar Vasiljevič Suvorov i Mihailo Ilarionovič Kutuzov su prvi ustanovili neophodnost postojanja obaveštajne službe ne više kao pomoćne, nego osnovne udarne snage koja određuje ishod bitaka, i kontrašpijunaže kao osnovnog instrumenta uz čiju pomoć se mogu osujetiti zamisli protivnika daleko pre nego što on počne da u bitku uvođi svoje regularne jedinice. Na taj način moguće je spasiti živote hiljada i hiljađa Ijudi.

 SUTRA: ŠARM GENERALA KUTUZOVA OBAVEŠTAJCA I DIPLOMATE