FELJTON - ŠPIJUNSKI RAT IZMEĐU LONDONA I PETERBURGA: U spoljnoj politici car Petar I je nastupao kao vrsni vojskovođa i kao mudri diplomata

Da bi Lavlesu obezbedio veći značaj u pregovorima, španski kardinal Alberoni mu je predao ček amsterdamske banke na sumu od 200.000 talira. Francuski diplomata Diboa je, međutim, saznao za Lavlesovu tajnu misiju, o čemu je odmah izvestio London, predlažući londonskoj vladi da zadrži Lavlesa pod bilo kojim izgovorom. Tako je Lavles bio uhapšen u Danskoj. Tek na insistiranje ruske vlade oslobođen je i upućen u Sankt Peterburg. Posle konsultacije sa potkancelarom Rusije P. P. Šafirovim, Lavles je otputovao u Hamburg, kako bi zadatak koji je dobio izvršio preko hamburških predstavnika. Pred odlazak Šafirov mu je strogo naredio da sve čuva u tajnosti, jer bi inače Englezi i Holanđani, protivnici mirovnih pregovora Rusije i švedske, mogli da osujete njegovu misiju.

U tom pravcu je skoro istovremeno delovao i španski ambasador u Holandiji Bereti-Landi. On je potpomagao početak tajnih pregovora ruskog ambasadora u Halandiji  B. I. Kurakina sa emisarima švedskog kralja. Vođeni su pregovori o uslovima zaključenja mira između Rusije i Švedske. S tim ciljem je Bereti-Landi organizovao ,,slučajni“ susret Kurakina sa švedskim ministrom G. Hercelom u haškom parku Loo. Tokom njihovog razgovora bilo je rešeno pitanje organizovanja mirovnog kongresa na Alandskim ostrvima s proleća 1719. godine. Međutim, krivicom engleske i francuske diplomatije, pregovori na kongresu bili su prekinuti. Ambasadori Engleske i Francuske nisu gubili vreme ni u samoj Rusiji, gde su obavljali tajne zadatke svojih vlada. Oni su takođe koristili sve kanale kako bi dobili što verodostojnije informacije o poduhvatima Petra Velikog, o njegovim reformama i oružanim snagama.

Posebnu obaveštajnu aktivnost ispoljavali su engleslki diplomati. Ambasador Engleske u Peterburgu Vitvort, bio je i diplomata i obaveštajac u isto vreme. U maju 1708. godine uputio je u London „spisak brodova carske flote koji stoje usidreni na trideset vrsta od Peterburga“. U tom spisku bio je naveden i kvantitativni sastav brodskih komandi. Vitvort je, ubrzo posle predstavke ruske vlade, opozvan u London.

Tajne podatke o saslavu ruske armije i vojno-pomorske flote prikupljali su i diplomati iz drugih evropskih zemalja. Osim ambasadora, u Rusiji su špijunirali i takozvani rezidenti inostranih zemalja, među kojima i Švedske. U Moskvi je, na primer, tajno delovao stokholmski rezident Tomas Kniperkron, interniran na početku Severnog rata.

Njegova aktivnost postala je primetna u vreme upada švedskih vojnih snaga u Rusiju. O stepenu borbene gotovosti Kniperkron je javljao u Stokholm tajnim kanalima. Saznavši za špijunsku delatnost švedskog rezidenta, car Petar je odlučio da ga razmeni za kneza Hipkova koji je bio zatočen u Stokholmu. Kniperkron se međutim, bojeći se gneva Karla XII, odrekao razmene, o čemu je izvestio diplomatsku kancelariju u Moskvi. Petar je bio uznemiren ovim događajem i uputio je gnevno pismo Musinu-Puškinu zahtevajući izgnanstvo švedskog rezidenta i njegove porodice u Verhoturje ili Tobolsk. Izgnanstvu iz Moskve bili su podvrgnuti i švedski oficiri zarobljeni na početku Severnog rata.
Za špijunska dejstva i tendenciozno prikazivanje stvari sa carevićem Aleksejem, ruska vlada je, po Petrovom ukazu, krajem 1719. godine proterala iz Rusije i austrijskog diplomatu Plcjera. Kao revanš usledio je predlog austrijskog imperatora ruskom ambasadoru F. P. Veselovskom da odmah napusti Beč.

U godinama 1717. do 1718. na međunarodnoj areni se zaoštrila diplomatska borba između Rusije i Trojnog saveza, u koji su ulazile Engleska, Holandija i Francuska. Avgusta 1718. godine ovom savezu se priključila i Austrija. Konstelacija političkih snaga u Evropi je tako postala krajnje nepovoljna za Rusiju. Antiruski talas je osobito snažno pogodio Englesku. Ona se na svaki način upinjala da svoje nove saveznike nagovori na otvorenu konfrontaciju sa Rusijom. Petar Veliki  je uložio mnogo truda kako bi osujetio planove Londona. U toj akciji uzeli su učešća gotovo svi ruski diplomati u inostranstvu. Rezultat njihovih zajedničkih napora bio je da se Trojni savez, u suštini, raspao. Car je ovom prilikom znalački iskoristio protivurečnosti kojima su bili opterećeni odnosi između zapadnoevropskih država.

Petar Veliki je diplomatskim akcijama uopšte pridavao mnogo pažnje i njegove vojne kampanje bile su pripremane i učvrsćivane uz pomoć konkretnih spoljnopolitičkih koraka. Rezultati Azovskih pohoda, na primer, bili su potvrđeni Konstantinopoljskim mirovnim ugovorom 1700. godine, Uoči Severnog rata Petar je uz pomoć diplomatije uspeo da stvori antišvedsku koaliciju. Pred Poltavsku bitku Petar je diplomatskom akcijom neutralisao pokušaje Karla XII da Tursku i krimske Tatare uvuče u borbu protiv Rusije, o čemu je ranije već bilo reči. Veštom spoljnom politikom Petar je obnovio Severni savez koji se bio raspao 1706, prisajedinivši mu i Prusiju i Hanover. Uz pomoć vešte diplomatije Petar je uspeo da spreči katastrofu ruske armije kod Pruta 1711. godine. On je (bez obzira na zahteve Engleske) diplomatskim naporima postigao zaključenje Ništadskog mira 1721. godine, mirovnog ugovora sa Persijom 1723. i, najzad, uspeo je da izbegne novi vojni konflikt sa Turskom 1724. godine. U svim ovim slučajevima Petar I je nastupao istovremeno i kao izvanredan vojskovođa i kao mudri diplomata. Pri tom se uvek oslanjao na svoje talentovane ambasadore. Oni su predstavljali takozvanu diplomatsku vojsku Petra Velikog, koja je sazrevala u bitkama na spoljnopolitičkim frontovima.

Zajedno sa njima sazrevala je i jačala i politička obaveštajna služba Rusije. Rezultat svega ovoga bio je da su se ruski izaslanici i obaveštajci Petrove epohe odlično orijentisali u međunarodnoj politici. Zahvaljujući njihovoj elastičnoj diplomatiji poništeni su mnogi antiruski planovi u trenucima koji su bili najkritičniji za Rusiju.

Ipak, sudbina njene državne samostalnosti i nezavisnosii odlučivala se pre svega na ratnim frontovima.

Herojski poduhvati oružanih snaga i diplomata Petrove epohe već su daleka prošlost; ipak, slavna tradicija preneta je i na nova pokolenja. Ratnici Petra Velikog predali su je čudo-bogatirima Suvorova i Ušakova, oni - rodoljubima Kutuzova i Nahimova, Skobeljeva i Brusilova, Frunzea i Žukova, i svim drugim nezaboravljenim herojima - graničarima i obaveštajcima čija su imena zlatom utisnuta u stranice otadžbinske istorije. Neraskidiva je veza koju iskivaju vekovi i pokolenja.

PRODOR U AZIJU

U PRVIM  decenijama osamnaestog veka u žiži interesovanja cara Petra Aleksejeviča Romanova, velikog reformatora i odvažnog zakonodavca našao se i azijski kontinent. Godine 1719. naredio je poručniku Jevrejinovu i geodeti Lužinu da istraže graniči li se Azija sa Amerikom. U carskoj instrukciji se kaže: „Treba da putujete do Toboljska i od Toboljska, i uzevši vodiče da putujete do Kamčatke i dalje kako vam je naređeno i da opišete tamošnja mesta...“ Isti obaveštajni zadatak car je posle pet godina postavio i pred kapetana Beringa, koji ga je izvršio tek posle Petrove smrti.

 SUTRA: KUTUZOV - KOMANDANT NA NEVIDLjIVOM FRONTU