FELJTON - RAZGRANATA OBAVEŠTAJNA MREŽA NA SVIM DVOROVIMA: Car Petar je rano pokazao interesovanje za uspostavljanje odnosa sa azijskim zemljama

Patkul je umeo da  brzo uspostavlja kontakte sa neophodnim ljudima i da na njih vrši potreban uticaj. Zbog svoje antipatije prema švedskom kralju stekao je poverenje saksonskog izbornog kneza i holanđskog kralja, a potom im sugerisao misao o neophodnosti zajedničke borbe sa Karlom XII. Kao rezultat diplomatskih akcija Petrovih poslanika stvoren je Severni savez, koji su činile Rusija, Saksonija, Poljska i Danska. Docnije se tom savezu pridružila i Prusija. Po uputstvima Petra I Patkul je u Berlinu delovao toliko prefinjeno i konspirativno, da o tajnim pregovorima koje je vodio sa pruskim kraljem i ministrima nije procurila ni najmanja vest.

Razgranate veze koje je Patkul imao na dvorovima država saveznica omogućavale su mu da prikupi važne informacije. Podaci koje je slao u Moskvu i Peterburg pružaii su ruskom caru solidnu osnovu za prosuđivanje zamisli i dejstava evropskih monarha. Godine 1702. Petar je Patkula uputio u Austriju da pomogne ruskom ambasadoru u Beču  Borisu Aleksejeviču Golicinu, koji je u to vreme bio još uvek diplomata bez iskustva, pa je stoga imao teškoća u opštenju sa neophodnim ljudima na bečkom dvoru. Patkul je, pak, brzo našao načina da dođe do mnogih uticajnih ličnosti u austrijskoj prestonici, između ostalih i do kancelara Kaunica, tu  je, na kraju krajeva, uspeo da obrlati austrijskog kancelara da radi u korist Rusije.

Petar I je visoko cenio Patkulov rad i unapredio ga je u čin general-poručnika. Ipak se Patkulova karijera tragično završila. Njegova proruska pozicija naterala je Avgusta II  da bude na oprezu, te je liflandskog plemića izručio Švedskoj. Petar I se obratio nizu evropskih suverena sa molbom da nagovore Karla XII  da oslobodi Patkula, „jako ministra našega“. Ali švedski kralj je ostao neumoljiv. Početkom oktobra 1707. godine Patkul je, kao bivši švedski podanik, pogubljen u Stokholmu.

RUSKOM caru su dobrovoljno služila još dva inozemca: Sava Vladislavič Raguzinski  (Dubrovački)  i Florio Benevini. Raguzinski je rodom bio iz Srbije. U Rusiji se najpre pojavio 1702. godine i, pošto je postigao veliliki uspeh u trgovini, boravio je po nalogu Moskve u Turskoj i  nekim zapadnoevropskim zemljama, gde je vodio trgovinske operacije i, istovremeno, izvršavao diplomatska naređenja ruske vlade. (Sava je dobio zadatak od cara da organizuje široku obaveštajnu mrežu i po celoj Evropi. To će u više navrata pomoći Rusiji da odnese pobedu u ratovima koji će uslediti, kao što je to bilo u čuvenoj bici kod Poltave 1709. godine, kada je poražen švedski kralj Karlo XII) Posle Poltavske bitke koju je vodio Petar, Raguzinski je svuda gde je bivao kazivao o uspesima ruskog oružja pod Poltavom. (Zbog ove delatnosti Petar mu je dodelio čin dvorskog savetnika.

Godine 1716. Raguzinski, po carevom nalogu, odlazi u Veneciju kao privatno lice.

Tamo je osim trgovinskih aktivnosti obavljao i neka važna „gospodareva posla“.

Raguzinski je o svim značajnim zbivanjima u Severnom ratu obaveštavao venecijanske vlasti, a kada je 1716. godine Petar stao na čelo ujedinjene eskadre na Baltiku, Raguzinski je to saopštenje moskovskih Vjedomosti odmah preveo na italijanski. U leto 1720. godine ruska flota je izvojevala blistavu pobedu nad švedskom eskadrom kod ostrva Grenham. Raguzinski je, ne časeći časa, preveo na italijanski jezik vojni izveštaj o pomorskoj pobedi Rusa i obavestio venecijanskog dužda da su senat i sinod Rusije, imajuci u vidu ogromne zasluge cara pred Otadžbinom, odlikovali Petra I  veličajnim titulama: „Imperator Rusije“, „Otac Otadžbine“ i „Petar Veliki“. Ruskoj vladi, a pre svega samom Petru, u interesu ruske veličine nije bilo svejedno kakav će utisak ovi izveštaji ostaviti na venecijansku vladu. Prema rečima Raguzinskog, ona je peterburška saopštenja dočekala sa odobravanjem i pomogla mu da za Peterburg otkupi niz umetničkih dela. Pred odlazak Vladislaviča-Raguzinskog u Rusiju, venecijanski dužd ga je obavestio o saglasnosti venecijanskog senata da ruslkog cara ,,tretira“ kao imperatora. Sledeći Veneciju, ovu titulu mu kasnije priznaju i druge evropske zemlje.

O OZBILjNIM namerama Petra I u odnosima sa istočnim zemljama govori i njegov interes prema Srednjoj Aziji. Godine 1716. Petar I je na daleki put opravio vojnu ekspediciju od 5.000 ljudi, sa knezom A. Bekovičem Cerkaskim na čelu, i sa ciljem da hivinskog kana prikloni ruskom podaništvu, a buharskog - prijateljstvu. Istovremeno, knez je trebalo da proveri verodostojnost glasina o nalazištima zlata na površinskim kopovima u donjem toku Amu-Darje, kao i da organizuje „ozbiljan posao, da bi do Indije put vodeni pronašao“. U tom cilju je Petar zapovedio knezu da sa sobom uzme poverljive trgovce.

„Tražiti plovila u hivinskoga kana i njima trgovca poslati niz Amu- Darju reku ka Indiji, naredivši da je celu proputuje, dokle god lađe mogu ploviti, i otud neka ide u Indiju, uočavajući reke i jezera i opisujući vodeni i kopneni put, a osobito vodeni prema Indiji ovom ili drugim rekama, te da se iz Indije vrati istim putem ili ukoliko čuje za još bolji put prema Kaspijskom moru nek se njime vrati i opiše ga.“ Petar je pismeno naredio da se za put u Indiju određi poručnik Kožin, koji je ,,pod obrazom trgovčevim“ bio dužan da se „obavesti o začinskom bilju i drugoj robi i zarad toga poslati Kožinu dvojicu dobrih ljudi iz trgovačkog esnafa, s tim da ovi ne budu stari“. Članovi ekspedicije koju je vodio Čerkaski izginuli su u Hivi, a i sam knez bio je verolomno ubijen.

U Srednju Aziju se umesto poginulog Bekoviča-Čerkaskog zaputio ruski agent Florio Benevini, Italijan po nacionalnosti. Benevini je odlično poznavao Istok i govorio je ruski i persijski jezik. On je uspeo da izvede ono što nije pošlo za rukom Čerkaskom i njegovom odredu. Benevini je u ime Rusije zaključio odbranbeni ugovor sa Buharom protiv hivanskog kanata i dogovorio se o mogućnostima razvoja trgovinskih odnosa. On je takođe potvrdio stremljenja Persije i Turske da muslimanske države Srednje Azije stave pod svoj uticaj. Car Petar  je na pravi način ocenio Benevinijeve zasluge i po povratku Italijana u Peterburg postavio ga na rukovodeći položaj u kolegijumu inostranih poslova.

SAOPŠTENjA ruskog ambasadora u Persiji A. P. Volinskog, takođe su sadržala dragocene podatke. I on je obavljao kako diplomatske funkcije tako i zadatke vojno-političkog izvestavanja. Ruski izaslanik je prikupio podrobne podatke o Iranu i napravio topografsku kartu svoje maršute od Astragana do persijskog grada Isfahana. Volinski je iz Persije pisao caru o unutrašnjim neredima u državi i savetovao mu da se što je brže moguće umeša u stvari ove države pod izgovorom da se bori sa pobunjenim feudalcima.

Lokalni feudalci u Dagestanu tražili su od turskog sultana da pruži vojnu pomoć pobunjenicima u borbi sa Persijancima. Rusija, razume se, nije mogla da dozvoli da se Turska utvrdi na zapadnoj obali Kaspijskog mora. Izveštaji A. P. Volinskog ubrzali su persijski pohod cara Petra I.

DESNA RUKA CARA PETRA

SAVA  Vladislavić Raguzinski rođen je u hercegovačkom selu Jasenik 1669, a  preminuo u Sankt Peterburgu 1738. Bio je u službi Ruske imperije, diplomata i obaveštajac. U istoriji je zapamćen kao putopisac i poliglota ali i kao veliki dobrotvor i darodavac manastira Sveta Trojica kod Pljevalja.Smatran je jednom od najznamenitijih ličnosti Rusije tog vremena. Zbog zasluga u ruskim ratovima sa Švedskom i Turskom, posle uspešnih misija u Carigradu, Rimu i Veneciji, te zbog velikih diplomatsko--obaveštajnih uspeha u Kini, uspostavio je i danas važeću granicu, postavljen je za glavnog savetnika cara Petra Velikog. Prvi je u Rusiji pokrenuo Istočno pitanje, koje je u sledeća dva veka bilo jedno od najvažnijih u evropskoj politici.

 SUTRA: ŠPIJUNSKI RAT LONDONA I PETERBURGA