FELJTON - STASAVANJE RUSKE DRŽAVE I MOĆNE ŠPIJUNSKE SLUŽBE: Zahvaljujući obaveštajnom radu, Rusija je postala suparnik Vizantijskom carstvu

Ovaj podatak je u takozvanu Bertinsku hroniku uneo episkop Prudencije, napomenuvši da je narod nekakvih ,,Rosa“ uputio poslanstvo na Zapad i da vladika ,,Rosa“ sebe naziva kaganom.

Bez obzira na to što je poslanstvo došlo od nepoznatog naroda, ispočetka su ga vrlo blagonaklono primili: stiglo je u Ingelhajm iz Konstantinopolja zajedno sa izaslanicima moćnog vizantijskog imperatora Teofila. U svojoj poslanici Teofil saopštava da su se izaslanici ,,roskog“ kagana u prestonici Vizantije pojavili „zarad družbe“ i moli franačkog imperatora da ih milostivo primi, pruži im zaštitu, i da im pomogne pri povratku u domovinu, s obzirom na to da su put kojim su stigli u Konstantinopolj „presekla divlja plemena“.

Ludvig Blagočestivi lično je primio dotle nepoznate mu diplomate. Kada se, međutim, ispostavilo da su ruski izaslanici po nacionalnosti ,,Sveoni“, to jest Šveđani, sudbina putnika dobila je nagli zaokret: izaslanici su bili osumnjičeni za špijunažu i zadržani do razjašnjenja istinskih ciljeva njihovog dolaska u Ingelhajm: pronicljivi Prudencije primećuje da ,,oni dođoše pre da uhode, negoli da traže prijateljstvo“.

U PISMU sa odgovorom Teofilu, koje je uručio Vizantincima na povratku u domovinu, Ludvig saopštava da će, ukoliko se pokaže da su izaslanici nevini, dopustiti da se vrate u svoju otadžbinu, ili če ih, pak, vratiti u Vizantiju, gde Teofil sa njima može postupiti po sopstvenom nahođenju.

O daljoj sudbini izaslanika naroda ,,Rosa“ nema svedočanstava: jesu li se našli u tamnici, jesu li se vratili u domovinu ili su se ponovo pojavili u Konstantinopolju - o tome istorija čuti. Ali već i samo pominjanje ovog poslanstva je izvanredno značajno.

S početka IX veka Južna Rusija je zbacila hazarski jaram koji je ugnjetavao podnjeprovske zemlje, i postala suverena država. Od tog vremena počinje aktivna borba sa hazarskim kaganatom, koji je ruskim trgovačkim karavanima presecao puteve prema severnim oblastima oko Crnog mora, po Donu i Volgi.

Hazarija se obratila Vizantiji sa molbom da joj pošalje inženjere za podizanje tvrđava duž Dona, protiv ruskih napada. U ovom periodu su se desila, kako beleži istorija, i dva drska napada ruskih družina na vizantijske posede: jedan na krimske zemlje imperije a drugi na veliku trgovačku luku na južnog obali Crnog mora - Amastridu.

VIZANTIJA, veoma uznemirena ruskim napadima na svoje severne granice odazvala se molbi Hazara. U tom se momentu u Konstantinopolju pojavljuje rusko poslanstvo „radi družbe“. Rusija je, posle uspešnih napada na vizantijske granice, težila da postigne i politički uspeh, želeći da sa velikom imperijom stupi i u diplomatske odnose i da, kako će dalji događaji pokazati, svojim trgovcima probije put do vizantijskog tržišta.

Rusko izaslanstvo u Konstantinopolju 838. godine otpočelo je eru diplomatskih odnosa između Rusije i Vizantije. Mir na severnim granicama bio je neophodan imperiji zbog pooštrene opasnosti od Arapa: arapski kalifat je uporno pretendovao na vizantijske zemlje. Teofil se obratio hrišćanskim zemljama Evrope sa molbom za pomoć, istakavši ideju krstaškog pohoda protiv muslimanskog sveta. Upravo sa tim ciljem on je Francima i uputio svoje izaslanike. Rusko poslanstvo, koje se pojavilo u Konstantinopolju u leto 838. godine i koje je tamo prezimilo, ,,upisalo“ se u opštu panoramu tadašnjih međunarodnih odnosa.

Istovremeno sa rođenjem ruske političke (ili diplomatske) obaveštajne službe, koja je Rusiji ostala kao nasleđe iz još drevnije prošlosti - iz političkog iskustva Rima, grčkih država, Vizantije, drugih evropskih zemalja i Prednje Azije - Rusija od vremena kada se pojavila kao suverena država počinje da praktikuje i metode vojnih obaveštajnih aktivnosti. O tome, na izvestan način, svedoči i njeno vojno suparništvo sa Vizantijom u drugoj polovini IX i početkom X veka.

U RANU zoru 18. juna 860. godine prestonica vizantijske imperije, Konstantinopolj, pretrpela je neočekivan napad ruske vojske. Rusi su došli morem, iskrcali se kod samih zidina grada i opseli ga. Vojnici su na ispruženim rukama podizali svoje drugove, a oni su, zveckajuči mačevima koji su svetlucali na suncu, izbezumljivali Konstantinopoljce koji su stajali na zidinama tvrđave. Na upad se Rusi, ipak, nisu odlučili, zadovoljivši se demonstriranjem svoje moći; previsoke i previše strme behu zidine...

Ovaj ,,napad“ je za Ruse imao ogroman smisao - prvi put je mlada država postala suparnica velike imperije i prvi put joj je, kako kaže istorija, predočila svoje vojne, ekonomske i terilorijalne pretenzije. Najvažnije od svega je što je zahvaljujući tom demonstrativnom, psihološki precizno proračunatom napadu i docnijem mirovnom dogovoru o ,,družbi i ljubavi“, Rusija bila priznata za ravnopravnog partnera Vizantije.

Ruski letopisac je kasnije zabeležio da se od toga momenta „poče pominjati ruska zemlja“.

OVAJ napad je izazvao snažan odjek u tadašnjem svetu: o njemu su govorili i pisali mnogi značajni državni poslenici Vizantije i Evrope. Zbog naleta je bio zabrinut i rimski papa Nikolaj I, koji je tadašnjeg vizantijskog imperatora Mihaila III  prekoreo zato što „neprijatelji odoše bez odmazde, mada napraviše nevolja, zgromivši predgrađa Konstantinopolja“.

Nije slučajno patrijarh Fotije „ostavši na vlasti“ pitao građanstvo: „Gde je sad car hristoljubivi? Gde je vojska? Gde je oružje, oruđe, vojni saveti i zalihe? Ni je li napad drugih varvara (to jest Arapa.) sve to odvukao?“ Nalet je, primećuje Fotije, bio neočekivan, glasine nisu dospele daa ga najave, ,,da bi se nešto moglo smisliti zarad bezbednosti“.

Kako se  dogodilo da su Rusi zatekli Konstantinopolj tako nespremnim? Pokazalo se da je Rusija za pomorski desant izabrala najpovoljniji momenat. Nedugo pre ruskog napada, s proleća 860. godine, imperator je iz Konstantinopolja u Malu Aziju izvko vojsku od 40.000 vojnika u susret Arapima koji su nadirali. Grčka flota je otplovila prema Kritu, da se bori sa piratima. Grad je faktički ostao bez zaštite: u njemu nije bilo ni dovoljno vojnika za odbranu, ni flote koja bi bila u stanju da spreči iskrcavanje neprijatelja.

SITUACIJA u samom Konstantinopolju bila je takođe nestabilna. Antivladina koalicija, kako bismo to danas rekli, inače proarapski nastrojena, pripremala je zaveru, sa nestrpljenjem iščekujući ishod vojnih dešavanja na arapskom Istoku. Sve u svemu, novonastala situacija je u toj meri bila povoljna za napad, da se u mnogih naučnika koji su se bavili istraživanjem ove stranice ruske istorije pojavljivala misao: nisu li Rusi prikupljali određene vojne i političke informacije da bi obezbedili pohod? U svakom slučaju, istaknuti rusko-američki istoričar A. A. Vasiljev piše povodom ovoga sledeće: „Prodor Rusa je bio unapred planiran, što dozvoljava pretpostavku da su znali za situaciju u gradu“.

U suštini, Rusi su preduzeli temeljno promišljenu i visoko konspirativnu vojnu akciju, koju su obezbedili pouzdanim obaveštajnim podacima. Praksa takve obaveštajne delatnosti bila je u to vreme opštepoznata; aktivno su je primenjivali i sami Vizantinci - vizantijski istoričar i diplomata Prisk Panijski (V vek) je u jednom od svojih radova podrobno opisao sistem političke i vojne obaveštajne aktivnosti koji su sa uspehom jedan protiv drugog koristila dva zakleta neprijatelja - Atilina Hunska država i Vizantijska imperija.

IZLAZAK U SVET

U VREME kada je u Rusiji začeo proces formiranja državnosti, Rusija je, slanjem svojih izaslanika u Franačkoj imperiji i Vizantijskom carstvu,  istovremeno  kao samostalna i nezavisna država počela da izlazi na međunarodnu arenu. Aktiviranje njene spoljne politike vremenski se poklopilo sa složenim događajima koji su se nazrali u Istočnom Sredozemlju, na Bliskom istoku i u oblasti oko Crnog mora.

 SUTRA: SIGURNOST RUSKIH ZEMALjA UZ POMOĆ TAJNIH SLUŽBI