FELJTON - SAVA JE SAČUVAO SRBIJU I BRINUO O DUŠI NARODA: Radoslava, Stefanovog sina je miropomazao i proglasio za kralja 1227. godine

„Kraljevstvo nije moje već je Božje i brata moga, svetoga vladike, koji se o njemu trudio.“ Radoslava, Stefanovog sina, miropomazao je i proglasio za kralja Sava. Kada je to obavljeno, Sava krene na svoje prvo putovanje do svetih mesta, u pratnji nekolicine svojih đaka i prijatelja. Posetio je Jerusalim, Vitlejem, Sion, Maslinovu goru i Galileju. Od Saracena je otkupio manastir Sv. Jovana Krstitelja u dolini Jordana - za Srbe koji bi imali želju da dođu u Palestinu. Posetio je manastir Sv. Save Osvećenog, gde mu je poklonjen štap Sv. Save i ikona Bogorodice Trojeručice, koja je, prema predanju, pripadala Sv. Jovanu Damaskinu. Sava je svugde služio Svetu Evharistiju i davao priloge svim manastirima koje je posetio. Pri povratku u Srbiju, Sava je boravio u Nikeji gde je bio toplo dočekan od strane cara i patrijarha. Vrlo je verovatno da je Sava ovom prilikom isposlovao pravo da Srpska crkva, na svojim arhijerejskim saborima sama, prema svojim potrebama, bira sebi arhiepiskopa.

Patrijarhovo ime je trebalo pominjati samo na službama koje je služio lično arhiepiskop. Sava je, carskim brodom, stigao na Svetu Goru da bi ubrzo krenuo za Srbiju.

Ovo Savino putovanje pada u period između 1228. i 1230. godine.    

GODINE 1233, Sava, „po milosti Božjoj“ arhiepiskop srpskih i zemalja primorskih, sazva Sabor klirika koji potvrdiše Savino opredeljenje za novog arhiepiskopa i izabraše Arsenija, jednog od Savinih učenika, koga je na osnovu toga hirotonisao Sava lično.

Potom, u jesen te godine, Sava odlazi iz Srbije, „s nekolicinom svojih plemića“. Ovo je bio njegov poslednji rastanak sa Srbijom. Otišao je u Palestinu. Iz Jerusalima je poslao mnoge poklone igumanu Studenice, uz pismo prepuno očinske brige i ljubavi prema onima koje je ostavio za sobom. Na povratku se razboleo i, iscrpljen, ostao nekoliko dana u manastiru Svetog apostola Andreja, u blizini Carigrada, a onda je, na proputovanju kroz Bugarsku, odlučio da se odmori u Trnovu na dvoru kralja Jovana Asena II, s kojim je bio sad u srodstvu, jer je Vladislav bio zet bugarskog kralja.

Uoči Bogojavljenja, Sava je služio večernje i ozbiljno se razboleo odmah posle službe. U noći između 13. i 14. januara 1236, on je preminuo blagosiljajući svoj narod i kralja. Savino telo je preneto u Srbiju tek kada je Vladislav lično došao u Trnovo da zamoli za prenos tela i navede Asena da to odobri. Savino telo je položeno u grob u manastiru Mileševi, zadužbini Vladislava.

SAVA  je preminuo u vreme kada je Srbija već bila toliko jaka da je mogla bez bojazni gledati u svoju budućnost. Srpska crkva je bila osnovana. Njom su upravljali i predstavljali je oni koji su bili saradnici Savini i pregaoci na istom poslu. Oni koji su vladali narodom pre Save obično su smatrali hrišćanstvo korisnim sredstvom za postizanje svojih političkih ciljeva. U vreme kada su krstaši prolazili Balkanskim poluostrvom na svom putu borbe za Hrista, ili za interes pape (i sopstveni), Srbi su morali da prožive mnoge opasne dane koji su mogli biti fatalni po njihovu budućnost. Nemanja ih je konsolidovao kao državu, kao političko telo, kojem je Sava udahnuo dušu. Narod, slabe svesti o tome šta, u stvari, znači hrišćanska doktrina vere, probudio se i bio brižljivo podvrgnut obrazovanju. Sava je, kao diplomata, sačuvao Srbiju od opasnosti koje su dolazile spolja, a kao sveštenik brinuo se o dušama sunarodnika.

ARSENIJE je bio kaluđer manastira Žiče u koji je došao iz Srema, oblasti oko Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice, kada je čuo za Savu koji je „krštavanjem blagoslovio srpsku zemlju“. Kasnije je postao iguman ovog manastira i, kao takav, izabran za arhiepiskopa srpskog pre no što se Sveti Sava zaputio u Palestinu po drugi put. Arsenije je obavio krunisanje kralja Stefana Uroša I (1243-1276) sa nadimkom Hrapavi, najmlađeg sina Stefana Prvovenčanog. Za vreme njegovog stolovanja kao arhiepiskopa, ponovo se zaoštrilo pitanje jurisdikcije nad srpskim zemljama između arhiepiskopa iz Raguze (Dubrovnika) i Bara. Uzrok toj svađi bila je Bosna, koja je, posle krstaškog rata koji je vodio kralj Ugarske protiv jeretika, osvojena i predata na staranje biskupu kaločkom (1247), iako su pravo na nju polagala dva prelata - Raguze i Bara. Delom zbog opasnosti koja je pretila od Ugara, a delom zbog bugarskih i kumanskih pohoda, rezidencija srpskog arhiepiskopa je tada preseljena u Peć, u manastir Svetih Petra i Pavla (1233).

Kada je Uroš I sklopio mir sa Bugarima, naterao je Ragužane na sporazum kojim su raspršeni svi planovi njihovog biskupa o potčinjavanju Srba. Tako je Srpska crkva, pod svojim arhiepiskopom, mirno živela u to vreme, izbegavši sve nemire kroz koje je morala proći nebranjena Bosna.

Trideset godina je Arsenije bio na svetosavskom tronu. Umro je 1263. godine, 28. oktobra, po julijanskom kalendaru,  i sahranjen u Crkvi Svetih apostola u Rasu.

Sava (Predislav, sin Stefana Prvovenčanog) bio je hirotonisan za arhiepiskopa pre Arsenijeve smrti. Kao monah je bio posetio Jerusalim i sveta mesta. Živeo je na Svetoj Gori, ali propativši silno „od nasilja bezbožnih gusara, vratio se odatle u svoje otačastvo“. Na arhijerejskom tronu je proveo sedam godina [1263-1270].

SAVU II je nasledio Joanikije, njegov učenik koji ga je pratio na putovanju u Jerusalim i s kim je boravio na Atosu. Pre osvećenja za arhiepiskopa „ljubavlju blagočastivoga kralja Stefana Uroša“, bio je iguman manastira Hilandara i kaluđer u Studenici. U njegovo vreme [1270-1277], vizantijski car Mihailo VIII Paleolog je pokušavao da pomiri papu i carigradskog patrijarha, sklon da prizna prvenstvo prvopomenutoga. Kako su se srpsko i grčko sveštenstvo tome protivili, car je obnovio staru gramatu Vasilija II po kojoj su te dve crkve bile potčinjene arhiepiskopu ohridskom (1272). Ali, to se nije pokazalo efikasnim. Kada je kralja Uroša I porazio sin Dragutin i ovaj se vratio u Zahumlje (1276), i Joanikije napusti svoju arhiepiskopiju kako bi bio uz Uroša u izgnanstvu. Dragutin tada na arhijerejsku stolicu postavi Danila I (stolovao od 1276. do  1279.) koji ga je zatim krunisao. U izgnanstvu, Joanikije je baci kletvu i na kralja i na novog arhiepiskopa koji je nezakonito preuzeo tron, te umre ubrzo posle svog suverena (1278). U međuvremenu, zbog kletve i da bi izbegao nezdovoljstvo klira i naroda, Danilo se povukao. To je učinio upravo pred Dragutinovo ustupanje prestola svom bratu Milutinu (1281-82).

 „PREZREVŠI sve u svetu“, Jevstatije je napustio roditelje i zamonašio se u manastiru Svetog arhangela Mihaila (Zetska episkopija). Pošto je proputovao i obišao sveta mesta, na povratku je otišao u Hilandar gde je, vremenom, postao iguman. Kasnije je hirotonisan za episkopa dukljanskog a zatim izabran za arhiepiskopa srpskog i u tom dostojanstveničkom činu proživeo sedam godina (1279-1286). Posle njegove smrti, na Savin tron je stupio Jakov „koji u zanosu svome nalikovaše svojim svetim prethodnicima“ za svih šest godina koliko je stolovao od 1286. do 1292. Nasledio ga je Jevstatije II, koji je upravljao Srpskom crkvom osamnaest godina od 1292.  do 1309.

PODUČAVAO I KRALjEVE

PREGNUĆE Svetog Save  je bilo izvanredno isplanirano i veličanstveno ostvarivano. Ništa slično nije urađeno pre njega, a ništa slično nije urađeno ni posle njega. Pomagao je i podučavao kraljeve, i još bio savetnik onima koji nikada do tada nisu savetovani. U određenim prilikama, jahao je najlepše konje uz pratnju svite, ali je, takođe, putovao peške od sela do sela. Zato je Sava tako velik i omiljen u svim slojevima srpskog naroda. To je ono što je činilo da se i kraljevi i seljaci povedu njegovim primerom.

 SUTRA: MILUTIN UROŠ II I NjEGOVA VLADAVINA