FELJTON - NEMANJINI SINOVI STEFAN I VUKAN OKREĆU SE PAPI: Nemanja je pristupio monaškom redu 25. marta 1196. godine, u svom glavnom gradu Rasu

Dana 27. jula 1183. godine, Nemanja i njegov brat Stracimir su se u Nišu sreli i pozdravili sa krstašima.

Tom prilikom, srpski župan je bogato darivao krstaše, snabdeo ih hranom i sklopio sa Fridrihom sporazum za slučaj sukobljavanja sa Vizantijskim Carstvom. U zalog tome, dogovoren je brak između ćerke istarskog grofa Bertholda, titularnog vojvode od Dalmacije, i Nemanjinog sinovca Toljena. U ovom savezu protiv Grka učestvovao je i bugarski kralj Petar. Ali sve to nije dalo rezultate, pošto su se Grci sporazumeli sa Barbarosom (u Adrijanopolju/Jedrenu, 14. februara 1190) i otrpeli prolazak krstaša prema Svetoj Zemlji. Iste godine, Barbarosa je umro, a car Vizantije Isak II Anđeo (1185-1195) se iskalio na Bugarima i Srbima. Nemanja je poražen i nateran da prihvati uslove mira kakve je diktirao car. Isakova sinovica je postala žena Nemanjinog sina Stefana i taj brak je verovatno odlučio o Stefanu kao budućem velikom županu. Nemanja je počeo da razmišlja o abdikaciji. Počeo je gradnju Studenice, manastira-zadužbine kao „rečit i konačan izraz života jednog veoma nadahnutog čoveka. Bio je to izliv njegove duhovne snage...

U RANU jesen 1192. godine, najmlađi Nemanjin sin, Rastko, napušta dvor oca i odlazi na planinu Atos (Svetu Goru). Bilo mu je svega sedamnaest godina. Dve godine pre ovog događaja, njemu je na upravljanje dat Hum (današnja Hercegovina), deo očeve teritorije.  „... Sve se više i više raspaljivaše božanskom ljubavlju - kaže Teodosije - ... Dobar, krotak, svima ljubazan (...) monaški čin isuviše poštovaše.“ Iz dodeljene mu kneževine došao je na dvor i tu sreo monaha, po svoj prilici Srbina, koji je pripadao zajednici ruskog manastira Svetog Pantelejmona na Atosu. Ovaj monah je Rastku opisao život onih koji prebivaše na Atosu na takav način da je mladi princ izrazio žarku želju da im se pridruži. Pretvarajući se da odlazi u lov, on sledećeg dana pobegne na Atos. Nemanja pošalje svoje ljude u poteru za Rastkom. Guverner Soluna im, na Nemanjin zahtev, preda pismo namenjeno protu (starešini) Svete gore u kojem objasni razlog ove potere. Kada su ljudi stigli na Atos i pronašli manastir, Rastko izađe pred njih i izmoli njihov ostanak preko noći kako bi se sutradan s njim vratili. Oni pristanu. Rastko ih tada nagovori da prisutvuju ponoćnoj službi. Umorni kakvi su bili, oni pozaspaše već za trajanja službe.

Za to vreme, Rastko pred igumanom položi monaške zavete u manastirskoj kuli. Od tada je Rastkovo ime bilo Sava. Kada se ljudi iz potere probudiše i uzbuniše što Rastka nema među njima, pojavi se Sava u kaluđerskim haljinama i reče im šta je učinjeno, moleći ih da nikoga za to ne krive. Po svanuću, vojnici se vrate Nemanji sa kraljevskom odeždom Rastkovom i pismom u kojem je Sava izrazio utehu da „Bogu se tako o meni svidelo,koji me je od oca mojega dovde proveo“ .

SAVA napusti ruski manastir i priđe zajednici manastira Vatopeda (1193), gde je primljen kako valja i gde je dao zavet na „veliku shimu“. Posetio je sve manastire na Atosu i predao im bogate darove poslate mu iz Raške. Izgradio je i obnovio nekoliko crkava i kelija. Savino držanje na Atosu pokazuje koliko je ozbiljno i žarko želeo da sledi svoga Gospoda. Ali, i pored ovoga, imao je vremena da misli o napretku svoga naroda. Prvi put je zauzeo aktivnu ulogu u njegovim stvarima. Uskoro zatim Nemanja je abdicirao, delimično podstaknut potrebom (verovatno po želji novog vizantijskog cara, Aleksija III (1195-1203) da se Stefan, njegov zet, popne na presto), a delimično i po Savinoj želji. Na državnom saboru u svom glavnom gradu Rasu, Nemanja se oprostio od svog naroda, odredivši Stefana za svog naslednika sa titulom velikog župana, a Vukana za kneza Duklje, i pristupio monaškom redu zajedno sa svojom suprugom Anastasijom. To se desilo 25. marta 1196, u glavnom gradu Rasu, u Crkvi Svetih Petra i Pavla. Zatim je on otišao u manastir Studenicu (svoju zadužbinu), a njegova žena u manastir Presvete Bogorodice na reci Toplici.

NEMANjA, sada Simeon 2. novembra, stiže u Vatoped u pratnji nekolicine svojih plemića „sa mnogo teška zlata“ koje će podeliti manastirima na Svetoj Gori. Uskoro posle toga Simeon i Sava, naišavši na mesto na kojem se nalazila ruševina starog manastira, zamisliše da na tom mestu podignu nov manastir. Da bi pribavio carevu saglasnost, Sava odlazi u Carigrad, gde dobija potrebnu dozvolu zajedno sa igumanskim štapom. Manastir Hilandar je iznikao je na Atosu za manje od godinu dana. Uvršćen je među druge carske lavre i stavljen pod zaštitu velikog župana Stefana. (Hrisovulja i starešinski štap se još uvek nalaze u Hilandaru. Ova hrisovulja je drugi po redu originalni dokument svetovne književnosti pisan ćirilicom.)

Simeon je video građevinu završenu (u julu 1198) i uskoro zatim, uz molitvu za svoj narod i recitujući u poslednjim trenucima života psalam Bogu, izdahnuo je 13. februara 1199. godine. Njegov sin Sava je bio kraj njegove samrtne postelje i kasnije opisao poslednje časove svoga oca s takvom nežnošću i dirljivom lepotom izraza kakvu njegovi učenici i imitatori nikada nisu dosegnuli.

PRILIKE  u Srbiji su u to vreme bile žalosne. Kralj Ugarske Emerik, koji je tražio pomoć da bi uništio Srbiju, i papa Inoćentije III, koji je imao u planu da Srbiju duhovno pokori, umnogome su doprineli narastajućim razmiricama između Nemanjinih sinova ubrzo pošto je on otišao na Atos. Pitanje nasleđivanja prestola velikog župana prouzrokovalo je ovu svađu. Vukan, stariji, okrenuo se papi i Ugarskoj da bi dobio podršku za nameru da preotme presto svome bratu Stefanu. Papi je, zauzvrat, obećano priznavanje njegove vlasti nad Srbima. Vukan je, takođe, tražio kraljevsku krunu za sebe.

Papski poklisari, kapelan Ivan i subđakon Simon, doneli su u Duklju, gde je Vukan vladao sa titulom princa, papina pisma adresirana na Vukana, Stefana, njihove žene, arhiepiskopa Duklje, biskupe, opate i ostali kler. Vukan i barski nadbiskup Ivan su svečano dočekali papske izaslanike. U Baru je održan koncil na kojem je jednoglasno prihvaćeno i potpisano dvanaest pravila koja su sastavili papski izaslanici. Vrhovna vlast pape još je više istaknuta, dok su manje važne tačke obuhvatale organizaciju i praktična pitanja lokalne vlasti.

Posle ovih događaja, Stefanu je bilo ostavljeno da izabere ili rat protiv Vukana i ugarskog kralja ili deklaraciju o pokornosti papi. Stefanu nije imao ko da pomogne, zato je napisao papi i pismo u istom stilu u kojem je to učinio i Vukan (tj. tamquam patri suo spirituali), što je za neko vreme odložilo napad njegovog brata, saveznika pape i Ugarske.

Ali samo zakratko: Vukan je 1202. godine, podržan od Ugara, napao teritoriju svoga brata i dokopao se prestola. Postao je župan svih srpskih zemalja i delova Duklje, primorskih gradova i oblasti Niša, istovremeno priznavajući suverenitet ugarskog kralja i jurisdikciju pape na ovim teritorijama (1202). Sledeće godine, mađarski biskup od Kaloče je posetio zemlju da bi se uverio da se dekreti ranijeg Dukljanskog koncila poštuju. Ubrzo posle toga umire kralj Emerik (1204), ostavljajući Vukana samog, tako da je Stefan lako svrgnuo Vukana. Njegovo ponovno stupanje na presto bilo je isto tako tiho kao i ranije uklanjanje.

SAVA POSTAJE ARHIMANDRIT

PO OČEVOJ smrti, Sava se povukao u Kareju gde je stolovao prot (starešina)  Svete Gore i gde je Sava izgradio jednu keliju za članove bratstva Hilandara, a drugu za sebe, napisao tipike za Hilandar i za svoju keliju, a na prvu godišnjicu Simeonove smrti, sastavio za njega službu pošto ga je prethodno kanonizovala Sveta epistasija atonska („vlada“ Svete Gore). Savu je tada rukopoložio za jeromonaha episkop Jerisosa Nikola, da bi kasnije, u Solunu, postao arhimandrit.

 SUTRA: SAVIN POVRATAK U SRBIJU I PROGLAŠENjE KRALjEVSTVA