FELJTON- NEMANJA POSTAVLJA TEMELJ ZA SVE BUDUĆE NARAŠTAJE: Zadužbina je naziv za manastire srpskih kraljeva koji su podizani za dobro njihove duše

Pećina u kojoj je vodio usamljenički život u pobožnosti nalazi se danas na mestu manastira njemu posvećenog. Preminuo je 946. godine u sedamdesetoj. On se može smatrati osnivačem monaštva kod balkanskih Slovena. Zaštitnik je Bugarske. Prohor Pčinjski je živeo kao pustinjak u župama Nagoričane (kod Kumanova) i Pčinja (u blizini Vranja); legenda kaže da je grčki car Roman IV Diogen (1068-1071) za njega podigao manastir zato što mu je Prohor, dok je Roman još bio general, predskazao da će postati car. Joakim Sarandaporski (poznatiji kao Osogovski) je živeo u osami u župi Ovče Polje. Priča iz njegovog žitija je karakteristična i prikazuje manastire i crkve tog vremena. Izvesnom svešteniku Teodoru je u snu Sveti Joakim rekao gde su skrivene njegove mošti, i Teodoru je naređeno da mošti ukloni i na mestu zvanom “Čestobrodica“ (prevod grčkog naziva Sarandapor, „četrdeset brodova“)  izgradi crkvu. Teodor se zamonaši i podigne crkvu. Krenuvši da kazni Teodora zbog uklanjanja moštiju, boljar ove župe ga je ugledao kako peva časovne molitve „ispred crkve“. Nesumnjivo, sve crkve toga vremena bile su veoma male. U kasnijem periodu, ove stare crkve su zamenjene veličanstvenim zadužbinama . (Zadužbina je naziv za one manastire srpskih kraljeva i plemića koji su podizani „za dobro njihove duše". Stare crkve su obično bile 2-4 metra široke i 3-6 metara dugačke, tako da su samo plemići i sveštenici mogli prisustvovati službi unutar njih, dok su ostali bili napolju.)

UVOD u istoriju autonomne Srpske crkve zaključićemo žitijem Svetog (Jovana) Vladimira. Ono ilustruje karakteristike Srpske crkve toga perioda. Vladimir je rođen u kraju susretanja i propovedanja Grka i Rimljana, i gde su se jeretici dokazivali. Živeo je svetačkim životom, voleo svoj narod boreći se za njegovu slobodu i na kraju bio ubijen na pragu jednog hrama Gospodnjeg u Prespi.

Vladimir bejaše knez Duklje u vreme Makedonskog carstva. Kada je car Samuilo došao u posed Trebinja, Bosne (južnog dela), Raške i Duklje, Vladimir je zarobljen i zatočen u Prespi, Samuilovoj prestonici. Prilikom posete zatočenicima svoga oca, careva ćerka Kosara (Teodora) sretne Vladimira i zaljubi se u njega, nagovori oca da ovoga oslobodi, te se uda za njega. Tako je Vladimir povratio svoj tron i ostvario životnu sreću.

MEĐUTIM, posle smrti Samuilove, nasledio ga je sin Radomir i ubrzo bio ubijen od strane Vladislava, Samuilovog sinovca, koji je na taj način osvetio smrt svoga oca (kojeg je pogubio Samuilo). Vladimir primi poziv od Vladislava, a sa njim i zlatni krst kao zalog sigurnosti. Vladimir posumnja u ovaj gest, te pošalje krst i izaslanike nazad uz napomenu da je naš Spasitelj bio razapet na drvenom krstu, te bi samo takav krst trebalo da bude garancija za bezbednost njegove posete. Vladislav tada pošalje drveni krst, sa dvojicom episkopa i jednim isposnikom. Pošto je poslao u Prespu svoju ženu, Vladimir odluči da i lično ode tamo. Po dolasku u Prespu, odlazi u crkvu; na izlazu, ubiju ga Vladislavljevi ljudi (godine 1015). U rukama držaše drveni krst. Kosara prenese Vladimirovo telo u Duklju i sahrani ga u Crkvi Svete Marije Prečiste (Krajinska Prečista). Sama Kosara osnuje  collegium sacrarum virginium u kojem je kasnije sahranjena. Mošti Svetog Vladimira su posle prenete u Elbasan i pohranjene u crkvi koja nosi ime ovog svetitelja. Godine 1381, tu crkvu je obnovio albanski knez Karlo Topija de domo Franciae.

Na taj način je protekao život čoveka kojeg poštuju Sloveni, Grci, Latini i Turci. U vreme Popa Dukljanina (12. vek), oko Vladimirovog groba su se okupljale mase ljudi da se poklone senima ovog svetitelja. Kada je Prečista Krajinska razorena, krst Sv. Vladimira je odnesen u selo Velji Mikulići (između Ulcinja i Bara). Svake godine, na Duhove, rimokatolici, pravoslavci i muhamedanci u svečanoj litiji pre svanuća nose taj krst do vrha planine Rumije.

Tako je počelo stvaranje Srpske crkve.

SA STEFANOM Nemanjom započinje loza dinasta koji su dva stoleća sedeli na prestolu Srbije. U vreme njegove moći, Raška je postala središte rasutih i razdvojenih krajeva srpstva izloženih stranim uticajima. On je bio neposredni osnivač države koja je vremenom prerasla u carstvo, a bio je i otac prvog srpskog (autokefalnog) arhiepiskopa koji je na veličanstven način položio temelje Srpske crkve. Sa Stefanom Nemanjom počinje istorija Srpske crkve. On je bio prvi koji je stao na stranu pravoslavlja, uzeo ga pod svoju zaštitu i usadio u svoj narod tako duboko da je religija postala isto što i zakon i nacionalnost.

Otuda je sve što je Nemanja radio bilo čudesno, a sve što je govorio postalo zakon za dolazeće naraštaje. U svim analima potonjih vremena srpski presto je nazivan Nemanjinim prestolom, kao što je i sedište arhiepiskopa nazivano tronom Svetog Save.

Nemanja je, kao miljenik cara Manojla (Komnina) postao veliki župan Srbije. Vizantijsko carstvo je u to vreme ratovalo protiv Turaka i bilo u otvorenom neprijateljstvu sa Ugrima, kao i u opasnosti od pohoda krstaša. Car Manojlo je računao na Nemanjinu pomoć, dok je Nemanja iščekivao priliku da iskoristi krizni položaj carev za dobrobit svog naroda. I to je činio uspešno. Ali posle tog uspeha usledio je neuspeh, i Nemanja je morao da odustane od svojih osvajanja sve do smrti Manojlove (1180).

TOKOM tog perioda mira, Nemanja se pozabavio unutrašnjim stvarima Srbije. Verski problemi su zahtevali hitno rešavanje. Prema srpskom hroničaru, „Kada je prvo propovedanje u Srbiji prestalo, i kada su se u njoj nagomilale razne jeresi, oni koji su vladali nisu ni najmanje marili za njihovo iskorenjivanje - do vremena velikog župana Stefana Nemanje“.

I tu je počelo. Nemanja je napravio odlučan korak. Sazvao je sabor na kojem su bili episkop Jevtimije, monasi, igumani, časno sveštenstvo, starci i plemići. Bilo je protivnika koji su se snažno odupirali Nemanjinoj nameri da iskoreni jeres. Ipak, posle poduže diskusije, jereticima je presuđeno, te je odlučeno da se imaju preduzeti energični koraci protiv „nove vere“. (U Nemanjinom žitiju prepričana je ova debata, tokom koje je jedna žena udata za jeretika ušla u saborsku dvoranu i podržala Nemanju žaleći se na muža koji je ispovedao „mrsku veru". Ona je bila ćerka jednog boljara.)  Izdata je naredba za kojom je sledio progon neposlušnih. Iskrsla je ogromna teškoća, ali je jeres kontrolisana i ukinuta. Opstala je samo u nekim tragovima, ali su i oni iščezli u vreme Svetoga Save.

POŠTOVANjE KATOLIKA

RIMOKATOLICI su u Nemanjinon državi  ravnopravno tretirani. Iako je Nemanja svojim drugim krštenjem otvoreno ispoljio svoja pravoslavna  uverenja kad je o religiji reč, nije imao ništa protiv onih koji su bili pod papskom vlašću. Ovi nisu bili malobrojni među njegovim podanicima, pogotovo u Duklji i na Primorju. Nemanjin sin Stefan piše da je njegov otac dao mnogo priloga crkvama u Carigradu, Jerusalimu, Skoplju, Solunu, Nišu, Baru i Rimu. Priloge je davao crkvama i manastirima rimskim, ali je manastire i crkve gradio za pravoslavne, jer je pravoslavlje postalo državna religija.

 SUTRA: NEMANjINI SINOVI STEFAN I VUKAN OKREĆU SE PAPI