FELJTON - BRIGA O HERCEGOVCIMA IZ DALEKOG PITSBURGA: Predsednik Srpskog narodnog saveza Robert Bob Ston je bio i druga ličnost Pitsburga

Susret je srdačan jer smo i mi i naš domaćin zainteresovani za saradnju. Kako nas je obavestio dr Nenad Janićijević sadašnji urednik Srpske sekcije Amerikanskog Srbobrana, Milivoje Vasić, trebalo bi uskoro, najdalje do proleća iduće godine, da se penzioniše i vrati u Belgiju gde živi njegova porodica. U Pitsburgu nije ni boravio dugo, tek toliko da mu se ispuni želja da postane urednik najstarijeg i najuglednijeg srpskog lista u dijaspori, a i uopšte najstarijeg srpskog lista koji bez prekida izlazi od 1906. godine. A mene su za to mesto već preporučili neki istaknuti američki Srbi, pored dr Nenada i profesor dr otac Mateja Matejić.

Bob, kako nam odmah predlaže da ga zovemo, nezadovoljan je i što je na Pitsburškom univerzitetu ukinuta nastava srpsko-hrvatskog jezika i sada se predaje samo hrvatski jezik. I on je čuo da bi Krinka bila najbolji kandidat za profesora srpskog jezika jer već ima bogato iskustvo baš u Americi, a i koautor je 3 udžbenika objavljenih od strane Državnog univerziteta Ohaja.

PREDSEDNIK nas upoznaje sa svojim saradnicima, a u razgovoru se najviše zadržavamo s njegovom desnom rukom u saveznoj kancelariji Zorom Trbović i sa dugogodišnjim urednikom Srpske sekcije Jovanom Bratićem, koji i u penziji nastavlja da radi zajedno s urednikom Vasićem.

Zora, jednostavna, radna, požrtvovana, iskrena i u svakom pogledu izuzetna žena uskoro će postati, zajedno sa svojom ćerkom Larom, Krinkine i moje dobre i dugogodišnje prijateljice. A Jovan Bratić zaslužuje da mu se i u memoromanu posveti bar stranica, dve. Profesor veronauke u beogradskoj gimnaziji u kojoj je predavao i Momčilo Nastasijević, njegov blizak prijatelj, Jovan Bratić je bio, tokom desetogodišnjih razgovora i moj učitelj kada je reč o istoriji Srpskog narodnog saveza i Amerikanskog Srbobrana.

Desetak godina posle našeg prvog susreta već kao urednik Srpske sekcije imao sam tužnu dužnost da se u ime Saveza i našeg lista oprostim od čika Jovana tekstom u njegovom Amerikanskom Srbobranu...

JOVAN Bratić bio je jedan od najčestitijih i najskromnijih, a najproduhovljenijih Srba koji su ikada kročili na ovaj kontinent. Otišao je sa ovog sveta “sit od života”, kako je opraštajući se od njega rekao preosvešteni vladi- ka Mitrofan, ne zato što mu je život dosadio nego zato što mu je Bog darovao dug i plodan život od osamdeset i osam godina. A on je život iskoristio moleći se Bogu i služeći ljudima najbolje što je znao i umeo. A znao je i umeo mnogo, opet kao malo ko, čak i među izuzetnim ame- ričkim Srbima, okupljenim oko Srpske crkve u Americi i Srpskog narodnog saveza, matice srpstva u Novom svetu. Školovanog bogoslova, koji nije propustio valjda nijedan dan a da u ruke ne uzme Bibliju i neko znanje, kao pčela po- len sa cveta, iz nje ne pokupi, život je naterao da bude i ratnik i svoju veru i domovinu brani i sa puškom u ruci. Ali blažeg i nežnijeg ratnika, kao i čoveka, teško je od njega zamisliti...

I kao urednika Amerikanskog Srbobrana Jovana Bratića je krasila uvek izuzetna skromnost. Sebe je uvek nazivao “saveznim službenikom”, nikada urednikom. Uvek je isticao zasluge drugih urednika, tvrdeći da je bio tu da drugima pomaže, ne libeći se da obavlja i one poslove oko novina koji ne zahtevaju visoko obrazovanje. Iz njegovih priča slušalac je najmanje mogao da sazna o njemu samom, ali je od njega mogao o drugima mnogo da nauči. Kucao je na jednoj staroj, muzejskoj, “prepotopskoj” ćiriličnoj pisaćoj mašini, i ne pomišljajući da traži od Saveza da mu kupi neku noviju.

AKO NIJE nije tražio za sebe, bio je prvi koji je davao drugima. Nijedna humanitarna akcija Saveza nije prošla bez njegovog učešća. Mnoga od njegovih davanja nisu ostala za- beležena. Plaćao je iz svog džepa saradnike za vreme rata u njegovoj najužoj domovini, Bosni i Hercegovini, da bi o tim zbivanjima izveštavali za Amerikanski Srbobran.

Izbeglicama, koji su dolazili u Savez, uvek je nudio no- vac, na veoma neupadljiv način, a opet takav da se ne može odbiti. Koristio je i svaku priliku da svojim rođacima u Trebinju pošalje novac, mada ga oni ne samo da nisu tra- žili nego su i pisali da u poređenju sa drugima u novcu ne oskudevaju...

A u pisanju je bio škrtica, štedeo je reči kao da su od zlata ili srebra. Dopuštao je drugima da se ponavljaju ili otimaju za novinski prostor, ali sebi nije, držeći se pravila da se najveće istine kazuju u najsažetijem obliku. Da je mogao, svoje, po pravilu, veoma kratke članke pisao bi kao poslovice.

Možda, zato, doprinos Jovana Bratića njegovom voljenom Srbobranu neće se pamtiti samo, ni toliko, po člancima koje je pisao nego po tonu i stilu koji je kao urednik dao listu. Sa njim kao urednikom list nije bio svađalački ni grubo polemičan, ili je sa njim to bio manje nego što bi inače bio. Nastojao je da se više ističu pozitivne strane nego kritikuju mane. Istinski antikomunista, on je, ipak, više voleo da štampa lepe tekstove nadahnute hrišćanstvom nego da baca anateme na nevernike

U SEĆANjU nekih njegovih pažljivih slušalaca, ljubitelja poezije, ostaće dugo i njegove priče o jednom od najvećih, a istovremeno najreligioznijih, najtiših i najskromnijih srpskih pesnika - Momčilu Nastasijeviću. Službovali su zajedno u jednoj beogradskoj gimnaziji. Jovan Bratić je kao čovek više podsećao na Nastasijevića nego na svog velikog zemljaka iz Hercegovine i Trebinja, Jovana Dučića. Za razliku od Dučića, čoveka ovog sveta, Bratić je i u ovom svetu živeo kao u manastiru, kao monah u građanskom odelu. Ali je zato stasom, životnom bodrošću i vedrinom bio Hercegovac Dučićevog tipa.

Po dolasku u SAD stekao je Jovan Bratić u Milvokiju, Viskonsin, diplomu bibliotekara i u toj struci radio nekoliko godina. Pisao je posle rata za srpske emigrantske novine i bio pomoćni urednik Amerikanskog Srbobrana između 1951. i 1956. Zatim je postao urednik Glasnik a, zvaničnog organa Srpske pravoslavne crkve u SAD i Kanadi, spajajući tako dve ljubavi, prema Crkvi i novinarstvu, da bi 1969. postao glavni urednik srpske sekcije Amerikanskog Srbobrana. Jedno vreme bio je kourednik sa Božidarom Purićem, pesnikom, diplomatom i ratnim predsednikom jugoslovenske vlade u Londonu, i profesorom Jovanom Jovetićem. Više od trinaest godina sam je uređivao srpsku sekciju, udruživši tako tada tri svoje životne ljubavi, Crkvu, novinarstvo i Srpski narodni savez. Ostao im je veran do kraja svog plodonosnog života. SNS mu je uzvratio na isti način. Počastvovan je visokim zvanjem čoveka godine SNS za 1981. godinu, a u službenicama Glavne kan- celarije u Pitsburgu, posebno u Zori Trbović i Neli Kozlini, ali i u svima drugima, stekao je članove svoje nove porodice. Jovan Bratić je preminuo 1. februara 2001, a sahranjen je na srpskom groblju manastira Sv. Save u Libertivilu.

SPASAVAO IME I VERU

JOVAN Bratić se rodio u Hercegovini, u Nevesinju, 27. septembra 1912, kao sin Aleksandra i Jovanke Bratić. Školovao se u Trebinju i Beogradu, na Bogosloviji. U vre- me rata pridružio se jedinicama generala Draže Mihailovića, koji je nadahnuo ljude u Hercegovini da spasavaju srpske živote, kao i srpsko ime i veru. Posle rata je delio sudbinu nacionalnih boraca po logorima u Italiji i Nemačkoj. Teološke studije nastavio je u Švajcarskoj, na Starom katoličkom fakultetu u Bernu. U SAD je stigao 1951, gde su njegovi roditelji živeli između 1906. i 1910. Otac je bio član jednog od društava od kojih je kasnije stvoren Srpski narodni savez i bio je delegat 1906. na konvenciji u San Francisku.

 SUTRA: O LAKOVERNA, PUSTA I BURNA MLADOSTI