FELJTON - SRPSKI KNJIŽEVNICI U KATEDRALI SVEZNANJA: Sudeći po datumima, na posebnim listićima, u bibliotekama se uzimaju srpske knjige

Katedrala znanja jedinstvena je akademska zgrada u Americi i svetu. Sa svojih pet stotina pedeset i više stopa vinula se u nebo poput gotskih katedrala na koje liči kulom od čelika pokrivenog kamenom. I znanje stremi u visine kao i vera. A dole pri zemlji nalaze se njene čuvene nacionalne sobe-učinioce. Prve su izgrađene između dva svetska rata, njih tridesetak, u prizemlju, a zatim tokom decenija i na prvom i drugom spratu.

Pitsburg je dugo bio svetska prestonica čelika i pod svodove njegovih čeličana, čije su visoke peći svojim dimom i u podne pomračivale sunce, stizali su radnici u potrazi za hlebom i slobodom veroispovesti sa raznih strana sveta. Doseljenici su prihvatili predlog da i oni novčano doprinesu, mada tada još uglavnom siromašni, da se u Katedralu uzidaju i simboli kulture iz zemalja koje su napustili.

U KATEDRALI znanja se neguje i kosmopolitski duh. Studenti englesku književnost ne uče u britanskoj sobi, koja liči na salu parlamenta na obali Temze, nego možda u nekoj skandinavskoj učionici, klasične jezike u nekoj germanskoj, Bibliju u jednoj od baltičkih, islam u karipskoj, romanske u možda ruskoj, afričkoj, izraelskoj, iranskoj - ko zna kojoj. Ne znam taj raspored mada pristajem da igram ulogu vodiča svojim prijateljima. Mogu sa sigurnošću da ih obavestim samo da srpsku kulturu i književnost nikad nisam predavao u sobi sa slikama Vuka Karadžića, Njegoša, Štrosmajera i Prešerna, s guslama i tamburicom, nego najčešće okružen kineskim nebeskim zmajevima. Ali smo jugoslovensku sobu često posećivali, mnogo češće nego muzej srpske dijaspore na osmom spratu sada već bivše zgrade Srpskog narodnog saveza na Petoj aveniji...

Biblioteka Hilman je prava čarobnica. Ona ne sklapa oči niti drema radnim danima od jutra do sutra. Nameravaš da u nekoj njenoj fotelji i u sitne noćne sate lutaš Odisejevom Itakom, slušaš besedu na gori o milostinji, molitvi i postu, pratiš Vergilija po vatrenim krugovima, iščekuješ duh Hamletovog oca, zajedno s Faustom zavodiš Margaritu, bez obzira na obavezu prema onom lukavom i zlom, zamišljaš kako se i ti približavaš Ani u balskoj haljini, tragaš i za svojim izgubljenim vremenom, bdiješ s Fineganom, s Isakovičem zuriš u zvezdu usred plavog kruga - izvoli! Na raspolaganju ti je ceo božji dan. Nema zvona, nema opomena, nema onog zlokobnog - fajront! Prima te ona i vikendom, samo na skraćeno vreme. Ali ako posle večernjeg provoda svratiš u Hilmanku i u nedelju oko ponoći, vrata su njena otvorena sve do petka i onog skraćenog vremena u tim danima predviđenog odmora i za bibliotekare i za tebe kao neumornog čitaoca...

MOGU njeni zavisnici da stignu i do polica sa srpskim knjigama, na srpskom i na engleskom jeziku. Veliki izbor srbistike je tu, svima na dohvat ruke. Od celog Vuka i Njegoša do sabranih dela Andrića, Isidore, Ćosića, Pekića. Od Svetog Save i Dositeja preko stražilovskog Branka do Branka Miljkovića. Od Teodosija preko Vojislava i Disa do Momčila, Rastka i Vaska. Od Domentijana preko Zmaja do Jovana Dučića, Bojića i Jovana Hristića. Od Kodera i Laze Kostića preko Vinavera do klokotrizma i Adama. Od kneginje Milice i monahinje Jefimije do Desanke i Radmile Lazić.

Koga će to da privuče “bura ljuta” duše i tela srpskih pesnikinja? Ko će da potraži onu “pletisanku” što pletivo plete tanko među koricama kao i među javom i međ snom?

Kome će neka knjižica da liči na onu “malu kutiju” kojoj tek rastu prvi zubi, mala dužina i mala širina, ali koja kad zine izgleda da želi, a možda i može, celu biblioteku da proguta?

Kome će od rečenica, rima i metafora krvavih ili erotskih bajki da zaigra srce “kao Džindžer Rodžers i Fred Aster” (kao meni od stihova zbirke pesama Poljubi il ubi)?

Ima li nekog koga zanimaju i prisutne knjige srpskih tumača književnosti, ako ne baš od Skerlića a onda bar od Mišića, Pavlovića i Nikole Miloševića do Jovana Deretića, Dragiše Vitoševića, Novice Petkovića, Dragana Stojanovića, Aleksandra Jovanovića, Jovana Delića, Aleksandra Jerkova (ne Petrova!) i Peđe Petrovića?

Da, sudeći po datumima na posebnim listićima uzimaju se s polica i srpske knjige i iznose da bi se čitale u studentskim domovima, iznajmljenim stanovima - ko zna gde? Samo ne u roditeljskim kućama. Američki mladići i devojke već na drugoj godini studija, obično njih tri, ili trojica, a često i troje počinju samostalni život u iznajmljenim stanovima ili kućama. Lepo im je, a i može im se da plaćaju ne baš jeftine stanarine.

Znam i kako žive one i oni, blago rečeno u pravom haosu kada je reč o takozvanom redu.

Gotovo da je više razbacane odeće po podovima nego u ormanima. Hodanje po sobama i hodnicima liči na trke s preprekama.

Znam da mrze red i uživaju u neredu ali, eto, ne znam nikog od mladih, čak i srpskog porekla, da čita srpske knjige na srpskom jeziku. Neko ih čita, ipak, retko i malo, ali ipak čita. Andrić, Đilas, Tišma, Pavić, Kiš u engleskim prevodima privlače, naravno, znatno više čitalaca.

A ko piše o srpskim knjigama u Americi? Od prikaza Vase Mihailovića samo u časopisu “Svetska književnost danas” (World Literature Today) mogle bi da se sastave čitave knjige.

Nema valjda niti jednog značajnijeg srpskog pisca niti vrednih knjiga o kojima on nije sročio bar belešku. A u poslednjim godinama života, i to do samog kraja, pisao je kritičke osvrte u posebnoj rubrici Srpske sekcije Amerikanskog Srbobrana. I njih je oko sto na broju. Da ne spominjem sada i knjige čiji je on bio urednik.

Nije Mihailović jedini. Šta bi se o srpskoj književnosti, od srednjovekovnih rukopisa do novijih dela namenjenih scenskom izvođenju, znalo u Americi bez doprinosa doktora Mateje Matejića, Mihaila Đorđevića, Vida Tomaševića, Radmile Gorup, Branka Mikašinovića, da ostanem kod imena samo ovih doajena i veterana sa književnog bojnog polja? A koje je sve bitke izvojevao Čarli Simić, veliki američki pesnik i naše gore list!

- Aleksandre, ovo je roman a ne kritički osvrt! Seti se, da te podsetim opet, na Henrija Milera i njegove definicije autobiografskog romana... Osećanja, ona dubinska...! Zar nisi i ti studentima svog kursa o erotici i žanru navodio i reči tebi tako drage Anais Nin o “Rakovoj obratnici”: “I to su krv i meso koji su nam ovde dati. Piće, hrana, smeh, želja, strast, radoznalost, obične realnosti koje neguju korene naših najviših i najnejasnijih tvorevina...”? A ti o bibliotekama, knjigama, piscima, studentima, domovima.

- Nije memoroman isto što i autobiografski roman. Nije ovo roman o autoru nego je pre sličan Mihizovoj knjizi - “Autobiografija drugih”. Nije toliko ni biografija drugih nego su u memoromanu drugi upisani u njihov i moj svet i vek. Ako je knjiga vaseljena valjda je ona i ljudski svet i vek. I hrana koju pominje Anais Nin. Zar tebi treba da kažem da je Bog poručio starozavetnom proroku Jezekilju da “pojede knjigu”? “I reče mi: sine čovječji, nahrani trbuh svoj, i crijeva svoja napuni ovom knjigom koju ti dajem. I pojedoh je, i bješe mi u ustima slatka kao med”...

DUH I DUŠA PREDAKA

SRBI su u pravoslavnim crkvama koje su podizali u Pitsburgu mogli da upućuju molitve Tvorcu i Spasitelju kao nekad pod kamenim ili drvenim svodovima bogomolja u “starom kraju”, a njihova pokolenja mogu da uče i u školi čiji ih bar jedan kutak podseća na dušu i duh njihovih predaka, ispisanih, oslikanih ili urezanih na platno, u drvo ili kamen.

 SUTRA: ANDRIĆ I SELIMOVIĆ ZA AMERE BOŠNjAČKI PISCI