FELJTON - PERFIDNA CENZURA ČASOPISA IZ ČIKAGA: Roman "Začarana zemlja" bavi se očišćenjem Rusije od naslaga taloženih tokom stoleća

Džim je na tromesečnom treningu u Atlanti, mesta u kući dovoljno, Pava sa Krinkom uči srpski jezik, a svi zajedno uživaju i u društvu malog Nika Bergera, kao i njihovog vučjaka.

Letnje je vreme pa u bašti Aleksandar gotovo svakodnevno s Pavom i petogodišnjim Nikijem igra fudbal, njihov zajednički omiljeni sport. I vučjak im se pridružuje u igri ne samo lavežom, skakanjem i mahanjem repa nego i šutiranjem lopte. Igra se nastavlja i u Pavinom podrumu u večernjim satima. Mrtva je leti sezona za hokejaše i igrače američkog fudbala pa umesto da oči ne odvajaju od televizijskog ekrana kada igraju “pingvini” na ledu ili “stilersi” na travi ili na snežnoj podlozi, sada je glavni “soker” u njihovom domaćem ali ne manje uzbudljivom izdanju. Niki će se kasnije kao učenik i student ipak odlučiti da hokeju posveti sve svoje slobodno vreme, sve dok očevim tragom ne krene u nebeske visine i aerodromi mu ne postanu druga kuća.

Janićijevićev centar Petrovima može da obezbedi samo minimalan prihod (iz džepa direktora), a za privatnu nastavu srbistike leto nije pogodno vreme, pa Aleksandar odlučuje da saradnju ponudi poznatom američkom časopisu širokog tematskog spektra, mesečniku “Svet i ja“ (World and I), koji izlazi u Čikagu. Šalje im esej, zasnovan na prikazu romana savremenog ruskog pisca Vjačeslava Pjecuha Začarana zemlja (1992), s provokativnim naslovom - What is to be Undone?. U naslovu se, naravno, sadrži aluzija na dva poznata dela s naslovom koji je ušao u široku upotrebu u političkom jeziku, a bio je preuzet iz govornog: - Šta da se radi? - (What is to be Undone) . Na srpski bi naslov Aleksandrovog teksta mogao da se prevede - “Šta da se razgradi”?

DVA DELA, na koja je Aleksandar svojim naslovom cilja, ušla su u temelje revolucionarne socijalističke ideologije. Prvi je roman Černiševskog s početka šezdesetih godina 19. veka, koji je autor pisao u samici Petropavlovske tvrđave u Sankt Peterburgu. Cenzora, koji je zbog propusta kasnije izgubio položaj, zavarala je ljubavna priča, pa je odobrio štampanje dela koje je odmah dobilo ogroman pozitivan odjek. Ne samo u Rusiji, s izuzetkom kod Dostojevskog, nego i u svetu. Roman je bio preveden na mnoge jezike, uključujući i srpski. Likovi su bili mladi ljudi koji su novim idejama, i to revolucionarnim u to doba, trebalo da promene svet.

Roman je uzdrmao, ili kako je on napisao “prekopao”, i budućeg vođu prve svetske socijalističke revolucije - Vladimira Lenjina. U prvoj godini 20. veka i on je pod tim naslovom objavio tekst, neku vrstu novog komunističkog manifesta. Lenjin je smatrao da radnicima nedostaje klasna svest i da joj je za promenu, ne samo ekonomskog položaja u kapitalističkom poretku, neophodna pomoć profesionalaca, posvećenih potpuno socijaldemokratskim idejama. Takva revolucionarna organizacija, obećao je Lenjin u tom članku, moći će da “prevrne” Rusiju!. Avangarda je doista ispunila Lenjinovo obećanje, s njim na čelu, i revolucionarnim metodama, koje je on nazvao diktaturom proletarijata, počela da ostvaruje komunističko društvo. Devet decenija posle manifesta “Šta da se radi” (1901) dogodio se raspad prve socijalističke države i počela razgradnja takvog društva i u Rusiji.

U ROMANU Vjačeslava Pjecuha, “Začaranoj zemlji“,  nije reč samo o kritičkom odnosu prema Rusiji posle Oktobarske revolucije, prema sovjetskoj Rusiji, nego o potrebi očišćenja Rusije od naslaga taloženih tokom stoleća, o oslobađanju od misionarske vizije Rusije kao Trećeg Rima, od Rusije kao vodeće hrišćanske zemlje ili prve zemlje socijalizma. Zahvaljujući takvim idejama, kakva je u novo doba bila i ona revolucionarna, da je društveni progres važniji od hleba, odnosno da progresivno društvo može da se gradi uprkos nedostatku hleba, Rusija zaostaje za razvijenim kapitalističkim Zapadom.

Aleksandar nije morao dugo da čeka na pozitivan odgovor od jednog časopisnog urednika i na pristojan ček uz odgovor. Urednik je Aleksandru predložio i da nastave saradnju.

Zatim je i časopis s prilogom novog časopisnog autora stigao u Pavino poštansko sanduče.

Svi su se obradovali toj pošiljci, čak izgleda i Aleksandrov novi drug vučjak koji je poštara ispratio veselim lajanjem.

I mada su se Petrovi u kući Bergerovih osećali kao u svom domu, i što je najvažnije kao kod svoje nove porodice, trebalo je misliti na neposrednu budućnost, na iznajmljivanje stana kao jedan od prvih koraka. A novac od prethodne  ušteđevine brzo počinje da se topi u novčaniku kao led na letnjoj vrućini.

Tek, Aleksandar je odlučio da ne okleva nego se baca da piše tekst s aktuelnom i u Americi temom - kosovskom. S književnošću u prvom planu, da bi i on, kao i Černiševski nekad, mogao da zavara cenzora, američkog, ako ima takvih. Ne, sigurno da nema cenzora, bar ne časopisu tog ugleda kao što je “Svet i ja“.

POVOD  je antologija srpskih umetničkih pesama o Kosovu, objavljena u Srbiji 1991. (“Pesme o Kosovu. Savremena srpska poezija“). Naslov nije bio provokativan kao prethodan, mada ne baš sasvim: “Kosovo: mit, poezija, stvarnost” (čim je reč o Kosovu i stvarnosti a ne samo o mitu i poeziji). Isti urednik se Aleksandru opet brzo javlja pismom i traži da mu Aleksandar pošalje nekoliko grafičkih priloga koji bi išli uz članak kao ilustracije. A uz pismo mu šalje i ček. Aleksandar bira fresku kneza Lazara, sliku Miloša Obilića, fotografiju spomenika na Gazimestanu. OK, poručuje urednik, tekst je složen i izlazi u sledećem broju.

Ali, gde ima traga ima i vraga, da metaautor sroči neku poslovicu. Stiže na Pavinu i Džimovu adresu još jedno pismo, i to od glavnog urednika. Zadovoljan je i on Aleksandrovim tekstom ali zahteva i jednu dopunu, bez koje ne može da odobri objavljivanje već složenog teksta. Aleksandar bi morao da doda bar jedan paragraf s osudom srpskih zločina na Kosovu. Ili bar pomenom zločina. Ako iz nekog razloga ne želi da to učini, može slobodno da zadrži ček. Urednici će sigurno naći nekog drugog autora za taj zadatak.

I nalaze ga, jednog američkog univerzitetskog profesora, Srbina, rodom Beograđanina, Aleksandrovog poznanika. Ali “ja” u nazivu časopisa “Svet i ja“ prestaje da bude i Aleksandrovo “ja”. Nije dugo ni bilo.

UTOPIJSKI SOCIJALISTA

NIKOLAJ Gavrilovič Černiševski (rus. Nikola Gavrilovič Černševski; Saratov, 24. jul 1828 — Saratov, 29. oktobar 1889) je bio ruski pisac, publicista, filozof, revolucionar, naučnik i književni kritičar i socijalista (viđen od strane nekih kao utopijski socijalista). Bio je vođa revolucionarnog demokratskog pokreta druge polovine devetnaestog veka i imao uticaja na Lenjina, Emu Goldman i srpskog političkog pisca i socijalistu, Svetozara Markovića. Njegovo najpoznatije i najznačajnije delo je roman „Šta da se radi?“ (rus. Čto delat?). Pisao je romane, pripovetke, povesti, književne kritike, memoare i razne filozofske i estetičke traktate. Duboko je proznavao  dela francuskih materijalista, englesku političku ekonomiju, Hegelovu dijalektiku i Fojerbahov materijalizam.

 SUTRA: SRPSKI KNjIŽEVNICI U KATEDRALI SVEZNANjA