FELJTON - AMERIKANSKI SRBOBRAN” PORAZIO BILA KLINTONA: Iz ničega, srpski prosti, radni narod, stvarao je sebi svoje kulturne spomenike

I dalje kao glasnik najveće srpske organizacije u rasejanju, Srpskog narodnog saveza, “Amerikanski Srbobran” je igrao vodeću ulogu u životu američkog Srpstva i u poslednjoj deceniji XX veka, posle raspada socijalističke Jugoslavije, prvo kao nedeljnik, a zatim i kao dvonedeljnik. Nakon “Oluje” preko “Amerikanskog Srbobrana” je u kratkom roku bila prikupljena pomoć od milion dolara, a za vreme NATO bombardovanja 1999. izašla su i dva specijalna ratna broja, na engleskom jeziku ali kao izdanje Srpske sekcije lista. Ti ratni brojevi stigli su u ruke svih senatora i kongresmena u Vašingtonu i verovatno su doprineli porazu Klintonove administracije u pokušaju da mu Kongres i Senat izglasaju odobrenje za ratne operacije.

Ali u to vreme izbija i svojevrsni “hladni rat” među Srbima. Pita me preko žice beogradski prijatelj kako zemljaci u Americi ocenjuju najnoviji srpski raskol u obliku sankcija. Odgovor na takvo pitanje trebalo bi da pruži neki psiholog, pogotovu specijalista za ispitivanje mnjenja izloženog šokantnom uticaju medija, na nivou visokog Ce. Od kakve pomoći tu može da bude profesor-skitnica, naučnik-Ciganin (kako ovde zovu naučnike meni nalik), novopečeni novinar i urednik “Amerikanskog Srbobrana”, a uz to još i pesnik? Možda i može, ako se mora.

Amerikanski Srbobran redovno izveštava o razvoju zbivanja na novom srpskom frontu. Stižu govori trojice predsednika, uključujući tu i crnogorskog, saopštenja čak četiri vlade, stavovi vođa gotovo svih srpskih opozicionih partija i, na kraju, šta za izmirenje čine Nj. S. patrijarh Pavle, Sveti sinod i pojedini mitropoliti. Sve se to pojavljuje na stranicama najstarijih srpskih novina koje izlaze bez prekida od 1906. 

Slike predsednika Miloševića pojavljuju se poslednjih godina ne samo u američkoj štampi nego i u “Amerikanskom Srbobranu”. Miloševiću su ovdašnji Srbi zamerali njegovu tvrdokornu komunističku politiku, a neki i nastavljaju da ga kude što se od nje tako sporo i nevoljno oslobađa, naročito u okolnostima kada su jugoslovenski komunisti izgubili u Americi i svetu svoje moćne zaštitnike. Drugi, istovremeno, upravo zbog novih okolnosti, cene njegovo zalaganje za srpsku stvar i uzdržavaju se da ga grde, pogotovu kada se u američkim medijima naziva “kasapinom”. Tvrde da je on na listu kriminalaca stigao ne zato što je bio ili ostao komunista nego zbog stava po srpskom nacionalnom pitanju. I zato zaslužuje poštovanje.

Nije to sve niti isto. U Njujorku, pred zgradom Ujedinjenih nacija, organizuju Srbi demonstracije ne samo protiv raznoraznih neprijatelja u svetu nego i protiv srpske i jugoslovenske vlade i - “domaćih izdajnika”.

U gradu Merilvilu, u državi Indijana, “srpski narod Amerike, okupljen na Ilindanskoj slavi kod srpske Saborne crkve svetog proroka Ilije” izdaje proglas u kojem svesrdno zahvaljuje majci Crkvi i Njegovoj svetosti patrijarhu Pavlu što su “odlučno potvrdili da je srpski narod u Republici Srpskoj na pravome putu i da vodi borbu za svoj fizički i duhovni opstanak”. I osuđuju odluke vlade Srbije i Crne Gore za prekid ekonomskih, političkih i komunikacionih veza sa RS. U proglasu može da se pročita i blagodarnost Srbiji, “desnom pluću srpskog bića”, što s puno požrtvovanja pomaže braću zapadno od Drine, “levo pluće srpskog bića”. Ugroženom srpskom narodu obećava se i pomoć, “svako onako kako može i ume”.

Tih godina bi se gotovo od reči do reči moglo da ponovi ono što je ratni urednik “Amerikanskog Srbobrana” dr Kosta Elesin napisao 1951. godine, nakon četrdeset i pet godina izlaženja lista:

- Iz ničega, srpski prosti, radni narod, stvarao je sebi kulturni spomenik - srpske američke organizacije, koje ga danas predstavljaju u ovoj zemlji i pred ostalim svetom. Napredak i uspeh tih organizacija je plod srpskog stvaralačkog slobodarskog duha, koji se u ovoj slobodnoj zemlji razvija i utkiva svoju životnu nit u raznobojni ćilim američkog kulturnog demokratskog života, u kome nalazi izražaja svaki slobodan čovek, kome instinkt nalaže da traži slobodu, u slobodi živi, stvara i održava društvo slobodnih ljudi u duhu hrišćanske nauke.

A to je život kome je srpski narod uvek težio i teži, i koji se sadrži u nekoliko reči 'za krst časni i slobodu zlatnu'.“

Pre više od pedeset godina, takođe povodom obeležavanja pedesetogodišnjice Srpskog narodnog saveza (1951), vladika Nikolaj Velimirović je napisao da je već tada bilo kasno da se piše istorija srpskog rasejanja u Americi:

“Ko je mislio pisati istoriju Srba u Americi od početka do danas, taj je dosta zakasnio. Jer dva su srpska pokolenja otišla Bogu na istinu, a treće je na izmaku, dok još tri aktivno deluju na amerikanskom poprištu života, dokle sedmo plače u kolevci. Nemoguće je, dakle, doznati iz prve ruke što je nekad bilo. Bezbroj napora i dobročinstava i primera čojstva i junaštva i tragedija u ovoj zemlji ostali su nezabeleženi. Niti bi jedna istorija amerikanskog srpstva bila potpuna, koja ne bi opisala ono što su Srbi iz Amerike učinili za svoju otadžbinu od početka do danas.”

Koje po broju srpsko pokolenje u novom milenijumu plače u kolevci? Ako je to izgledalo gotovo nemoguće pre više pola veka, ima li uopšte smisla danas pomišljati da se istorija sačuva od zaborava? Kako da se na papiru zabeleže “od početka do danas”, kako je pisao sveti vladika, “kolike promene, koje li razlike!”.

- Od onih malih grupica Srba ovde onde, koji su se sakupljali kod jednog od braće na željno viđenje, čitanje pesmarice o Kosovu, i na bratski razgovor i dogovor, pa do moćnih konvencija Srpskog narodnog saveza... Od onih skromnih bogomolja do nove Ravanice u Detroitu, Katedrale u Njujorku, manastira u Libertivilu, Visokih Dečana u Stubenvilu. Od nepismenih seljaka, koji su davali pisma iz Kraja nekom polupismenom među njima da im pročita, pa do korifeja svetske moderne nauke Tesle i Pupina, a sada uz oba još i čitave plejade mladih srpskih sinova: profesora, doktora, advokata, inženjera, bankara, oficira, umetnika, novinara. od teških fabričkih rabotnika u početku, bez izuzetka, do čuvenih srpskih kontraktora i konstruktora. Od onih prvih srpskih žena, kućanica, uvučenih u sebe, do aktivnih ženskih organizacija od kraja do kraja ovog kontinenta. Sve je to jedna zadivljujuća epopeja, započeta od onih srpskih seljaka, koji se bežeći od tiranije ćesarske i sultanske doseliše u ovu zemlju slobode, ne da uživaju no da se što više osposobe nositi brige svetosavske i da pomognu svojima na starom ognjištu nositi te iste brige”.

Verovatno se ta veličanstvena epopeja ne može u potpunosti otrgnuti od zaborava, ali od zaborava mora da se spase sve što se spasiti može. A ako je ona igde, zabeležena i pohranjena, onda je u “Amerikanskom Srbobranu”. Ni Amerikanski Srbobran nije u potpunosti sačuvan, jer su izgubljena pojedina čitava godišta, ali ipak, uz neveliki broj starih knjiga, kalendara i kratkovekih novina, teško dostupnih, Amerikanski Srbobran je najpouzdanije ogledalo srpske epopeje u Americi. A neophodno ga je i obnavljati da bi se u njemu američko srpstvo ogledalo i u budućnosti.  

SUTRA: SRPSKI NARODNI SAVEZ TEMELj ZAJEDNIČKE KUĆE