FELJTON - PRVI SRBI SU OPSTAJALI U AMERICI UZ NARODNE PESME: Odmah po osnivanju list "Srbobran" je ušao u mnoge srpske porodice u SAD

A silno se iznenadio čika Jova kada sam mu kasne jeseni 1994. posle povratka iz Beograda ispričao da sam na Kolarčevom univerzitetu organizovao bio izložbu našeg lista, u čuvenoj Maloj sali i predstavio ga Beograđanima.

-  Je li došao ko da vas sluša?
-  Nije bilo dovoljno mesta u sali za sve koji su želeli da čuju priču o našem banu Srbobranu.
-  Pa kako su reagovali moji nekadašnji sugrađani, ako ih još ima živih posle svih ovih ratova i promena?
-  Dobro! Izložba je bila dole u holu da narod vidi slike kada prolazi ulicom pored vrata.
-  A komentari?
-  Pa neki slušaoci su bili nezadovoljni jedino kada sam rekao da se u takozvanoj Užičkoj republici, odnosno od Nemaca slobodnom Užicu 7. oktobra 1941. godine svečano obeležavala godišnjica Oktobarske revolucije, a naš "Srbobran" je baš nekako u to vreme na naslovnoj strani, uokvirenoj crnom bojom, prvi obavestio svet o pokolju Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. U Americi Srbi sa suzama i svećama u rukama služe pomen za stotine hiljada pobijenog srpskog naroda, među njima i za veliki broj sveštenika i vladiku Platona, a u kutku slobodne Srbije kliče se Staljinu... Doduše, ni Staljin tog oktobarskog dana na Crvenom trgu, udaljen nekih desetak kilometara od nemačkih tenkova, nije monstruozni Staljin iz prethodnih decenija...

-  Pa i naš "Srbobran" je podržavao tada herojsku borbu ruskog naroda.
-  Ali nije slavio Oktobarsku revoluciju. Velika razlika.

A povodom stogodišnjice izlaženja "Amerikanskog Srbobrana" godišnjicu su mu čestitali patrijarh Pavle, koji ga je i nagradio Ordenom Svetog Save prvoga reda, predsednik Vojislav Koštunica, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. 

Prvi broj "Amerikanskog Srbobrana" ugledao je svetlost dana u Pitsburgu 18. januara 1906. godine. Nije proteklo mnogo vode trima pitsburškim rekama, koja nose indijanska imena, Alegeni, Monongahela i Ohajo, a zvanični organ Srpskog pravoslavnog saveza Srbobrana (danas Srpski narodni savez) postao je član mnogih srpskih porodica u Americi. Na jednoj slici, objavljenoj u listu, vidi se jedna takva mnogočlana srpska porodica: desetoro dece stoje pokraj svojih roditelja, majka privija uz grudi maleno, jedanaesto čedo, a otac u krilu drži, verovatno tek pristigli, broj našeg lista. 

Ko su bili ti srpski došljaci u istočnu Ameriku pre sto i više godina? Prvi Srbin stigao je u Pitsburg iz Gomirja 1886, a prva Srpkinja dve godine kasnije. Božidar Purić, pesnik, diplomata, ratni predsednik kraljevske jugoslovenske vlade u Londonu, a kasnije u Americi jedno vreme i urednik našeg lista, dirljivo je opisao te rane srpske doseljenike prilikom obeležavanja pedesetogodišnjice Srpskog narodnog saveza (1951):

“Kad se naši prvi iseljenici otrgoše u svet iz svojih zaseoka i planina, uz svoju seosku torbicu poneše i jedino blago koje imađahu: sećanje na narodnu pesmu i vekovne priče, uz vatru, o čojstvu i junaštvu. Došli većinom sa austrijskim pasošem, u hladnoj i tada nerazumljivoj tuđini grejaše ih, kao nekad plamen s domaćeg ognjišta: jedino srpska toplina. Glavom i nogama u novom svetu, a srcem s rodbinom. Slaše zaradu svojim, te kroz naša uboga sela zabeleše se kuće od kamena onih, koji imađahu svoga u Americi. Došli većinom nepismeni, u mučnoj školi života stekoše diplome koje i univerziteti teško da će dati mlađem pokolenju. Malo po malo staše na noge, počeše organizovati i svoj život, danas na zavidnoj visini, kad i njihov zajednički dom, Srpski narodni savez, proslavlja pedesetogodišnjicu. S budućnošću za sve i s mogućnostima čije su međe daleke. I s mlađim naraštajem koji će biti večita veza između Amerike i starog kraja.”

A evo šta je, prvo povodom četrdesetogodišnjice, a zatim, proširujući ranija sećanja prilikom proslave pedesetogodišnjice Srpskog narodnog saveza, o organizovanju američkih Srba u istočnoj Americi  pisao osnivač Saveza i prvi predsednik, Sava Hajdin:

“Prvi pokušaj organizovanja Srba u istočnom delu Amerike pada posle ludačkih demonstracija Hrvata protiv Srba, u Zagrebu, 1886. god. Te besomučne demonstracije hrvatskih masa protiv Srba, harangiranih od strane hrvatskog sveštenstva, zaprepastile su sve Srbe u Americi. Ovdašnji Hrvati mesto da osude takve ispade svoje braće u starom kraju protiv Srba, počeli su da nam pričaju priče da mi nismo Srbi nego pravoslavni Hrvati, da Srbi žive u Srbiji a da u Hrvatskoj nema Srba...”.

A kada su Srbi 1901, konačno osnovali svoj S.P.S. Srbobran, dogodilo se nešto što je Sava Hajdin smatrao vrednim da se sačuva od zaborava: “Pošto smo osnovali Savez, stavili smo natpis ćirilicom na Saveznu kancelariju. Posle nekoliko dana, preko noći, neko nam je uništio natpis, misleći valjda da će na taj način uništiti našu volju za organizovanjem i okupljanjem. Srbi i srpski ideali nisu se nalazili na komadu daske nego u našim vatrenim mladićkim srcima. Takva podmukla borba protiv našeg rada još nam je više dala volje da nastavimo posao na organizovanju Srba”.

Može samo da se pretpostavi kakav je bes kod neprijatelja Srpstva i pravoslavlja (najveći stepen tolerancije izražavao se kod ondašnjih američkih Hrvata u prihvatanju Srba iz Hrvatske kao “pravoslavnih Hrvata”) izazivala pojava ćiriličnog pisma ne na “komadu daske” nego u srpskim novinama.

Mada Savo Hajdin ne skriva da su među osnivačima Saveza “imali samo jednog malo pismenijeg čoveka”, Velimira Hajdina, nekadašnjeg pisara iz Ogulina, oni su “odmah uvideli” da im je bio potreban list ako su želeli da prošire Savez. U San Francisku je tada izlazio list "Sloboda" i njegovom uredniku Špiri Galoviću bilo je ponuđeno da pređe u Pitsburg i bude organ Saveza, ali je on to odbio i preporučio da se Dmitru Šabanu, Srbinu iz Crne Gore, koji je u Koloradu izdavao list "Srbi", uputi poziv. Šaban se zalagao za slogu i bratstvo Srba i Hrvata, ali posle frankovačkih demonstracija u Zagrebu takvo pisanje nisu odobravali ni Hrvati ni Srbi. Uvidevši da je “krenuo pogrešnim putem”, kako je svedočio Sava Hajdin, on se ubrzo “manuo jalovog posla”, počeo je da izdaje list samo za Srbe, a zatim prihvatio ponudu Saveza i u jesen 1901. prešao u Pitsburg.

Prema Savi Hajdinu Šaban je bio “odličan čovek u svakom pogledu”, za malu nagradu je “skapavao na poslu dan i noć”, imao je smisla za propagandu i počeo je da doprinosi osnivanju novih saveznih društava, ali je “posle dvogodišnjeg napornog rada oboleo od tuberkuloze”, morao da ide na lečenje čak u Crnu Goru, pa je prekinuo da izdaje list, a štampariju je poklonio Savezu. Njega je na uredničkom mestu zamenio Velimir Hajdin, koji se odlikovao ne samo pismenošću nego i skromnošću, ali je pored uredničkog i slovoslagačkog posla morao, da bi preživeo (Savez mu je plaćao samo osam dolara mesečno) da radi i u fabrici. Posle kratkotrajnog Šabanovog povratka u Pitsburg na raniju dužnost, a zatim i konačnog odlaska u stari kraj, gde je i preminuo, stvari sa listom su krenule nizbrdo, sve dok na petoj konvenciji u Harisburgu, 1905, nije bilo odlučeno da Savez pokrene svoj list "Amerikanski Srbobran". 

SUTRA: "AMERIKANSKI SRBOBRAN" PORAZIO BILA KLINTONA