FELJTON - KRIK O RATNOJ TRAGEDIJI SRBA: Zbog antijugoslavizma Jovan Dučić u sukobu sa Londonom i Vašingtonom, SAD htele da ga proteraju

Amerikanski Srbobran je 20. avgusta 1941. na prvoj strani i masnim slovima doneo vest da je - kako je stajalo u naslovu - “veliki srpski pesnik g. Jovan Dučić stigao u Ameriku”.
“Jugoslovensko iseljeništvo - moglo se pored ostalog pročitati u tom članku - treba da je ponosno što se u njegovoj sredini nalazi najveći živi jugoslovenski pesnik i jedan od najistaknutijih jugoslovenskih intelektualaca. Jovan Dučić je živi svedok naše velike nacionalne kulturne vrednosti. On ide u red velikih duhovnih svojina, koje je naš narod dao kroz vekove. Sin ponosne Hercegovine, koja danas, kao i uvek u našim legendarnim epohama, daje najvećeg otpora tuđinu i tiraninu, on predstavlja najviše što je dao naš narodni genije.

Boravak Jovan Dučića ne sme da ostane nezapažen u Americi. Jugoslovensko iseljeništvo mora da mu na svakom koraku ukaže pažnju, poštovanje i simpatiju, koju ovaj veliki jugoslovenski intelektualac zaslužuje”.

Nije se celo jugoslovensko iseljeništvo, nacionalno i politički podeljeno, odazvalo takvom pozivu. Nije trebalo da prođe mnogo vremena pa da, otvoreno ili u aluzijama, Dučić i Amerikanski Srbobran postanu meta napada sa raznih strana. Američki Hrvati, čak i oni koji nisu otvoreno podržavali Pavelića i njegovu državu, prokomunistički nastrojeni Jugosloveni, među kojima je bilo i Srba, predstavnici jugoslovenske vlade iz Londona, koji su se nalazili u Americi na specijalnim misijama, započeli su svoju kritiku onda kada je Amerikanski Srbobran počeo da donosi dramatične izveštaje o ustaškom genocidu nad srpskim narodom.

Prve vesti o strašnim razmerama tragedije, da je do kraja avgusta 1941. u Hrvatskoj bilo pobijeno 180.000 Srba, počeo je naš list da objavljuje od 10. oktobra. Uprava Srpskog narodnog saveza je tog dana protestovala u ime članstva protiv istrebljenja srpskog naroda u Bosni i Hrvatskoj. Istovremeno je bila objavljena i vest da se bosanski nadbiskup u Palestini slikao kao beduin, što je ocenjeno kao “korak katoličkog nadbiskupa prema bosanskim muslimanima”. Zatim su američki Srbi mogli da pročitaju i da je 500.000 srpskih izbeglica potražilo spas u okupiranoj i teroru izloženoj Srbiji.

27. oktobra je donesen iz Londona izveštaj o govoru jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, Ninčića, da se u Hrvatskoj kolje sve što je srpsko, “deca na oči roditelja, roditelji pred vriskom dece”.  Ali Srbi su taj govor mogli da čuju i ranije, a verovatno je za njega znao i Dučić, jer ga je Radio London emitovao još 12. oktobra.

Dučić nije dugo čekao. Napisao je 20. oktobra potresnu pesmu “Vrbas”, koju je Amerikanski Srbobran doneo 28. oktobra. Šta bi tek napisao da su mogli da mu nekako jave da mu je bratanac Veljko sa sinovima ubijen na kućnom pragu 10. aprila te strašne 1941. godine! Porazilo me je otkriće te Dučićeve otadžbinske pesme.

Kao opsednut sam okretao listove koji su se po krajevima cepali pod mojim prstima. Jednu po jednu otkrivao sam kao svojevrsne epifanije pesme koje je Dučić pisao u vili kraj jezera. Kao što je pesmama, uključenim u Liriku, Dučić dopisivao ciklus “Večernje”, tako je proširivao i otadžbinski ciklus. Nove pesme rodoljubivog nadahnuća nisu himničke nego molitvene, nije ih pisao poklič nego plač, nisu nastajale na brdu, u slavu srpskih pobeda nego sa dna jame, ne u ime pobednika nego klanih il’ nedoklanih, nisu kazivane gromko nego šapatom usta punih krvi i zemlje. Neke od tih pisama su ipak pohvala Tvorcu, kao u “Molitvi”, izuzetnoj pesmi upravo zato što je kazivana sa gubilišta:

Pomiluj, Svemoćni, nevine što ginu,
Tebi su pružene njine čiste ruke:
Za Tvoju su oni pali veličinu,
Na Tvoj znak prineli sve suze i muke.
Svaka beše za Te rana koja tišta,
A svaka reč eho Tvoga strašnog slova:
A sada ti kliču samo s gubilišta,
I sad su nam groblja veća od gradova.

Dučić je pesme slao svom novom srpskom glasniku u Pitsburgu. Da li je mogao da nasluti da njegov najdraži beogradski književni časopis neće da izlazi ni posle Hitlerovog poraza? Pobedi nad fašizmom se nadao ali ne mislim da je i on znao ko će da budu pobednici u njegovoj otadžbini. Niti je bio siguran kako će oslobođena domovina da izgleda. Samo nije želeo da vaskrsne Jugoslavija jer se uverio da je jugoslovenski brod s razlogom potonuo na dno mora. Pisao je da ne vredi obnavljati tu olupinu. Trebalo je ponovo stvarati Srbiju u granicama koje bi obuhvatale sve prostore naseljene srpskim narodom. Strahovao je s razlogom da u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koja je prisvojila i njegovu Bosnu i Hercegovinu, Srbi mogu da budu potpuno istrebljeni. Šalje Srbobranu da ponovo objavi njegovu pesmu “Horda”. Želeo je da poruči svima da vojska s mačem ubice i lučem palikuće nije ona ista horda koju su Srbi upoznali u drugoj nego u petoj deceniji veka.

Zbog takvog principijelnog i doslednog antijugoslavizma Dučić je došao u otvoreni sukob i sa Londonom i Vašingtonom. I Amerika i Engleska su u to vreme ne samo priznavale jugoslovensku vladu u egzilu nego su smatrale da bi Jugoslaviju posle rata trebalo obnoviti kao demokratsku državu. Ni Dučićeva kritika komunizma nije mogla da naiđe na razumevanje jer je u to vreme Sovjetski Savez bio saveznik. Zato su i Amerika i Engleska smatrale da Dučić mora da se ukloni sa političke scene, a američka vlada je čak nameravala i da Dučića protera iz Amerike. Da nije umro, Dučić bi postao izgnanik koga bi i savezničke države odbile da prime.

A ja pedeset godina posle Dučićeve smrti u Americi, u kojoj je ostao da počiva, pokušavam da kopiram njegove manje ili gotovo nepoznate pesme i članke. Pomaže mi u svakom poslu nezamenljiva Zora dok se stranice novina lome i trunje od hartije rasipa i po staklu i po podu.

- Raspada se tvoj pesnik, kaže mi u šali Silvija Bonači, američka Srpkinja udata za Italijana, takođe službenica u Savezu.

Niko ne zna tog trenutka da se Dučić ne raspada čak ni u grobu.

-  Sastaviću ga ja u knjizi koju nameravam da objavim.

-  A odakle ti novac? - interesuje se Silvija.

-  Za pesnika genocida nad Srbima u Hrvatskoj pozajmiću ja novac ako budem morao.

Pominjanje genocida u Hrvatskoj, o kojem znaju svi američki Srbi, privlači još neke savezne službenike da čuju priču o pesniku koga nisu čitali jer, mada se služe malo srpskim jezikom, ipak ne znaju ćirilična slova.

-  Pa može li ta tvoja knjiga i na engleskom jeziku da se štampa? Ako može, da počnemo da prikupljamo novac, nastavlja za ovaj poduhvat sve više zainteresovana Silvija.

-  Biće i na engleskom, ali objaviću je u Beogradu. U Srbiji je, uprkos sankcijama, jeftinija štampa.

I dvojezična knjiga „Manje poznati Dučić“, s Dučićevim pesmama i pismima, kao i s mojim predgovorom je sledeće, 1994. bila objavljena u Beogradu. Uz ime srpske prestonice na naslovnoj strani ispisana su i imena Pitsburga i Trebinja.

SUTRA: PRVI SRBI SU OPSTAJALI U  AMERICI UZ NARODNE PESME