FELJTON - SUSRET S KNJIŽEVNIKOM U AMERIČKOM STONOM GRADU: Sava Janković je i u Americi, novoj domovini, ostao veran maternjem jeziku

Pored Vase Mihailovića i oca Mateje Matejića, treći je - Sava Janković. Sava je jedini od njih nosio uniformu, pušku o ramenu i učestvovao u borbama s partizanima, a verovatno i četnicima. Pred kraj rata, kada je saveznička, znači i partizanska pobeda postala očigledna, i “ljotićevci” i četnici su krenuli da, u dogovorenom među njima miru, pokušaju da u Italiji ili Austriji spasu živote. Slikar, pesnik i romanopisac Sava Janković čudom se spasao da ne završi u jednoj od mnogobrojnih masovnih grobnica. Svoje bekstvo kroz logorsku žicu opisao je u višetomnom romanu „Na prelomu“. Verovatno je zato on jedini od ove književne trojke svoj dar i umeće posvetio opisu ratnih sukoba i opravdanju ideja za koje se borio i oružjem.

...Aleksandar je upoznao Jankovića mnogo kasnije od Matejića i Mihailovića, sredinom devedesetih, u Vašingtonu. U američki stoni grad Aleksandar je tada stigao s dvojicom prijatelja, doktorima Nenadom Janićijevićem i Ljubišom Stankovićem da bi, zajedno s Miroslavom Đorđevićem, predsednikom Kongresa srpskog ujedinjenja, vladikom Artemijem s Kosova i njegovim pratiocima, pokušali da vodeće senatore na Kapitolu bar pokolebaju u njihovom jednostranom razumevanju jugoslovenske drame i gotovo pogubnom odnosu prema Srbiji. Američki zvaničan stav bio je tumačen i branjen kao obuzdavanje autoritarne vladavine Slobodana Miloševića na unutrašnjem planu, a na spoljašnjem kao sprečavanje njegovih osvajačkih namera prema susedima.

Nečeg pomalo dramskog i istovremeno lirski dirljivog i privlačnog bilo je u pojavi i liku Save Jankovića. U čoveku osrednjeg rasta, lepe glave s malom bradom, dubokog, povremeno zadrhtalog glasa i neposrednog ponašanja. Aleksandar je iste večeri prepoznao umetnika koji svojim delom želi da obezbedi smisao svog života i zato sva svoja osećanja i misli stavlja na tu kartu.

ALEKSANDAR  je još pre njihovog prvog susreta čitao Savin roman prvenac. Sava Janković je, kao i većina pisaca koji i u novoj domovini ostaju verni maternjem jeziku, pisao pre svega za čitaoce iz Srbije. Govorio je Aleksandru da svoja dela sanja u izlozima ili bar na policama srpskih knjižara. Svom prijatelju Aleksandar je uspeo da pomogne da ostvari svoj san, da se svojim rečima obrati onom priviđenju za kojim je išao kao kroz pustinju dok je ispisivao stotine stranica na starinskoj ćiriličnoj pisaćoj mašini. „Prosveta“  je objavila roman „Na prelomu“ nakon Aleksandrovog razgovora s dvojicom urednika, Čedomirom Mirkovićem i Milisavom Savićem. Zaista njih dvojica zaslužuju priznanje za poštovanje slobode govora, pogotovu što je to bio i čin hrabrosti zbog revizionističke sadržine romana u odnosu na vladajući stav u Srbiji prema Ljotićevom pokretu kao ideološki fašističkom i kolaboracionističkom za vreme nemačke okupacije.

Janković je u razgovorima s Aleksandrom naročito poricao Ljotićev antisemitizam i antisemitizam programa ZBOR. Nije znao ili nije želeo da zna za antisemitske izjave i tekstove, naročito za vreme okupacije, u listovima pod kontrolom Ljotića i njegovih saradnika. Nije znao za njih? Ili nije želeo da ih pamti? Ili je to bila, svesna ili nesvesna blokada u pamćenju!

Čudna je stvar čovekova memorija! Nije fotografska kamera niti aparat za kopiranje ili skeniranje. Svestan je Aleksandar i kao pisac svog memoarskog romana te uslovnosti, pa i ograničenosti pamćenja. Šta da radi? Tako je, kako je, ali rezervnu memoriju nema u svesti kao u džepu. A i svest je. Uostalom, čitali smo Frojda!

U SVOJIM kazivanjima Sava je najviše isticao da je kao borac bio vođen potrebom za biološkim spasavanjem srpskog naroda. Partizani su, s druge strane, zaslepljeni komunističkim idealima i sledeći zahteve iz Moskve i Londona, zanemarivali opasnost od istrebljivanja srpskog naroda kada se za jednog ubijenog nemačkog vojnika streljalo sto Srba, za jednog ranjenog pedeset. Pobeda revolucije je za komuniste bila važnija od opstanka nacije.

A o toj nacionalnoj brizi Ljotićevoj svedočilo je i stvaranje Zavoda za prinudno prevaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci. Tvrdio je Sava da taj zavod nije bio logor ni nalik Staljinovim u Sibiru i Brozovom na Golom otoku.

- Da, boravak u njemu bio je prinudan ali je imao veoma ograničen rok trajanja. A najvažnije - Ljotić je za komunističku omladinu umesto streljanja na Banjici izborio drugu mogućnost - prinudno ali ne i nasilno prevaspitavanje. Da, Saša, svojevrsni koledž, da ga tako nazovem, sa žicama i naoružanim stražarima, s pravilima i obavezama, ali koledž s bibliotekom, časovima i razgovorima, čak s polemikama, umetničkim aktivnostima, pa i pozorišnim predstavama po izboru prevaspitanika. Prevaspitanici nisu tucali kamen na nesnošljivoj vrućini niti sekli šume pod snegom i ledom, nisu bili tučeni ni prebijani na smrt od vaspitanika po vaspitačevim zahtevima, nisu umirali od gladi niti od fizičkih napora.

I na kraju, dragi moj Saša, ko se prevaspitao, prevaspitao, a ko nije - široko mu polje ako ponovo ne padne u nemačke ruke. Neki od prevaspitanika otišli su posle napuštanja Zavoda u partizane, a neki su se ipak osvestili i krenuli drugim životnim putem. Čuo si za Milutina Doroslovca? Nekadašnji skojevac i vaspitanik promenio je mišljenje, otišao u Austriju i danas je Milo Dor jedan od velikih pisaca nemačkog jezika. A da nije Zavoda, bio bi streljan ili ko zna šta bi bilo s njim čak i da je spasen iz okupatorskog zatvora. Možda bi ga i komunisti streljali kao izdajnika da je ostao u Srbiji. Zar ga nisu godinama nazivali tim imenom? Koliko je vremena trebalo da prođe da bi mogao bezbedno da posećuje rodbinu ili prijatelje? I da prijatelji smeju da ga viđaju?

DOROSLOVCA  je Aleksandar prvi put sreo u stanu Vaska Pope na Tašmajdanu. Malo se začudio jer je znao koliko je Vasko bio oprezan da ne dođe u sukob sa svojom partijom i njenim organima. Svoj oprez je pravdao rečima da nema živaca za živi pod optužbom da je disident ili, drugim rečima - izdajnik.

- Ako si se jednom uhvatio u to kolo, a ja jesam, i to davno, i zbog okupatora i zbog stvarno levičarskih shvatanja, onda si ili u kolu ili znaš šta ti sleduje. Ne svima isto, ali znam šta bi mene čekalo. Ne znači da bi me hapsili, ali pod takvim pritiskom ne bih bio u stanju ni da pišem. A bez tih pesmica, kako bi rekao tvoj Brodski, šta mi znači život?
Razumeo sam da se Vasko sretao s Milom ranije prilikom poseta Beču i da se zalagao za njega kod nadležnih prilikom povratka.

A Vaskova reč, dok se ponašao kako se ponašao, imala je svoju težinu, i to znatnu. Nije je koristio tek tako, a zato je i imala uticaja. Za nju je i platio visoku cenu, kao kada je odbio da ode u Izrael na kongres PEN kluba i da prihvati ulogu potpredsednika. Nije se lako odlučio za preporuku Partije da ostane kod kuće zbog državne politike prema Arapima i mesta Jugoslavije u pokretu nesvrstanih. Stvaralački mir bio mu je preči i od Nobelove nagrade. Na sva Aleksandrova nagovaranja da prelomi i krene - odgovarao je sa dve reči - “ne mogu”. Ili se branio ćutanjem, uz paljenja cigarete o cigaretu.

SUTRA: "AMERIKANSKI SRBOBRAN" I JOVAN DUČIĆ U AMERICI