FELJTON - HILANDARSKA NAUČNA BIBLIOTEKA U OHAJU: Ostala je tajna od koga je potekla ideja da se u Kolambusu otvori Hilandarska soba

Vođu Zbora iz Smedereva, gde je tada živeo i Mateja, nazivali su u tim vremenima najhrišćanskijim političarem, a njega je, na sahrani pred kraj rata i tokom povlačenja u Italiju, u Sloveniji molitvom u gornji svet ispratio vladika Nikolaj Velimirović. Zna Aleksandar i mladalačku Matejićevu dramu - njegovu devojku, koja nije želela da napušta zemlju jer je verovala da za odlazak nije ni imala razloga, streljali su komunisti. Valjda ga je zato Gospod, činilo mu se da oseća o. Matejić, usrećio u izbeglištvu brakom s njegovom Ljubicom.

Tako se ovaj sveštenik, naučnik, profesor i pesnik,  koji je pratio zvezdu putokazateljicu, posvetio posetama Svetoj Gori u Grčkoj i koja je svetlela nad svetilištem Sv. Save i Sv. Simeona Hilandarom,  dok je u manastirskoj biblioteci u stvarnost pretvarao svoj san o osnivanju srednjovekovne rukopisne riznice na Državnom univerzitetu Ohaju u Kolambus?

U osnivanju Hilandarske sobe, ili, kasnije, Hilandarske naučne biblioteke i centra za proučavanje pravoslavnog srednjovekovlja, pomogao mu je njegov politički istomišljenik iz ratnih dana, zatim monah u Hilandaru Mitrofan. Možda je i o. Mitrofan sledio želju duhovne braće Hilandaraca u njihovoj nameri da se snimanjem sačuva veliko hilandarsko blago od neke nesreće, kao što bi mogao da bude požar (kakav je i planuo martovske noći 2004), on se za pomoć obratio svešteniku i profesoru dr Matejiću. Nije ni Aleksandar upitao svog kolegu i prijatelja od koga je sve počelo, niti Krinka kada je igumana Mitrofana intervjuisala za Amerikanski Srbobran prilikom njegove posete Americi. Verovatno bi odgovorili - voljom Božijom i blagoslovom Hristovim.

Tek, otac Mateja sa sinom dr Predragom Matejićem, a uz saglasnost i podršku vladike Save (Vukovića), šefa slavističke katedre na državnom univerzitetu Ohaja, prof. dr Leona Tvaroga, predsednika Srpkog narodnog savza Božidara Boba Stona, a verovatno i drugih naučnih i akademskih ustanova, obavili su divovski posao mikrofilmovanja hilandarskog kulturnog blaga, a zatim i srednjovekovnih rukopisa i knjiga drugih slovenskih naroda. Bez dvojice Matejića, Mateje i Predraga, u mukotrpnom poslu istraživača i snimatelja, a zatim i u odgovornoj ulozi naučnih rukovodilaca, ne bi bilo te ustanove s golemom srednjovekovnom mikrofilmovanom kolekcijom, uz zbirku niza dragocenih knjiga.

I ALEKSANDAR  je posećivao Hilandarsku sobu - mada ne stručan kao stotine proučavalaca srednjovekovne književnosti koji su od osnivanja stizali u nju - tokom svog skoro dvogodišnjeg boravka u Kolumbusu kao predavač srpske i ruske književnosti i obogaćivao je svoje znanje razgovarajući s pravim znalcima.

A na prvog među njima, oca Mateju, kao s neba se gotovo obrušilo, u neverovatno kratkom trajanju, nadahnuće da svoje hilandarsko iskustvo upiše u stihove. U sobi pored Aleksandrove otac Mateja je kao pod hipnozom pisao pesme i donosio ih na čitanje svom bratu po peru. Za munjevito završenu knjigu o Hilandaru autor je želeo da mu Aleksandar odmah, kao prvi čitalac, napiše predgovor ili pogovor.

- Nemoj sada, za prvo izdanje, oče Mateja. Prepustimo čitaocima samostalan doživljaj, bez kritičkih napomena i tumačenja. A tu sam za druga ili potonja objavljivanja knjige.
Negde pred kraj veka Hilandar je na srpskom i engleskom ponovo štampao Matejićevu pesničku zbirku Hilandarski rukopis, propraćenu Aleksandrovim tekstom. Da li bi bez Hilandarske sobe Aleksandru “sinula” teza da velika srpska književnost počinje u svojevrsnoj dijaspori, u Svetoj gori, delom svetitelja i pisca koji je kao dečak zakucao na jedna manastirska vrata, a druga otvorio svom ocu, u svetovnom životu vladaru srpske države?

ISTI  je početak - piše Aleksandar - i isti su rodonačelnici originalne srpske književnosti i njenog „hilandarskog rukopisa“. Likovi dva književna rodonačelnika, lik oca i lik sina, ukrštaju se međusobno u toj meri da se stiče utisak da je reč o jednom liku. Samo je u ovoj priči, za razliku od starozavetne i njenog novozavetnog nastavka, u početku bio sin. U spisima svoga sina Save otac Simeon igra prvorazrednu ulogu, najznačajniji Savini književni tekstovi njemu su posvećeni i neki pravi pesnički biseri u njima su citati očevih reči. Ali sin je tvorac dela u kojem je otac ljudski, književni i svetački lik. Paradoksalna je istina da je monah Sava, kasnije Sveti Sava, duhovni otac monaha Simeona i budućeg svetitelja Sv. Simeona.

Sveti Sava je zato istinski rodonačelnik „hilandarskog rukopisa“ srpske književnosti. Nemanjina Hilandarska povelja je važan dokument, ali tekstovi Sv. Save su prava književnost, a neki njihovi odlomci velika poezija. Ono što znamo kao „Nemanjinu poslednju želju“, kao „Slovo o umu“ i „Slovo o mukama“, svetlozarni su početak i originalne srpske književnosti i njenog „hilandarskog rukopisa“. Teško je i u svetskoj književnosti naći dublju i sažetiju sliku muka zemaljskih, kada se čovek „pomeša sa stokom nerazumnom“ i „liši Božje slobode“, nego u „Slovu o mukama“. Nije lako naći ni bolje ocrtan put ka spasenju nego što je onaj ispisan, nebeskim perom i svetom Savinom rukom, u „Slovu o umu“: „Naš um da bude na nebesima u gledanju, na krasotama rajskim, u stanovima večnim, na anđeoskim zborovima, u životu onde...“.

Na samom početku srpska književnost i nije ništa drugo nego njen „hilandarski rukopis“. I posle Sv. Save i njegovog brata Stefana Prvovenčanog, ono najlepše u srpskoj srednjovekovnoj književnosti posvećeno je Sv. Simeonu i Sv. Savi, velikim Hilandarcima. Tu su književnost nastavili da stvaraju oni koji su se smatrali Sa- vinim učenicima ili su i sami bili Hilandarci (Domentijan, Teodosije, Siluan). A oni koji su kasnije pisali, u drugim manastirima, Studenici, Žiči, Sopoćanima, Dečanima, Mileševi, Ravanici, Pećkoj patrijaršiji, bili su nadahnuti onim slovom i onom rečju koju je Sv. Sava nazvao „spasonosnom“...

...Otac Mateja Matejić je autor u jednom pogledu jedinstvene knjige u srpskoj poeziji, Hilandarskog rukopisa (1983). Ne postoji druga knjiga u kojoj je Hilandar sa svojom istorijom i, još više, svojom nadistorijom, svojim smrtnim i svojim besmrtnim likovima, koje je rađala majka čovekova ili koje je stvarala i u svetlost ikona i fresaka odevala monaška ruka, sa svojim molitvenim pesmama, ćelijama i kulama, sa poveljama i zvonima, lobanjama i knjigama, kiparisima, maslinama i lozom, tako gorostasan književni i mitski junak.

Zato je Matejićeva slika Hilandara dvostrukim viđenjem sagledana, u dve perspektive, zemaljske i nebeske, a u stvari jedne i jedinstvene, hilandarske, pa zato i jevanđeoske. Ono što bi u svakoj drugoj knjizi bio tekst krcat paradoksima, ovde je opis jednostavan i tačan da tačniji i jednostavniji ne može biti. Sveta Gora, pesnikovim umoprozrenjem duševnim viđena, izgleda kao „pustinja / procvetala“, u kojoj „ne možeš da prepoznaš / zemlju od neba“.

SUTRA: SUDBINSKI SURET SA AMERIČKIM SRBIMA