FELJTON - HUMANITARNA MISIJA SRBA IZ GRADA ČELIKA: Nisu nijednog trenutka zaboravili podvige svojih predaka

Svaki drugi dobrovoljac iz Amerike je na oltar otadžbine položio život. Među dobrovoljcima bilo je najviše onih koji nikada nisu ni videli Majku Srbiju jer su bili rođeni u Austrougarskoj imperiji i u novi svet su stigli s njenim pasošima. Vojska Kraljevine Srbije imala je procentualno više žrtva u Velikom ratu nego bila koja druga vojska iz obe zaraćene strane. Ali čak ni svaki drugi vojnik iz Srbije nije ostao na bojnom polju. Ipak - gotovo svaki drugi. Da se ne pominju i civilne žrtve.

Nisu zaboravili američki Srbi podvig svojih predaka ili svojih prethodnika koji su se preko okeana otiskivali željni ne samo hleba nego i slobode. Iako nisu stizali iz Srbije verovatno niko i nije doplovio na ove obale bez Srbije u srcu.

DOKTOR Nenad Janićijević se naročito posvećuje prikupljanju lekova i pronalazi pravi rudnik u jednoj velikoj farmaceutskoj firmi. Njen osnivač i vlasnik je američki Srbin. Njega je majka vaspitala da bude i srpski rodoljub ali zbog razumljivog razloga želi on da ostane anoniman. Zahvaljujući njima dvojici lekovi milionskih vrednosti mogu da padnu, metaforički rečeno, kao kapi iz kondira Rakićeve Kosovke devojke, “na rane što zjape i gnoje” Ali i kao “kaplja što bolove spira” svakom paćeniku u zemlji pod sankcijama i zato bez dovoljno neophodnih lekova.

Ali daleko da je time njihov posao završen. Neophodno je obezbediti i dozvole za slanje, a to je postupak koji zahteva često strpljenje i vreme u ispunjavanju silnih formulara, čak i angažovanje advokata mada su lekovi izuzeti od sankcija. Izuzeti su od sankcija lekovi, ali ne i od odugovlačenja i zamajavanja.

ALEKSANDAR se, međutim, kao autor memoromana, pita kakve sve mogu da budu, rečeno stručnim jezikom, mogućne konotacije u vezi s “ranama što zjape i gnoje” (čije?) i s bolovima mučenika koje bi kapljama iz kondira htela da spira Kosovka devojka (otkud opet ona!). I samo njeno pominjanje zgodan je povod za raznovrsne, pa i književne prigovore.
Predaje Aleksandar kao gostujući profesor doktorandima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu kurs o erotici i žanru u svetskoj i srpskoj književnosti od kraja 19. do početka 21. veka. I pita se ne samo u jednom trenutku kako da ne zavidi svom omiljenom piscu Henriju Mileru baš kao piscu autobiografskog romana "Rakova obratnica". Navodi on svojim mlađim koleginicama i samom jednom kolegi Milerovo tumačenje tog romanesknog podžanra.

“Autobiografski roman, kojem je Emerson predvideo rast u značaju, zamenio je velike ispovesti. On nije mešavina istine i fikcije, taj književni žanr, nego proširivanje i produbljivanje istine. Mnogo je autentičniji, istinitiji od dnevnika. Nije krha istina činjenica koje autori tih autobiografskih romana nude, nego istina emocija, misli i razumevanja, svarena i uneta u sebe. Otkrivajući sebe na svim nivoima čine to simultano.”

NE SLAŽE  se Aleksandar ipak u svemu s Milerom, posebno da autobiografski roman nije i “mešavina istina i fikcije”.  Ima i raznih istina, ne uvek “krhkih.”... Zanimljivo je da Milerova bliska, pa i erotska prijateljica Anais Nin, i sama istaknuti pisac, čiji su dnevnici s otvorenim opisima seksa imali u ona vremena takođe veliki odjek, predgovor Milerovoj "Rakovoj obratnici" završava pominjanjem krvi: “I to su krv i meso koji su nam ovde dati. Ova knjiga ide do korenja i kopa ispod njih, da bi iskopala podzemno proleće”.
Ali krv i meso kod Milera nisu ratne rane nego su vezani za erotiku i naročito, seks.

Navodi Aleksandar budućim doktorima nauke o književnosti i šta je pesnik i esejista Karl Šapiro u takođe čuvenom predgovoru napisao za "Rakovu obratnicu" i “Gandija s penisom”, kako je nazvao njenog tvorca: “Miler je verovatno jedini autor u istoriji koji o takvim stvarima piše sa savršenom lakoćom i prirodnošću”.

Pa ipak “krhe istine” o Milerovoj junakinji, “je..noj Tanji” i njenoj “toploj pi..i”, kako s izazovnom prirodnošću piše Miler u svojoj “goloj knjizi”, s celim njenim erotičkim vokabularom i ikonografijom seksa, u svim detaljima erosa, u svim pojedinostima realnosti “preko koje piše”, sav onaj, čini se, nezaustavljivi, nepredvidljivi, svakodnevni životni tok, izvanredno privlačan za čitanje, nije isto što i ne sasvim krha istina o dramama jugoslovenskih naroda početkom devedesetih godina. Želeo bi i Aleksandar da u svom memoromanu ne mora da se seća “rana što zjape i gnoje”, zajedno sa žrtvama koje jedni ili drugi nazivaju i genocidnim, s većim ili manjim pravom, a u svakom slučaju ratnih zločina, činjenih takođe sa svih strana u ime ovih ili onih krhih ili čvrstih istina.

A KAKO da izbegne i te istine, ma koliko one izgledale “krhe” s drugačijeg, možda i pravednijeg gledišta?

A Miler, s kim je Aleksandar u mislima lutao ponekad avenijama Pariza i po skrovitim mestima svog Beograda, ovako opisuje sebe i svoju knjigu:

“Nemam novca, nemam prihoda, nemam nadu. Ja sam najsrećniji čovek na svetu. Pre godinu dana, pre šest meseci mislio sam da sam umetnik. Ne mislim više o tome, postojim. Sve što beše književnost spalo je s mene. Nema više knjiga da se napišu, Bogu hvala.”
“Šta je ovo tad: Ovo nije knjiga. Ovo je kleveta, spletka, pogrda karaktera. Ovo nije knjiga u običnom smislu reči. Ne, ovo je produžena uvreda, ispljuvak u lice Umetnosti, šut u pantalone Boga, Čoveka, Sudbine, Vremena, Ljubavi, Lepote. šta god želeli.”

Ne ispisuje slučajno Miler sve ove reči velikim slovima. Takav je njegov stav prema svemu što se piše velikim slovima. Miler je srećan jer voli život kao postojanje, pa zato on i nije pesnik apsurda niti očajanja. Zato je ova knjiga posvećena jednoj ženi, Tanji, kojoj želi da “peva” i kojoj peva ovom knjigom.

“Ti si Tanja moj haos. I zato ti pevam”.

Lep haos. Henri Miler je, kako i sam priznaje, srećan čovek i pisac.

A KADA je Aleksandar počeo da kao urednik "Amerikanskog Srbobrana" piše o toj drugoj vrsti haosa, u kojem stradaju i deca, naveo je iz romana Dostojevskog "Braća Karamazovi" pitanje Ivana bratu Aljoši:

“... zamisli da sam gradiš zdanje čovekove sudbine s ciljem da na kraju usrećiš ljude, da im daš, najzad, mir i spokoj, ali da bi zbog toga bilo neophodno i neizbežno da se mukama preda samo jedno sitno stvorenje, eto baš ono dete koje je sebe udaralo pesnicom u grudi, i da se na njegovim neosvećenim suzama podigne takvo zdanje, da li bi se saglasio da budeš arhitekta pod tim uslovima, reci i ne laži?”

Aljoša odgovara - ne!

Ateista Ivan kao filosof i u ime navodne ljubavi prema čovečanstvu poriče Boga. Aljoša kao hrišćanin veruje da zna ko je spasitelj sveta, onaj ko je pristao da bude mučen i raspet da bi pobedio smrt i čovek mogao da se oslobodi grehova.

Uzor bi, smatra Dostojevski, trebalo da bude Aljoša a ne Ivan.

Kako ne pisati o događajima u kojima su žrtve i deca?

I kako - ako je mogućno, ne skupljati i pomoć za sve stradalnike u haosu rata i sankcija?
Pomoć se upućuje i preko Srpske crkve. A Crkva, kao i doktori na frontu, zna to i doktor Nenad, ne pravi razliku među žrtvama.

SUTRA: AMNEZIJA ZAHVATA SVE AMERIČKE MEDIJE