FELJTON - NJUJORŠKI RAZGOVORI O STALJINU I BROZU: Hebrang likvidiran bez suđenja, jer ga je Josif Visarionovič predvideo kao Titovog naslednika

Za Aleksandra i njegove drugare to znači - zatvoreni su. Ne svi barovi nego oni u Ajova Sitiju. Tokom svog dugog boravka istražio je Aleksandar sa dva svoja druga, lekarom Veljkom Živkovićem i zagrebačkim piscem Ivanom Kušanom, gde ipak mogu i nedeljom da utole žeđ osim vodom. Sipaš koku, limunadu ili šveps iz svoje flaše, a kelner ne proverava kakvog je ukusa i mirisa to tvoje piće. Bitno je kod njega da naručiš večeru, a svoju flašu ne moraš da kriješ. Restoran je izvan grada, jedno sat vožnje, a u restoranu služe zaista odličnu ribu, svež ulov iz reke kraj koje večeraju ili iz obližnjeg jezera. A uz ribu ide piće bele boje, zar ne? Slaže se kelner da ih snabde i sa dovoljno leda, jer zna da mu sledi dobra napojnica.

Vozili su drugari i prijateljice na večeru, ne baš svake nedelje, ali bez brojanja nedelja na parne i neparne, suve i okvašene, kao što ni devojkama nisu brojali zvezde u očima.
Samo bezbrižni restoran kraj reke ne može da zameni barove u Ajova Sitiju. Naročito jedan, poseban, u kojem se jednom mesečno, a ponekad i češće, zavisno od prilika, održavaju pesničke večeri. U tom baru se i bez nekog takvog povoda i izazova okupljaju američki i strani pisci. Plaća vlasnik bara pesnicima koje poziva da čitaju i lepu paru.

Potroše se, naravno, tih pet stotina dolara opet u baru na piće i čašćenje, ali ne u jednom cugu, kako bi se reklo. Nije malo pet stotina s jednom jedinom svrhom za trošenje. Zna to i Aleksandar, mada nije brojao cugove posle svog tzv. spektakla, kada je čak i stojeći na stolu čitao pesme. Aleksandar je odabrao za taj slučaj lakšu poeziju, da pesme mogu i same da lebde u vazduhu, ako možda stolu klecnu noge a on dobije krila...

ALI biblioteke ... Zbog viskija i suknjica u barovima ne zapostavlja Aleksandar ni police s knjigama u biblioteci Univerziteta Ajova. Otvorena je biblioteka radnim danom od osam ujutro do dva posle ponoći. Radi i subotom i nedeljom, doduše skraćeno, subotom do pet, a nedeljom od podneva pa opet dok do ona dva ponoćna sata. Retko dolazi Aleksandar u biblioteku rano, ali kad dođe napušta je teška srca. Kako da poželi da izađe kada su mu sve knjige na dohvatu ruke? Ne mora da ih naručuje, da čeka da mu ih neko, kao nekad njegov drug Pera Karađozović u biblioteci SANU, donese i samo nekoliko položi na sto. Čini mu se da mu je lakše i da ovde, usred ajovanskog studentskog kampusa, piše o jugoslovenskim pesnicima nego u svojoj kući na beogradskoj Zvezdari. Šta tek o ruskim knjigama da kaže!

...Baš u toj biblioteci na američkom Srednjem Zapadu počinje Aleksandar da ozbiljnije razmišlja i o politici. Manje o sovjetskoj, više o jugoslovenskoj. Sve mu je uglavnom bilo jasno šta se događalo i zbivalo u Kremlju, mada su mu se otvorili neki novi vidici kada je u Njujorku, u sestrinoj kući upoznao autora knjige Berlinski Kremlj Grigorija Klimova. Njegova supruga Ala trebalo je na Kolumbijskom univerzitetu da brani tezu o Mandeljštamu pa je bilo dovoljno razloga za susrete. Saznao je od Grigorija Petroviča da je ta knjiga bila prevedena i objavljena i u Beogradu u vreme Titovog najvećeg neprijateljstva sa Sovjetskim Savezom. Pročitao je od Klimova pozajmljenu knjigu na dušak. Po njoj su bila snimljena čak tri filma, a po broju jezika na koji je prevedena i objavljenim tiražima ne zaostaje za Đilasovom "Novom klasom".

KNjIGA sovjetskog oficira bezbednosti, koji se sa dužnosti u okupiranom Berlinu 1947. nije vratio u Moskvu, ipak Aleksandru, a verovatno i ne samo njemu, manje je otkrivalačka nego kasnije objavljeni opis nove klase Titovog disidenta Đilasa. Ne može komunistički Beograd po značaju i uticaju da se poredi s komunističkom Moskvom, ali tzv. slobodni zapadni svet o sovjetskoj i uopšte komunističkoj mašini terora i u to vreme zna više nego o skrivenom životu nove klase... S "Novom klasom" kao da je pala zavesa, pa su i komunisti na Zapadu počeli da se trezne od iluzija o realnom socijalizmu.

Sa Grigorijem Petrovičem Aleksandar razgovara i o Josipu Brozu. Titova ličnost zainteresovala je Klimova kada su obojica promenila stranu hladnoratovskog fronta, priklonivši se Zapadu umesto da se i dalje klanjaju Staljinu. Klimov je književni pseudonim, a ruski disident rođen je kao Igor Borisovič Klimakov. U Zapadnoj Nemačkoj je imao dokumenta, ne bez razloga, na ime Ralf Verner.

Neka Aleksandrova saznanja o tom čoveku su ipak naknadnog karaktera. Kao i o drugim ličnostima s kojima se sretao. Čudna je stvar s tim sećanjima, pogotovu kada se nekih pola veka kasnije uobličuju u memoarsku prozu. Kako da ono što je o nekome znao nekad oslobodi od znanja koja je stekao kasnije, u trenutku pisanja o prošlosti nakon više decenija? Nekad i sad su ipak dva spojena suda. Zato i pokušava Aleksandar da se što više usredsredi na konkretne pojedinosti, na ono što se naziva faktografija. Ali su i činjenice u sećanju kao ostaci broda na dnu mora. Može i potonuli brod da zaplovi opet ali da li je to ipak onaj isti brod koji se nasukao na santu leda, naleteo na minu, potopile ga bure ili čak sam kapetan da ne bi poneo neprijateljsku zastavu?

TITO  je zanimao Aleksandra pogotovo zato što je pisao predgovor antologiji jugoslovenske poezije, a Amerika je pravo mesto da o njegovoj ličnosti sazna ono što ne može u domovini pod njegovom vlašću. Klimov priča Aleksandru o staljinističkim čistkama tridesetih godina u kojima su stradali i mnogi jugoslovenski komunisti, i to na vodećim položajima, članovi centralnog komiteta i čak nekoliko generalnih sekretara KPJ. Zapadne službe, za koje je ranije Grigorij Petrovič radio, interesovala je psihologija jugoslovenskog komunističkog lidera koji u tim čistkama nije ostao čistih ruku. Postavljalo se pitanje u kojoj se meri Tito promenio posle sukoba sa Staljinom. I zato ih je naročito zanimao slučaj Hebranga, mada su se uzdržavali i od pitanja i ocena da ne bi naškodili svom novom savezniku. Zašto je Tito poštedeo Srbina Sretena Žujovića a likvidirao bez suđenja Hrvata Andriju Hebranga kada su se obojica izjasnila za Staljina?
-  Žujović se pokajao, a Hebrang očigledno nije, objašnjava Aleksandar razliku između dvojice Staljinovih pristalica i rezolucije Informbiroa.

- Mora da je Titu ipak više smetao Hebrang - misli Klimov - mada su obojica Hrvati. I ne verujem da je razlog bio to što je Hebrang želeo samostalniju Hrvatsku u okviru Jugoslavije. Razlog je bio što je Staljin Hebranga a ne Žujovića predvideo kao Titovog naslednika. Kod Staljina je nacionalna pripadnost igrala značajnu ulogu. Možda se zato Staljin svojevremeno opredelio za Tita, a streljao njegove srpske ili posrbljene jevrejske rivale. Podozriv je bio Staljin prema Srbima kao i prema Jevrejima. Vole Srbi matušku Rusiju više nego Hrvati, ali su za razliku od Hrvata imali svoju kraljevinu i svoje dinastije, koje su komunisti rušili, pa se to teško zaboravlja. Tinja ta herojska prošlost Srbije negde u dubini srpske duše i nikad se ne zna kada će da ispliva na površinu. Zato je Staljin bio nepoverljiv i prema Jevrejima, i to ne bez razloga. I mnogi od njih ne zaboravljaju sasvim, svesno ili nesvesno, obećanu zemlju. Kada je reč o Srbima možda je grešio, ali ne sasvim kada je reč Jevrejima.

TRGAO se Aleksandar na te Klimovljeve reči, kao da se u njemu pobunilo razumevanje za tragičnu istoriju Jevreja. Jevreji su bili građani drugog reda i u carskoj Rusiji, a stradali su i u pogromima. Nasledio je Aleksandar to osećanje simpatija za Jevreje od svog oca ruskog Kavkasca. A Aleksandar se prilikom kasnijih poseta Njujorku nije više viđao s tim veoma neobičnim Petrom Grigorjevičem Klimovim. Valjda što je njegova supruga bila doktorirala ili se, kako je čuo, razvela od muža. Tek, oni su prestali da posećuju Aleksandrovu sestru Mariju u njenom njujorškom stanu.

SUTRA: GLAS ZVANIČNE SRBIJE ČUJE SE U PITSBURGU