FELJTON - PRED PRVI SUSRET SA AMERIKOM I AJOVOM: Prva pomisao je bila - Zar ima pesnika u Ajovi, na poludivljem američkom Zapadu

Čini mi se da počinjem da udišem dim njegove cigarete. Sedi za stolom, ispred velikog prozora, u svom beogradskom stanu prekoputa prodavnice karata za vazdušni saobraćaj... Ali ne zove me Vasko ovako usred bela dana uzalud... Kasni večernji sati su naše vreme  za naše uzlete u duhovne visine. Uz vino, belo ili crno, svejedno.
- Zdravo, Vale! Kojim dobrom?
- Šta radiš popodne?
- Ne pitaj, ne znam gde mi je glava.
- Znam ja. Idemo u Grocku, gore u vinograde, da ja sretnem, a ti upoznaš jednog zanimljivog Amerikanca, pesnika iz Ajove.
Nije pesnik iz svete zemlje ni iz Vaskove Evrope, ali mora pesnik da bude povod za naš sastanak. Makar i pesnik sa poludivljeg američkog Zapada.
- Kakve Ajove? Zar ima pesnika u Ajovi!
- Ništa ne znaš, Saša!
- Znam da nema Ajove na mojoj književnoj mapi.
- Pišeš pesme a ne znaš da u Ajovu svake godine dolaze pesnici, naročito iz Istočne Evrope i Azije. I ja sam u Ajovi proveo čitava tri dana.
- I šta sad?
- Pa možda ćeš i ti u Ajovi jednom da čitaš pesme. Provedeš tri dana, mlad si, možeš i čitav mesec, upoznaš svetske pesnike i pesnikinje, otvoriš sebi opet vrata u svet. Posle Londona zbog tvoje trećine stomaka nisi mrdnuo nikud.
- Posetio sam Rusiju...
- Rusiju! Nije tvoja Rusija ceo svet!
- Grocka? Nema druge?
- Nema! Pali kola, a ja te čekam pred kućom u četiri!

STIŽEMO mojim "fijatom 850", kupljenim za "Nolitov" honorar za knjigu U prostoru proze (1968). U restoranu okupilo se već društvo, sudeći po stranim jezicima uglavnom diplomatsko. Od poznatih lica vidim samo Ivana Lalića.
Upoznaje me Vasko s tim postarijim pesnikom iz Ajove. Nikad čuo nisam za Pola Engla.
Čkilji nekako čudno u mene taj Pol i povećim gutljajima ispija viski s ledom dok mu Vasko na nemačkom izgleda raspreda čitavu priču o meni. A kada promene temu, izvinim se i krenem, i ja s punom čašom hladnog viskija na terasu, kuda me već mahanjem ruke zove Ivan.
- Je li ti rekao Vasko zašto je došao kod nas ovaj Amer?
- Rekao mi je samo da je iz Ajove i da u Ajovu stižu pesnici iz sveta.
- Da, zove Engl i mene, ali sam ja, kao što znaš, već bio pre nekoliko godina tri meseca na Harvardu. Ne mogu opet, i još na skoro celu godinu.
- Na celu godinu?
- Nije baš cela, ali im devet meseci traje taj program. Mnogo, stvarno! Ove godine iz Juge ide Bogomil Đuzel, a kao i uvek i Poljaci, Rumuni, čak i pesnici iz Indonezije. Zato su i njihove diplomate stigle ovamo da s nama piju sokove i dive se pogledu na Dunav. Nego, je li bi ti išao?
- Da vidim kakvi su uslovi. Samo ne bih mogao ni ja da ostanem devet meseci. Moram i da se konsultujem s Draganom. Imamo sada bebu Andreja. Nije mali put.
- Trebalo bi da vidiš Ameriku. Nije ispalo onako kako što smo planirali s Harvardom, kada sam Kisindžeru pisao preporuku za tebe. Ali ode profa Henri u diplomatiju i od tvoga puta ne bi ništa. Šteta, onda su pozivali na samo tri letnja meseca.
- Pisao je Kisindžer i meni, ako se sećaš. Obećao da će mi se javiti sledeće godine, ali postade onda Niksonov ministar. Ostao je izgleda direktor tog seminara još godinu, ali ko će da misli o seminaru kada moraš da odgovaraš za odnose Amerike s Rusijom i Kinom.

NA TERASI u tom nam prilazi Pol s čašom viskija u ruci. Divi se lepoti ovog mesta s pogledom na Dunav. Da je brdo samo malo više, kaže, bilo bi ravno Olimpu. A o ovom gospodinu Dunavu, kako ga naziva njegov prijatelj Vasko, i on namerava da napiše pesmu. Stavi mi Pol levu ruku na rame, ispi viski do kraja, uze od kelnera s poslužavnika drugi, otpi gutljaj i kaže da je želeo da me pozove ove jeseni u Ajovu. Preporučuje me Vasko, samo tvrdi da ne dolazi u obzir da ja tamo ostanem duže od mesec dana, a njihov program traje devet meseci. Možda bismo mogli da se dogovorimo za pola godine... Žao Polu, možda dogodine ili kasnije, kada budem imao vremena. Platiće on put i supruzi i sinu da dođu, mnogo je lepo Vasko pričao o meni. A ove večeri, ako imam vremena, poziva me da sa suprugom dođem u baštu Kluba književnika. Rekli mu da ne propusti taj klub kada bude u Beogradu...

Vraćamo se Vasko i ja u Beograd. Amerika, zemlja velika! Ko ne bi! Najviše volim i ja da putujem! Osim, naravno. Ne samo i da popijem. Vasko sav srećan što mi je sredio odlazak u Ameriku jednoga dana. Mada ne ove godine kako je predložio Pol... Ma ništa od puta ni ovoga puta... Ranije Nikson, sada opet nešto drugo... Utešnije deluje kada je razlog Andrej. Ako je Andrej razlog. Biće i Andrej veliki putnik jednoga dana. Razumeće on mene.
- A zašto ne ove godine? - pitam ipak Vaska.
- Kako to misliš, da nestaneš devet meseci kada.
- A jesi li me pitao da li bih mogao i na koliko bih mogao da se izgubim pre nego što si Polu rekao da sigurno ne mogu. Uostalom, nije ni važno! Ideja o Americi je tvoja!
- Mislio sam, Saša, sve najbolje. Ne bih te inače zvao da pođemo. Zbog tebe sam pristao da ga vidim. Dugačka su bila meni i ona tri dana u Ajovi. I previše. Videćeš, kada dođeš u moje godine, šta znači provesti i tri dana u onoj nedođiji. Drugo ste vi mladi, ima tamo za vas zabave koliko voliš. Rekao bih samo da sada nije za tebe trenutak, bar ne na toliko vreme. Devet meseci! Da čekaš na povratak kao na porođaj! Zvaće te on opet...
- Isto tako je trebalo da odem i na Harvard kod Kisindžera na tri meseca, kao što su Mija i Lalić, a i moj kolega Vučković, pa nije ispalo ništa.
- Pusti Kisindžera, nije Pol Kisindžer! Pol je pesnik a ne političar...

ZVONI predveče Haša. Ona se retko javlja telefonom. Samo kad nas oboje zove u goste. Uvek na njihovo Badnje veče, ono decembarsko. Moli nas da večeras dođemo u Klub, ili svakako bar ja ako Dragana ne može. Doći će i ona da porazgovara s Polovom ženom, Kineskinjom, zajedno s Polom osnivačem i direktorom tog književnog programa. Misli Vasko da ona tamo vodi maltene glavnu reč.
I, stvarno, sredila Haša sa Hualin da odem u tu za mene tajnovitu Ajovu na tri meseca. Mogu i da putujem po Americi... A ako želim mogu i da produžim boravak. Snosiće sve troškove The University of Iowa’s International Writing Program ili skraćeno IWP.
Super je Ajova! Super je i feminizam, zar ne?

SUTRA: NjUJORŠKI RAZGOVORI O STALjINU I BROZU