FELJTON - HLADNI RAT JE DONEO I UČVRSTIO PODELU NEMAČKE: Ujedinjena Evropa je veoma nejasna formula sa visokim nivoom političke eksplozivnost

Evo integralnog teksta tog memoranduma.

SAZNANjE o neophodnosti stabilnosti Evrope i uvid da se stoga na Istoku i Zapadu sa rezervom i zabrinutošću gleda na pitanje nemačkog jedinstva, suočavaju Saveznu vladu danas više nego ikada ranije sa političkim postulatom da jedinstvo Nemačke treba da se odvija ruku pod ruku sa evropskim. Kao mogućnost, ono nije u suprotnosti sa ovim principom, sve dok se procesi koji se odvijaju mogu kontrolisati u tom pravcu. Međutim, u ovih nekoliko nedelja jasno smo videli da politika ne može da ignoriše normativnu moć činjenica. Zašto bi stvari bile drugačije i u bliskoj budućnosti o kojoj, manje nego ikada, znamo kuda će ona i do koje dinamike dovesti?

Dakle, ako istorija zahteva brže rešenje nemačkog pitanja u smislu samoopredeljenja naroda, kao što je to zacrtano u procesu bezbednosti i saradnje u Evropi, nego što to mogu postići pažljivi panevropski procesi planiranja, onda politika mora imati odgovor, spreman koncept okrenut budućnosti. U izvesnom smislu, kao cilj jedne etape, kao prelazno rešenje koje ide u prilog željenoj Evropi sa novim licem.

Ovakva diskusija očigledno je neophodna zato što znamo da su koncepti, koji žele da iz drugih političkih razloga ponište pravo naroda na samoopredeljenje, u sebi sadrže zapaljivu smesu i da nisu održivi na duži rok.

O ovoj zapaljivoj smesi se radi da li ona treba da se uskoro deaktivira ili da se kao nekontrolisan faktor godinama „vuče“ ujedinjenom Evropom - koja je i danas veoma nejasna formula - kao balast sa visokim nivoom političke eksplozivnosti.

KADA  bi linija podele kroz Evropu išla duž normalnih granica, tada bi se na srastanje ovog kontinenta moglo gledati sa izvesnom smirenošću. Međutim, istovremena podela Nemačke teško da dozvoljava smirenost kada razmatramo duboko preteće promene u Evropi.

Pre svega, treba primetiti da postoji novi duh u odnosima između Istoka i Zapada koji ima za cilj okončanje političke i vojne konfrontacije. Ako se ovaj proces nastavi, razvoj ka novom mirovnom poretku u Evropi vidno će umanjiti vojni značaj postojećih saveza.
Međutim, zaključke bi ipak trebalo donositi tek nakon temeljnog ispitivanja postojećih saveza. Zato što se ne sme prevideti da NATO i Varšavski ugovor nisu jednostavno uporedivi, niti su ikada bili. Ova ideja je važna jer se često postavlja zahtev da se oba saveza raspuste istovremeno. [...]

AKO pogledamo  početak NATO, setimo se da je zadatak ovog saveza, s jedne strane, da obezbedi unutrašnju političku stabilnost, sa druge da izbalansira evropske države NATO, posebno nakon ulaska SR Nemačke. Ovo čini članstvo SAD ovoj Alijansi od samog početka neophodnim.

U tu svrhu su američke trupe, bile i ostaju, neophodne u Evropi. Najhitniji zadatak NATO  bio je, i nesumnjivo jeste, da održi vojnu stabilnost u Evropi naspram Sovjetskog Saveza, druge velike vojne sile.

NATO ne predstavlja hegemonističku strukturu, već je od samog početka instrument koji ima za cilj stabilnost, članstvo je dobrovoljno, a cilj nije politička uniformnost. Sa raspuštanjem NATO kao uslovom za raspuštanje Varšavskog ugovora, povlačenjem američkih trupa iz Evrope, realno gledano, SAD kao partner za kontakte Sovjetskog Saveza, više ne bi bio dostupan za evropske napore uspostavljanja stabilnosti.

S obzirom na trenutnu situaciju u sovjetskoj sferi uticaja, ovo ne može biti u interesu Sovjetskog Saveza.

Njemu su SAD potrebne kao ključni faktor stabili- zacije u vremenima preokreta, neizvesnosti i mnogih otvorenih pitanja - kao uticajna vodeća sila, koja politički ujedinjuje NATO i koja može da adekvatno kontroliše predstojeće procese razjašnjavanja u smislu stabilizacije. I možda je gotovo od sekundarnog značaja da li se ovi procesi razjašnjavanja odvijaju unutar ili van zapadne Alijanse.

ZAKLjUČAK: Upravo zbog tendencija ka raspuštanju u Varšavskom ugovoru, Sovjetski Savez mora biti zainteresovan za dalje postojanje NATO, čija je moć predvođenja spremna i sposobna da pruži garanciju da Zapad neće izvlačiti samo za sebe prednosti iz novih odnosa u Evropi, već da će koristiti prednosti stabilnosti i osećati se obaveznim da balansira.

Čini se izvesnim da postoji saglasnost između SAD i Sovjetskog Saveza i da cela zapadna Alijansa nesumnjivo podržava ovu politiku.

Vratimo se nemačkom pitanju. Nemačkom jedinstvu ništa ne stoji na putu ako ono time ne ugrožava vojnu stabilnost u Evropi, a politička korist - smirivanje nemačkog pitanja - ne bude svima očigledna.

U vremenu kada se Sovjetski Savez, već sa izvesnom sigurnošću, pitao da li bi generalno bilo korisnije da svoje trupe, stacionirane u Istočnoj Evropi, vrati iza svojih granica, ne bismo smeli da procenjujemo vojni značaj Nemačke Demokratske Republike  tako visoko da time ne bismo otežali daleko važnije političke procese u Evropi. Ovo poslednje pre svega ne bi trebalo da bude u interesu Sovjetskog Saveza.

Zašto onda nema političkog jedinstva za Nemačku uz zadržavanje sadašnjeg ugovorom potvrđenog područja NATO - kao područja razmeštanja savezničkih trupa?
Zašto bi bio neraskidiv sporazum o stacioniranju trupa Alijanse i nacionalnoj granici koja i danas postoji?

DANAS se politika sve više udaljava od percepcije vojne pretnje i sa njom povezanih mera predostrožnosti ka političkim naporima za postizanje bezbednosti i stabilnosti. Dakle, radi se o daljem razvoju ideje koju sada očigledno svi podržavaju, da bezbednost proizilazi pre svega iz političkog sprečavanja rata, ali ne i iz razmatranja o vođenju rata.
Ako je to slučaj, uz odgovarajuće ugovorne sporazume i garancije - u smislu ugrađivanja u panevropski proces - jedinstvo Nemačke se teško može poreći iz vojnih razloga - uprkos članstvu u NATO. Jer, upravo to članstvo garantuje Sovjetskom Savezu da je Nemačka ugrađena u asocijaciju država čija je politika u prošlosti bila posvećena stabilnosti i da će takva biti i dalje.

Ako pitanje članstva ponovo ujedinjene Nemačke u NATO  razlučimo od vojno-političkih argumenata, ne možemo prevideti da se svuda proglašava kraj „Hladnog rata“. Ovo je posebno važno zato što je Gorbačov na zajedničkoj konferenciji za novinare sa predsednikom Bušom na Malti naglasio da svet izlazi iz ere Hladnog rata i ulazi u novu eru.

Na osnovu nesporne činjenice da je Hladni rat doneo i učvrstio podelu Nemačke, teško da se može odbaciti da, kada se on završi, ne treba ukinuti podelu Nemačke.
U svakom slučaju, neće biti lako opravdavati zavisnost jedinstva Nemačke od jedinstva Evrope, ako Hladni rat“, po svemu sudeći stvarni uzrok podele naše zemlje, ne bude uklonjen ne samo iz stvarnosti, već i iz osećanja i misli ljudi širom Nemačke.

Ova razmatranja se čine toliko važnima zato što bi većina građana naše zemlje vremenom mogla da razvije puzeći antipatiju prema partnerima u Alijansi, koje bi smatrali odgovornim za neshvatljivu „taktiku odlaganja“ po ovim pitanjima. To bi bilo veoma štetno, kako iznutra tako i spolja, i moglo bi u budućnosti da dovede u pitanje mnoge stvari na koje i danas gledamo kao na očigledan i koristan politički koordinatni sistem.
Nemci ne smeju da podlegnu sumnji da podela njihove zemlje nema mnogo veze sa posledicama „svetskog rata“. Naši saveznici treba da znaju da oni ovde snose veliku odgovornost.

SUTRA: NEVIDLjIVI BERLINSKI ZID PONOVO DELI SVET