FELJTON - KO JE IZ SENKE UPRAVLJAO UJEDINJENJEM DVE NEMAČKE: Istočnonemačka armija se posle pada Berlinskog zida “izvukla iz ruku“ šefova

Dugo sam 2007. i 2008. poverljivo razgovarao sa Helmutom Šmitom, tada već izdavačem lista Die Zeit u njegovoj kancelariji u Hamburgu o pitanjima u vezi sa ovakvom promenom značaja političkog i vojnog angažovanja NATO.

Nekadašnji savezni kancelar video je samo jednu mogućnost da se NATO odredi dužnost koja bi bila vezana za mir u Evropi. Ona bi se sastojala u tome da NATO očuva svoju političku funkciju iz svog Ugovora s članicama i da odustane od procesa čvrste vojne integracije i sa njom povezanog masivnog vojnog aparata.

SAD danas preduzimaju sve što je u njihovoj moći da razvojem krize u Ukrajini, prijemom Švedske u NATO i premeštanjem trupa NATO na Baltik, do krajnje granice dovedu konfrontaciju sa Ruskom Federacijom. Svi će se povinovati njihovoj komandi, samo zato što će one u slučaju da njihova komanda bude odbijena odmah pokrenuti pitanje, da li neko smera raskol u NATO i da time ugrozi sopstvenu ekonomsku bazu. Ispostavilo se da je, ipak, održavanje veza preko Atlantika bilo neophodno da bi Ugovor NATO očuvao upravo svoju političku funkciju i da bi se Sjedinjenim Državama i Kanadi osigurao ostanak u evropskom procesu.

Gledano iz evropskog ugla, ovakva razmišljanja iz 1990. počivala su na istim osnovama kao i 2016. Za ovo nisu postojali samo razlozi koji su bili povezani sa istorijom 20. veka i prilikama koje su dovele do dva svetska rata. Takođe su veze privrede i politike preko Atlantika bile toliko tesno isprepletene da je Evropa morala da računa sa njima. Sve do rata NATO protiv Jugoslavije bilo je moguće da se sa autoritetom govori o „Zapadnoj zajednici istih vrednosti“. Međutim, ona je nizom ratova od Avganistana do Malija pretvorena u prah i pepeo. Pa ipak, bilo je potrebno, a i moguće, da se ovo pokopano nasleđe iskopa i tako ponovo povrati na svetlost dana.

Na osnovu aktuelnih globalnih političkih prilika 1990. postalo je jasno da se Zapad mora promeniti: Ali, zašto mi, posle dobrih iskustava sa savezima u Zapadnoj Evropi, ne bismo i u pravcu Istoka radili na prijateljskom povezivanju? Isto onako, kao što su posle svetskih ratova „zakleti neprijatelji“ postali dobri susedi, koji su živeli u međusobnom poštovanju? Ovako nešto bi, ipak, moglo da uspe i u slučaju drugih. Za mene je ondašnja EZ - EU do tada nije postojala - još pre NATO imala kapacitet da postane institucionalni okvir za ovakve ogromne procese.

Otuda mi je i bila bliska ideja, da se EZ kao zajednica međusobno povezanih slobodnih naroda razvije u budući evropski mirovni poredak. Ona je trebalo da bude otvorena za države koje su se odlučile za demokratsko uređenje, pluralističko društvo koje počiva na ideji pravne države i socijalne tržišne privrede. EZ  bi pripao prvenstveno zadatak da nesebičnim evropskim ponudama podrži ovaj proces. Istovremeno trebalo bi da države, razvijene ili reformisana u tom pravcu, uđu u tesne političke i ekonomske veze sa transatlantskim partnerima SAD i Kanadom.

KO JE iz senke upravljao procesom ujedinjenja Nemačke? Ne radi se samo o čisto akademskom interesovanju kada danas slušamo zahteve da se otvore pitanja o procesu koji je doveo do ponovnog ujedinjenja Nemačke. U njih se ubraja i pitanje: Prema kojim snagama u tadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici  je nekadašnji Sovjetski Savez još mogao da ima pristup? Da li je Moskva planski sprovodila svoj uticaj na donosioce odluka u NDR? Preko kojih je struktura u NDR uopšte bilo moguće da se odvija njihova saradnja? Razvoj događaja u septembru 1989. iznudio je da imamo uvid u sve što se događalo, od „Rata zvezda“ pa do kanalizacije u gradiću Osterode na Harcu.

O nekim pitanjima mogao sam da razgovaram kasnije sa jednim donosiocem odluka iz vrha Nacionalne narodne armije (NVA). U vremenu promena bilo nam je jasno da imamo samo vrlo ograničen uticaj na njene vojnike. Društveni razvoj nije tek tako zaobišao vojsku. U slučaju kada nismo raspolagali ni polovinom potčinjenih jedinica, njihova intervencija bila je unapred i nezavisno od svakog razmišljanja zabranjena. Armija se u mesecima posle pada Berlinskog zida “izvukla iz ruku“ svojih komandanata i upravo to je direktno sprečilo njeno korišćenje u unutar političkim previranjima. Drugačije nego u dalekoj Kini, gde su se na Trgu Tjananmen vojnici Narodnooslobodilačke vojske iz pograničnih provincija sa svom surovošću obrušili na demonstranta, u NDR niko nije mogao da angažuje trupe koje bi demonstrantima na ulicama bile strane poput onih u Pekingu. Naprotiv, naspram njih stajali su njihovi susedi, prijatelji, članovi porodica, a to niko nije želeo.

Tokom ključnih meseci 1989. i 1990. o ovome smo u Bonu želeli da saznamo više, kako bismo znali sa čim možemo da računamo. Sa druge strane, još krajem avgusta 1990. prilikom posete trupama NVA u bazi Egezin u Meklenburgu - Zapadnoj Pomeraniji saznao sam za događaje na vojnoj vežbi u Baltičkom moru pod imenom „Severac“, koja je uključivala gađanje ciljeva Severne Nemačke atomskim oružjem. Mi smo pripremali ponovno Ujedinjenje, a snage NVA nuklearni rat protiv nas! To je prema pravnom stanju stvari moglo da se dogodi jedino uz znanje i odobrenje nadležnog ministra za razoružanje i odbranu Rajnera Epelmana. Naročito izazovno bilo je to što bi NVA u to vreme bez zapadno nemačke D-marke prestala da postoji.

Istovremeno je jedna grupa visokih državnih službenika iz bonskog Ministarstva odbrane podnela izveštaj o svojim zapažanjima prilikom njenog obilaska vojnih baza u Harcu. Na vojnom aerodromu u Marksvaldu, današnjem Nojhardenbergu, bila je stacionirana eskadrila transportnih aviona koji su transportovali ljude iz okruženja vlade NDR. Naši državni službenici su tamo, u podzemnim objektima, naišli na tenkove naoružane granatama koji su upaljenih motora čekali na naredbu da krenu u borbenu akciju.

Oficiri NVA otvoreno su govorili o izazovima, kada sam prilikom jednog susreta u Lajpcigu prvi put mogao da govorim sa jednom njihovom grupom. Kod generalnog rukovodioca poslova CDU u Lajpcigu i kasnije mog kolege u nemačkom Bundestagu Valtera Raua, naišao sam na nove saradnike sa Zapada, ali i na druge čiji je poslodavac bilo Štazi, koji su sada tražili ili mogućnost da sačuvaju svoj uticaj ili radno mesto sa novom perspektivom. Na susretu sa mnom oficiri su više voleli da se pojave u civilnim odelima. Zbog nejasnog stanja koje je vladalo u Lajpcigu, zato nije bilo uputno da se ulazi u stranačke prostorije CDU na razgovore sa Vilijem Vimerom, državnim sekretarom u parlamentu Zapadne Nemačke.

Oficiri su me obavestili da je tokom demonstracija ponedeljkom, čije su slike obišle čitav svet, u jezgru vlade doduše bilo vojnih naredbi za upotrebu trupa, ali da je u vojnom okrugu Lajpciga ipak preovladao stav do to nije u skladu sa Ustavom. Zato je i izostala intervencija vojske. Da li su u tim satima eventualno uspostavljene veze i sa sovjetskom Vrhovnom komandom kako bi se sprečile institucije koje svoje stavove usaglašavaju “sa prijateljima“ i koje su sprečile ono što se dogodilo u Pekingu kao najava loše sudbine i moglo da anulira dogovore između Gorbačova i Kola?

SUTRA: HLADNI RAT  JE DONEO I UČVRSTIO PODELU NEMAČKE