FELJTON - OTVOREN USTANAK PROTIV NEKADAŠNJIH "PRIJATELJA": Nemci su pokazivali antipatiju i prema vojnicima bivše armije sa Istoka

Šta se događalo? Nešto se zakuvavalo... U nekom trenutku, mnogi sunarodnici u novim zemljama otvoreno su pokazivali odbojnost prema „Rusima“. Ruse, Ukrajince i druge nacionalnosti iz Crvene armije više nisu usluživali u radnjama. Odjednom, niko nije razumeo jezik sovjetskih vojnika, čak su njihove žene i decu prebijali u berlinskom međugradskom metrou.

Državno jedinstvo bilo je nadohvat ruke, a mi smo živeli u okruženju za koje se činilo da ima potencijal za prosperitetan razvoj u Evropi. U takvoj situaciji bilo je pogubno i krajnje opasno ono što je moglo da nastane iz mešavine odbojnosti i nepoverenja prema novim partnerima i susedima. Zato smo morali da se energično suprotstavimo svemu što se dešavalo na nemačkim ulicama i da učinimo sve što je u našoj moći da uspostavimo javnu bezbednost i red. U ovom trenutku, nekoliko puta sam se otvoreno zalagao da se sovjetskim vojnicima omogući dostojanstven odlazak iz naše zemlje. Zbog toga sam, posle izuzetno pozitivnih iskustava u Perlebergu, odlučio da održim što više sastanaka sa predstavnicima nemačkih institucija na opštinskom nivou i sa Bundesverom.

Sve se odvijalo u dogovoru sa saveznim ministrom Stoltenbergom. Ni na Dan Ujedinjenja nisam prekidao sa obavljanjem svojih zadataka, koje sam dogovorio prilikom stupanja na dužnost decembra 1988. i godinu dana kasnijih dogovora sa ministrom Stoltenbergom o mojoj nadležnosti za Armiju Istočne Nemalke (NVA) . Sve je bilo tako regulisano da se usredsredim na svoj posao. Već 2. januara 1990. u listu Welt am Sonntag izneo sam svoje stavove o raspoređivanju ujedinjenih nemačkih oružanih snaga između Ahena i Frankfurta na Odri.

U ISTOČNOM Berlinu mogao sam da se oslonim na saradnike mog kolege Bertrama Vičoreka. U mojoj kancelariji Ministarstva u Ulici Hansa Bajmlera za mene je radila gospođa Reder, podoficir NVA, koja je koordinirala sve poslove na teritoriji Nemačje Demokratske Republike (NDR) ... Mesecima je bilo neizvesno da li će istureno odeljenje Ministarstva za razoružanje i odbranu u Štrausbergu moći da opstane. Zalaganje mojih saradnika bilo je impresivno. To je važilo i za ona krajeve u kojima je vladala odbojnost prema vojnicima bivše NVA.

Sve do naredne 1991. godine nismo mogli da uspostavimo kontakte sa našim pokrajinama zbog nedostatka telefonske mreže. To je uspevalo zapravo samo preko berlinske kancelarije a i tamo samo zahvaljujući postojećoj telekomunikacionoj mreži bivše Pošte NDR. Osim toga, morali smo i da implementiramo rezultate rada i da održavamo veze sa predstavnicima medija, koji su i sami bili u jeku ogromnog procesa promena. Uspostavljanje kontakata sa divizijama i armijama sovjetskih trupa bilo je komplikovanije. Tehničke poteškoće nadoknađivala je činjenica da je kod njih postojala želja za dobrim kontaktima.

U ŠTAMPI su bile primetne razmere nepoverenja prema vojnim temama. Verovatno je kod novinara postojala želja da uspostave određenu distancu prema sopstvenom izveštavanju iz prošlosti. Ali sada se novinskom izveštavanju nudilo nešto novo, kao na primer događaji u Štorkovu, Beskovu, Potsdamu, Skverinu i drugim gradovima i okruzima u novim zemljama. Poseta Perlebergu bila je poučan primer: Odasvuda sam dobijao zahteve od gradonačelnika i članova zemaljskih veća da zakažemo sastanke sa predstavnicima sovjetskih i nemačkih oružanih snaga, što je i po mišljenju gradonačelnika Potsdama, Ervina Mockusa, bilo apsolutni novum..

I pukovnik Blaškin iz političkog sovjetskog štaba u Vinsdorfu gledao je na sastanke kao na „istorijski trenutak“. Oni su postigli željeni efekat u velikim delovima zemlje i dali značajan doprinos u borbi protiv mržnje i nasilja. Kontakti između lokalnih komandanata sovjetskih oružanih snaga i Bundesvera u vremenima opšte nesigurnosti doprineli su smirivanju situacije, a glas o tome se pročuo širom čitave zemlje. Ako je ove susrete u početku i određivala radoznalost, iz njih se ipak ubrzo razvilo prijateljsko susedstvo, što smo mogli da vidimo u Šverinu, Potsdamu i Drezdenu. U Magdeburgu je na fudbalskim utakmicama dolazilo do ozbiljnih meteža. Posle moje posete situacija se promenila na obostrano zadovoljstvo.

Sastanak u Šverinu jasno je pokazao koliko su neki od problema bili neobični i koliko su otežavali život odgovornim ljudima na lokalu. Tako smo se našli u Gradskoj većnici Šverina na razgovoru sa ministarkom finansija Tiom-Madalenom Gerlic, zatim komandantom sovjetske divizije, generalom Rogovim, i nemačkim brigadnim generalom Vilhelmijem. I ovde se radilo o zemljištu koje je ranije bilo u vlasništvu grada. NVA je u tom rajskom okruženju Šverina pustila čvrsto korenje! Sada su u Šverinu hteli da vrate taj teren, ne samo radi lokalne rekreacije. General Rogov je jasno dao do znanja da ga muči nešto sasvim drugo. Gradske i okružne vlasti zabranile su njegovoj diviziji da nadalje koristi deponije smeća, koje su ranije bile dostupne kasarnama - njima je sada pretilo da se uguše u smradu. Posle ovog razgovora obe strane su bile spremne da probleme skinu sa dnevnog reda.

SOVJETSKI ministar odbrane, general Jevgenij Ivanovič Šapošnjikov tokom svoje posete Hamburgu odveo me je u stranu, da sa mnom porazgovara o uticaju mojih aktivnosti u diskusijama na Zapadnu grupu njegovih trupa. Pre toga smo, ipak, doživeli još jedno novo iskustvo: Sovjetska delegacija se nije pojavila u vreme dogovorenog termina za doručak. Za to je postojao opravdan razlog. U hotelu visoke klase u Hamburgu, gde su obe delegacije, i sovjetska i nemačka, bile smeštene, rano ujutru je iznenada nestala voda. Tako se nama desilo isto ono što smo mi ranije rado pripisivali sovjetskoj strani kao dokaz njenih nedostataka.

Nešto od onoga što je rečeno u Perlebergu bilo je narednih meseci sprovedeno u delo, drugo je trebalo osujetiti. Nijedna strana od njih dve u ovome nije bila inferiornija od druge. Krajem oktobra 1990. na sastanku sa komandantom 3. udarne armije, general-pukovnikom Miđušinom u Magdeburgu, došlo je do povišenog tona...Miđušin je u našem razgovoru nastupio veoma kontrolisano i otresito. U njemu sam naišao na predstavnika sovjetskih oružanih snaga koji je posedovao odlične pregovaračke veštine, a da i ne govorim o onim diplomatskim. Hteo je da nametne određene interese koje je odmah i otkrio. Po svemu sudeći, on je bio jedan od visoko rangiranih političkih oficira prilikom sovjetske intervencije u Avganistanu.

Možda je bila dobra slučajnost što sam uopšte imao priliku da se sretnem sa njim. Govorio je vrlo jasno i kategorično o brigama koje su ga iz razumljivih razloga mučile. On je bio sasvim svestan činjenice da su sada on i njegovi vojnici, sve do svog povlačenja, gosti u našoj zemlji. Nesumnjivo je morao da se striktno pridržava svih dogovora. Korektno ponašanje obe strane činilo se i sovjetskom generalu i meni kao najbolji preduslov za otvaranje nove i bolje perspektive za budućnost.

SUTRA: VREĐANjA I KAMENOVANjE  "RUSKIH"  DEČJIH VRTIĆA