FELJTON - MODERAN AUTOBUS ZAMENIO BORBENI OKLOPNI TENK T-72: Mnogi su poverovali te 1991. godine da je sukob Nemačke sa SSSR prošlost

Stvari su bivale sve srdačnije, a to je bilo i te kako neophodno. Posle svih patnji miliona ljudi oba naroda u ovom veku koji se bližio svom kraju, nešto drugo trebalo je da odredi njihovu budućnost.

Tako je bilo i 1991. godine, kada je supruga našeg saveznog kancelara, Hanelore Kol, trebalo da prisustvuje proslavi Božića u Perlebergu, nemačko vazdušne snage su preduzele sve mere da spreče njenu posetu. Tada je jedan sovjetski oficir umesto nemačkih ustupio sovjetske helikoptere i, zahvaljujući isključivo njegovoj pažnji, ona je odletela za Perleburg. Međutim, ovu božićnu zabavu nije odlikovao samo veseli smeh dece, koja su dobila obilje poklona. Sa nemačke strane su brojni vojnici bivše Istočne Nemačke božićnim jelkama okitili ogromnu dvoranu, izvodili su nešto u poljskoj uniformi Bundesvera, što samo godinu dana unazad nisu mogli ni da zamisle. Ujutru su im od Bundesvera, potpuno neočekivano, uručeni - otkazi. Kako je samo bilo dobro onima koji, u dobro zagrejanom Bonu, nisu hteli da se izlažu realnosti na istoku Nemačke!

HELMUT Kol je razumeo stvari koje su bile doista važne. U Sekretarijatu saveznog kancelara odvijali su se koalicioni pregovori posle poslednjih saveznih izbora. Bio je zaista jedinstven prizor videti ovde grupu sovjetskih generala i visokih oficira. Čekali su na drugom spratu kada je savezni kancelar požurio stepenicama da, gotovo entuzijastično, pozdravi oficire i bonsku štampu koja je takođe stigla: sovjetski gosti su ambasadori prijateljske Nemačke kod kuće u Sovjetskom Savezu ...“Do pre godinu ili dve bilo bi nezamislivo da me posetite ovde“ - rekao je kancelar. Upravo tako su se svi osećali. I niko ovde nikada nije slušao reči koje je general-major Berek uputio saveznom kancelaru: Preneo mu je čestitke svih sovjetskih vojnika stacioniranih u Nemačkoj na uspehu na saveznim izborima.

Pri tome, za učesnike je bilo nepojmljivo već samo putovanje od Vinsdorfa do Rajne kroz zemlju nekadašnjeg neprijatelja, koje se, međutim, sada odvijalo modernim putničkim autobusom umesto borbenim tenkom T-72. Oni su dobro poznavali ovaj autoput iz svojih vojnih planova. Nekoliko godina unazad u Bundestagu se vodila žestoka debata o presretnutim sovjetskim radio-porukama, koje su jasno stavljale do znanja da je Crvena armija tokom svog „napredovanja“ prilikom vojne vežbe u DiSeldorfu „zauzela“ mostove na Rajni.

POSLE feldmaršala Blihera i zajedničkih borbi protiv Napoleona, ruski vojnici su ponovo „stajali“ na Rajni! Sovjetski oficiri su tokom cele posete bili veoma otvoreni i nisu krili da je za njih postojala velika razlika između onoga što su svojim očima mogli da vide i onoga što su decenijama slušali o nama. To je važilo i za pauzu za kafu, koju su napravili u pešačkoj zoni Remšajda, jer su brže njom prošli nego što su planirali. Zapanjeni građani su ih veoma prijateljski dočekali.

Oficiri su mi takođe saopštili koliko sam se pažljivo ponašao na nemačkom vojnom groblju u brandenburškom Halbeu, gde je prvi put na Dan sećanja obeležen pomen nemačkim vojnicima na teritoriji bivše NDR.  Za mene je bilo prirodno da se komemoracija priređuje i u novim pokrajinama. Zato smo za pomen izabrali Halbe, krvlju natopljeno bojno polje iz poslednjih dana Drugog svetskog rata. Međutim, unapred smo saznali da radikalne desničarske grupe iz Berlina žele da se pridruže ovoj komemoraciji. Ni po koju cenu nisam želeo da ih vidim u Halbeu.

Meni je takođe bilo normalno da položim venac saveznog ministra odbrane na spomenbeležje palim sovjetskim vojnicima u ovoj bici. Za mene je i dalje bilo od važnosti ono što sam godinu dana kasnije rekao u svom govoru pred parlamentom zemlje Saksonija-Anhalt povodom svečanog ispraćaja 3. udarne armije iz Magdeburga: Za mnoge od nas je 30. januar 1933. godine dan kada su vlast u Nemačkoj preuzeli nacionalsocijalisti... konačno je sukob Nemačke sa Sovjetskim Savezom postao prošlost povlačenjem sovjetskih trupa iz Nemačke. (Ovu opomenu moramo da čuvamo veoma duboko u sebi).

MOJ poljski kolega, državni sekretar Komorovski, i ja stajali smo zajedno pored oltara za papu Jovana Pavla II u njegovoj poljskoj domovini. Oltar se nalazio ispod lika Bogorodice u cvetovima ukrašenom ramu, ikone Poljaka hrišćana u Čestohovi, gde se u moćnoj hodočasnoj crkvi nalazi „Crna Madona”. Čekali smo mnogo sati na dolazak Svetog oca, u ogromnoj skupini od oko pola miliona ljudi iz svih delova sveta. To su uglavnom bili radosni i opušteni mladi ljudi. Bio je to dan radosti u molitvi, koji smo imali sreće da doživimo.

Bio je to sunčan dan u avgustu 1991. Moćno drveće se nizalo ivicama ulica i pružalo hlad hodočasnicima. Predeo središnje poljske oblasti oko čuvenog grada zračilo je mirom i spokojem, tako da smo već unapred bili pripremljeni za ono što nas očekuje tokom putovanja. Plodna, blago brdovita polja i prostrane šume ležale su pod nebom, tu i tamo prošaranim belim oblacima koji su lagano plovili. Neposredno pre mesta hodočašća slutili smo na kakvo ćemo ogromno okupljanje hodočasnika naići. Lokalna organizacija nam je ulivala poštovanje. Sve je teklo prema poznatom šablonu, a mladima ništa nije umanjivalo radost što mogu biti ovde, u domovini „Crne Madone”. Naš poljski domaćin isticao je značaj Čestohove i ponos Poljske.

Prethodno smo posetili obližnju kasarnu čije poreklo nismo mogli da negiramo. Datirala je još iz vremena kada je ovde vladala austrijska dvojna monarhija. Slikovita građevina bila je podignuta u dubini prostranog parka, na dobrom mestu, gde su se hiljade vojnika iz brojnih evropskih zemalja pripremali za hodočašće. Posle razgovora u Breslauu i sa biskupom Nosolom u Opoleu, moj poljski kolega i ja hteli smo da poslednji kilometar pređemo zajedno sa vojnicima: On na čelu odreda Poljske i ja zajedno sa četom oficira „Akademije za oficire” Saveznog borbenog vazduhoplovstva iz Firstenfeldbruka.

PESME hodočasnika odzvanjale su svuda po gradu. Poljski vojni orkestar je svirao svečane koračnice kada su nam preneli želju da, neposredno iza muzičara u istorijskim uniformama, stanemo na čelo povorke hodočasnika. Nemački vojnici u uniformi na čelu svojih drugova iz, sam bog sveti zna, koliko zemalja i sve to na poljsku molbu, tamo gde je srce Poljske u svom domu. Ovo mora da je za grupu francuskih monahinja bilo prvo čudo tog dana, ali ne samo za njih. Poljski vojni biskup, koji je ispod mantije nosio uniformu brigadnog generala, uvek je bio pored mene. Nikada nije propustio priliku da me upozna sa drugim hodočasnicima i istakne moju ulogu u nemačkom Ministarstvu odbrane.

Ništa se nije razlikovalo od mise na otvorenom prethodnog dana u Opolu u Šleziji, gde je nemačkim vojnicima bilo dozvoljeno da pred hiljadama drugova iz mnogih evropskih zemalja i Sjedinjenih Država saslužuju sa sveštenicima. Misu je prenosila poljska televizija, a sa njom i moj govor, za koji su me prethodno zamolili da ga održim. Šta mi je moglo biti bliže nego da se pozovem na „Čudo iz Poljske” koje se ukazalo nemačkoj naciji.

SUTRA:  OTVOREN USTANAK PROTIV NEKADAŠNjIH "PRIJATELjA"