FELJTON - DŽORDŽ BUŠ NAJAVLJUJE NOVI SVETSKI POREDAK: Sjedinjene Države prenebregle sve pravne norme o zabrani promene granica silom

Ova delegitimacija međunarodnopravnih zakona bila je potpuno u skladu sa namerom predsednika SAD, Džordža Buša Starijeg, da tokom Prvog zalivskog rata u jesen 1990. najavi uspostavljanje „Novog svetskog poretka“. „Izuzetna nacija“, kako su Sjedinjene Države volele da same sebe označavaju, htela je sve da zna i da sabotira svaki pokušaj uspostavljanja vladavine mira i blagostanja u Sredozemlju, tom za Evropu veoma važnom mega-regionu.

Bundesver je preko NATO bio uvezan u američki koncept koji je podrazumevao i okolnost da nemačka vojska promeni svoj karakter: Da postane armija koja vodi ofanzivni, a ne odbrambeni rat, bez pozivanja na Ustav Nemačke i njegovu striktnu zabranu svakog ofanzivnog rata na koji se primenjuje krivično pravo, zatim pravne konsekvence, proistekle iz Nirnberških procesa, kao i bezuslovno poštovanje međunarodnog prava.

Bilo je potrebno neko vreme da se ova suštinska promena prihvati, utoliko pre što nije bilo moguće da se širom čitave Evrope uoči ni najmanja naznaka pretnji vojne prirode zbog kojih bi NATO bio prinuđen da krene u rat. Zato su članice NATO ipak rado prihvatale učešće u intervencijama po nalogu Ujedinjenih nacija ili zbog nemira na Balkanu. Sve to je poslužilo ostvarivanju namere da se ljudi u Nemačkoj prinude da pristanu na jedan cilj, iako su oni drugačije gledali na ulogu Bundesvera od one koju je sam Bundesver prihvatio u ratu protiv Jugoslavije.

U JEDNOM proročkom govoru na „Akademiji Bundesvera Helmut Šmit“ u Hamburgu, predsednik CSU Peter Gauvajler razotkrio je 4. juna 2014. bezbednosno-političku laž veka Nemačke: NATO i Savezna vlada su neprestano ukazivali na to da je naša zemlja u skladu sa sopstvenim ustavom u obavezi da ustupi određene vojne kontingente „Sistemu kolektivne bezbednosti“. „Sistem kolektivne bezbednosti“ odnosio se na prvobitni NATO, prema kome je Bundesver, navodno, imao obavezu da ga podrži. Međutim, tvrdi Gauvajler, od Nemačke se na početku ponovnog naoružavanja njene vojske zahtevalo da donese odluku tipa „ili-ili“: Ili stvaranje sopstvene vojske, ili pristupanje Nemačke „Sistemu kolektivne bezbednosti“. Ni jednog jedinog trenutka nije postojalo razmišljanje da se formiraju nemačke borbene snage i da se one potom stave na raspolaganje drugima. O „Sistemu kolektivne bezbednosti“ u stvarnosti nikada nije ni bilo reči, NATO je bio i ostao jedino vojni savez.

POSLE 1992. godine određene snage pokušavale su sve da se ukine obaveza podvođenja Bundesvera pod normu nemačkog ustava koja ga obavezuje da očuva isključivo odbrambenu funkciju. Ustav je bio krajnje izričit protiv takvih pokušaja. Pre nego što je Nemačka 1955. postala član Severnog odbrambenog saveza, njen Savezni parlament je, u skladu sa odredbama ustavnog prava, morao da da svoju saglasnost na „međunarodni ugovor“. To se i dogodilo, ali isključivo pod pretpostavkom da se radi o odbrambenom savezu u okvirima precizno određenih geografskih granica severno od Rakove obratnice. Bez odgovarajućeg zakonodavnog postupka više uopšte nije moguće da se NATO sada pretvori u ofanzivni savez. Vlade država članica svesne su da ne bi mogle da traže ni od jednog evropskog parlamenta da odobri međunarodno-pravni ugovor sa ovako određenim ciljem. Poslanici bi ga pocepali u komadiće.

ZAPADNE vlade koje su postupale, zaobilazeći svoje parlamente, odnosno koje ništa ne čine da se uspostavi izvorni karakter NATO kao odbrambenog saveza, stvorile su nerešiv problem: Vojnici, njihovim angažovanjem za borbe, moraju da računaju s tim da u krajnjoj konsekvenciji rizikuju svoje živote. Oni žele da znaju da će im njihov narod iskazati poštovanje i podršku, koji su se pokazivali u slučaju primene principa nemačkog „građanina u uniformi“ u formi rezultata najsveobuhvatnijeg glasanja u parlamentu o njihovom angažovanju. Međutim, šta bi vojnici trebalo da misle o jednoj državi koja više nije sposobna da usaglasi ni pravne osnove njihovog učešća u ratu sa sopstvenim ustavom i/ili međunarodnim pravom?

Svima mora biti jasno da će i poslednji znaci ličnog saučesništva u ratnim dejstvima nestati onog trenutka kada dođe do supstancijalnih izmena takozvanog Zakona o saučesništvu parlamenta, a time i do javne diskusije o saučesništvu nemačkog vojnog osoblja, zato što će se sva moć odlučivanja naći u rukama američkog Predsednika kao vrhovnog komandanta NATO. U tom slučaju bi svako, ko je vojnik ili civilni saradnik, mogao da izbegne gonjenje od strane Krivičnog suda za ratne zločine samo u slučaju kada bi se vodio rat za ratom, pa čak i posle izvojevane pobede - to je logika anglosaksonskog globalnog strateškog mišljenja koje je oblikovalo Savez.

Kada smo Peter Gauvajler, Parlamentarna frakcija „Levica“ i ja, uz pomoć profesora prava Ditriha Mursvika i Normana Piča, 2007. podneli Saveznom ustavnom sudu tužbu protiv planiranog angažovanja nemačkih izviđačkih aviona „tornado“ u Avganistanu, po donošenju presude bili smo zaprepašćeni, do kog stepena su dame i gospoda sudije bili spremni da u ovom predmetu pokažu svoju sudijsku savitljivost. Pri tome, mnogo je ljudi u našoj zemlji pretpostavljalo da, posle doživljenog prezira u prethodnom stoleću, nikada više neće biti izloženi još i ovom. Navodno je promena karaktera NATO od odbrambene u globalno ofanzivnu formaciju mogla da se pravno obrazloži mogućim proširenjem ili preciziranjem jednog od ciljeva Ugovora sa njim.

Pa nijedan drveni advokat nikada ne bi prihvatio ovakvu argumentaciju. Ali, onog trena kada su sudije Saveznog ustavnog suda u svojim presudama formulisali da je ovo pitanje egzistencijalno pitanje nemačke politike, toga časa je poništen i osećaj građana za pravo.

VREMENA  su tražila da se konačno uspostave principi državnog prava za celu Nemačku, kada su krajem osamdesetih godina počele da se menjaju temeljne stvari. To je praktično značilo da je ono, što se inače smatralo nemogućim, sve više postajalo samo po sebi razumljivo. U tu vrstu spadali su i moja poseta Crvenoj armiji u Moskvi, kao i moji redovni razgovori sa pripadnikom Stalnog predstavništva Nemačke Demokratske Republike (NDR)  u Bonu, jednim veoma upućenim diplomatom iz političkog odeljenja Predstavništva. Naše susrete nikada nije obeležavalo ono što bi moglo da se iskoristi protiv druge strane, koju je predstavljao ovaj mladi diplomata.

Vremenom je između nas jačalo razumevanje. Morali smo da prihvatamo datosti kakve god da su bile. Naši susreti bili su nešto sasvim novo. Diplomata Istočnog Berlina dolazio je sam na naše diskusije, nije ga pratio nikakav „nadzornik“. Mi sigurno ne bismo ni negovali dalje kontakte, da se on nije pridržavao opšteg kodeksa koji važi u slučaju profesionalnih razgovora. Razgovori u četiri oka odjednom su postali mogući od trenutka kada jedan drugom nismo osporavali lična ubeđenja. U mom slučaju bilo je to insistiranje na zajedničkoj državnosti, a u njegovom opstanak NDR.

SUTRA: SOVJETSKA IMPERIJA SE PRIBLIŽAVA KRAJU