FELJTON - PUTIN NA SVERUSKOM KONGRESU NOVINARA: Termin "informativni ratovi" potekao je iz Amerike

Već nekoliko godina jedna u najširem smislu „politička formacija“ kojoj pripada i Putinova stranka, poziva jednom godišnje oko 500 novinara iz svih delova Ruske Federacije u drugi po veličini grad države na kongres. Dame i gospoda, predstavnici medija koji su se tamo našli, predstavljali su čitav spektar lokalnih i regionalnih medija, među njima i reportera naklonjenih Putinu, kao i onih prema njemu kritički nastrojenih.

Mesto održavanja ovog događaja u predivno rano proleće bilo je izabrano sa mnogo smisla. Veliki hotel, uređen za potrebe konferencije ležao je nedaleko od obale Baltičkog mora, ali je bio prilično udaljen od dinamičnog centra grada - dovoljno daleko da učesnike konferencije obeshrabri da krenu u razgledanje grada, umesto da učestvuju na konferenciji. Dolasci i odlasci uneli su živost u dnevni prostor, ali je konferencija, uprkos svemu, bila visoko efikasna, a organizacija svih događanja odvijala se elegancijom. Do kraja sam bio u čudu kako je bilo uopšte moguće da se, posle žučnih diskusija u auditorijumu, svi pridržavaju vremenskih okvira konferencije. Kao predsednik jednog veoma velikog okružnog ogranka moje sopstvene partije doživljavao sam na njenim saveznim i zemaljskim kongresima sasvim drugačiju situaciju.

Vladimir Putin je poslednji ušao u prostoriju i seo među goste. Svako od prisutnih mogao je da pođe od pretpostavke da se obezbeđenje pobrinulo za njegovu sigurnost. Koliko god da je čovek gledao oko sebe, atmosfera je delovala normalno i ništa u vezi sa ovim pitanjem nije moglo da se primeti. Tokom postavljanja pitanja koje je trajalo dva i po sata, predsednik je i dalje bio ljubazan, raspoložen za šalu i precizan u svojim odgovorima. Takođe se obraćao članovima Vlade bez traga arogancije. Klima razgovora bila je ozbiljna, ali istovremeno i prijatna.

MENI se činilo neobičnim sedenje među stotinama ruskih predstavnika štampe koji su se ovde bavili „slabostima“ svog društva i, pri tome iznosili nimalo ulepšanu sliku samovolje birokratije i problema zaštite životne sredine. Organizatori su me bili pozvali na diskusiju o medijima u doba „informativnih ratova“, kako bi imali i jednog zapadnoevropskog učesnika. Ispostavilo sa da su pozvana dva značajna i u čitavoj Rusiji poznata, moskovska novinara, dva američka, a kao moderator razgovora i jedna rečita elegantna dama.

Već prilikom kraćeg razgovora svih učesnika usprotivio sam se korišćenju termina informativni ratovi zato što se korišćenjem ovog pojma, koji je poticao iz Amerike, preduzimalo sve da se „ratom“ proglasi svako normalno postupanje država na unutrašnjem i međunarodnom planu. Osim toga, ovakva upotreba reči bi onemogućila moje učešće u diskusiji, jer uprkos svim razlikama koje, kao što je poznato, postoje između država ovaj termin nije prikladan. Da smo doista u nekoj vrsti „rata“ pojedincu bi bilo uopšte nemoguće da razgovora preko granica zaraćenih strana. Po mom mišljenju nije bilo potrebe da se upada u zamku, postavljenu iz providnih razloga.

DRUGOG  dana u jednoj velikoj trezvenoj i istovremeno udobnoj hali Sajma nedaleko od hotela našao se najveći deo učesnika konferencije na nastavku razgovora o prethodnim temama. Takođe je i predsednik Putin bio prisutan i moderirao je skup. Bio sam pomalo iznenađen što je moja jučerašnja napomena o vrednostima koje važe i za Rusiju i koje sam, kao stranac, mogao da zapazim, iznenada igrala veliku ulogu, kada se jedan od novinara naspram Putina pozvao na nju.

Kako nisam želeo da se tokom postavljanja pitanja ruskom predsedniku, koje se prenosilo u čitavoj Rusiji, ni najmanje ne odstupi od mojih reči, javio sam se za reč da ponovim svoje izlaganje. Sve drugo je formalno obišlo globus, jer Putin, na moje zaprepašćenje, nije dopustio nikome da osim njega prevede moje reči na ruski jezik. Putin je tako „preoteo posao“ Pavelu Bohičevu. Ruski predsednik je moju napomenu povezao sa sopstvenim razmišljanjima na temu razgraničavanja patriotizma i nacionalizma i označio je i „vrednosti“ koje sam ranije spomenuo - poštovanje međunarodnog prava i principa mira, nacije, porodice i vere - kao važeće širom sveta i koje su bile merila i u njegovoj zemlji.

U nastavku smo razgovarali o mom zavičaju kao i o tome da predsednik jedne tako velike države još nikada na nekoj velikoj konferenciji nije lično prevodio jednom slučajnom stranom gostu.

NEMAČKI savez Bundesvera i Savezno ministarstvo odbrane pozvali su me 12. novembra 2015. na proslavu godišnjice u hotelu Interciti kod železničke stanice, nedaleko od Rajhstaga i sedišta saveznog kancelara. Pre 60 godina u Saveznoj pokrajini Rajna Palatinat formiran je Bundesver. Mogućnost obeležavanja ovog datuma u Berlinu održavanjem pratećeg simpozijuma bilo je 1955. neostvariv san. Ali, sada smo stigli do tog trenutka i organizatori su priredili diskusiju pod nazivom „Armija jedinstva“. Sa mnom su na podijumu, između ostalih, sedeli i tadašnji predsednik alijanse Bundesvera, Bernhard Gerc, kao i njegov prethodnik Andreas Vinkler, nekadašnji oficir Istočne Nemačke.

Bilo je pravo osveženje slušati ga kao današnjeg pukovnika Bundesvera. Ono šta je on opisivao, izviralo je iz znanja, stečenih iz njegovog iskustva. Bernhard Gerc i njegov prethodnik Rolf Vencel, obojica pukovnici u penziji, kao i sam Savez, intenzivno i često su se uspešno bavili ublažavanjem delom teških ljudskih problema pripadnika nekadašnje vojske Istočne Nemačke u vremenu posle ponovnog ujedinjenja, bilo da ih je preuzeo Bundesver ili ne. Asocijacija Bundesvera suštinski je doprinela glatkoj realizaciji dogovora, kako bi vojska prihvatila postignuta rešenja bez daljih problema. I Ken Jebsen, radijski moderator, bio je tu, kome su brojne ekipe snimatelja bile „pojačanje za rat“. Ono što je on odmah posle ovog događaja postavio na mrežu bilo je jedini javni dokaz o ovom jubileju jedne od centralnih državnih institucija. Državna televizija Nemačke je - ko zna iz kog razloga - odustala od izveštaja o ovom događaju i nije emitovali izveštaj o njemu.

U FOKUSU proslave jubileja Bundesvera bio je njegov razvoj tokom proteklih 60 godina, kako u samoj Nemačkoj, tako i u njenom Savezu, uključujući i međunarodne izazove. Integracija armije  Istočne Nemačke u „Vojsku jedinstva“ 1990. godine predstavljala je takoreći cenzuru u vojnoj sistematici. U Nemačkoj je odsada postojala samo jedna, isključivo odbrambena vojna snaga. Odbrana - nikako napad - i učlanjenje stare Savezna Republike Nemačke  u NATO - bili su nešto nalik „brendu“ zapadnonemačke države.

Imajući u vidu pozadinu osnivanja nove države posle nasilne nacističke državne tvorevine, Drugog svetskog rata i bezuslovne kapitulacije Nemačke u Remsu i Karshorstu, uspostavljanje novih nemačkih oružanih snaga odvijalo se pod podozrivim okom drugih, zato što više niko nije želeo da se obnovi ili ojača Vermaht. Zabrana vođenja ofanzivnog rata odredbom u Ustavu Nemačke kao i u odredbama Krivičnog zakonika o „građanima u uniformi“ bila je tada jasna demonstracija promena karaktera Nemačke zato što su se ove odredbe izričito zasnivale na ideji odbrane. Razumljivo je što je posle okončanja Hladnog rata, raspuštanja Varšavskog ugovora i raspada Sovjetskog Saveza, jačala skepsa koja se sada usmeravala protiv opstanka NATO. Nisu se čuli samo jevrejski glasovi o „Četvrtom rajhu“ kao ključu ponovnog Ujedinjenje Nemačke, koje joj je Moskva velikodušno predala u ruke.

SUTRA: DOGOVOR BUŠA I GORBAČOVA O UJEDINjENjU DVE NEMAČKE