FELJTON - SVEČANA VEČERA U MOSKVI SA PUTINOM I KUSTURICOM: Atmosfera za stolom sa Putinom podsećala je na srdačno porodično slavlje

U vremenima kada se, iz razumljivih razloga pedantno vodilo računa o bezbednosti, mene su još na ulazu u restoran začudili neveliki izdaci za bezbednosne mere. Brz pogled u pasoš i to je bilo sve! Međutim, opšte stanje bezbednosti bilo je sve drugo samo ne opušteno. Kratko pre toga bio je oboren jedan ruski borbeni avion na sirijsko-turskoj granici od strane neke od formacija u građanskom ratu. Misija ruskih borbenih snaga, koja se odvijala u skladu sa normama međunarodnog prava na strani sirijskog predsednika Asada u unutarsirijskom sukobu, ostavila je posledice po stanje bezbednosti u Rusiji.

Setimo se samo nastupa snaga bezbednosti u Berlinu, pre svega pre i tokom posete izraelskog premijera ili kasnije američkog predsednika. Naprotiv, u Moskvi, a kasnije i u St. Peterburgu, sve se odvijalo sasvim normalno. Osoblje službe bezbednosti bilo je prisutno, ali nijednog trenutka nismo osećali da se o bezbednosti i te kako vodi računa, za razliku od nas u Nemačkoj gde su se uvek doslovno demonstrirali očigledni znaci napetosti bezbednosne situacije. Pored toga je i ponašanje predsednika Putina doprinosilo ovom osećanju opuštenosti.

TOKOM mnogo godina internacionalnog parlamentarnog rada sretao sam se sa brojnim ličnostima najvišeg državnog ranga, tako i 2004. sa ondašnjim premijerom Kine, Venom Đabaom, tokom posete Helmuta Kola Pekingu sa predsednikom Sjedinjenih Država, Ronaldom Reganom, tokom višečasovnih razgovora u Beloj kući, sa njegovim naslednikom Bilom Klintonom prilikom konferencije OEBS u Istanbulu. Tada sam doista imao veoma prijatna iskustva. Jedino je Ven Đabao u susretu sa saveznim kancelarom pokazao doista fascinantan stil ljubaznosti. Da bi se ona doživela, čovek bi morao da krene na jedinstveno putovanje u Peking! Nastup predsednika Putina uopšte nije bio komplikovan.

Potpuno prirodno je seo za naš sto. Ništa u sali nije ometalo intenzivne razgovore, niti odgovarajuću kulisu šumova, i tako skretalo pažnju na prisustvo najvišeg državnog predstavnika Ruske Federacije: On je bio ljubazan čovek koji je delovao potpuno opušteno, seo je za naš sto sa šefom svog štaba i portparolom, rukujući se sa nama. Među gostima bio je Emir Kusturica, poznati srpski filmski režiser, koji će kasnije sa svojim bendom „gruvati rok“ salom, šef američke vojne obaveštajne službe Majkl Flin kao i Džil Stejn i Kiril Svoboda koji su sedeli sa mnom za stolom. Atmosfera je više podsećala na srdačno porodično slavlje nego na javni skup. Da li bi nešto ovakvo moglo da se postigne u Berlinu? Bilo je upadljivo da je sto pored nas vredeo takoreći više stotina milijardi rubalja zato što je za njim sedelo top ten ruske privrede.

Bio sam donekle začuđen da je u trenutku, kada je ruski predsednik napustio slavljenički kružok, deo gostiju takođe odmah otišao. Rukovodstvo stanice Russia Today se očigledno potrudilo da zaokruži svaki detalj uspele večeri i zato sam  doživeo ponašanje ovih gostiju kao neprikladno. Čarls Bausman iz ruskog Insajdera me je upozorio da je ovakvo, nimalo decentno ponašanje, sasvim uobičajeno u visokom njujorškom društvu. A moguće je da su u stvari u pitanju bili pripadnici Službe bezbednosti koje ranije nismo uočili.

PO NAŠEM povratku u Nemačku mnogi su se pri svakom viđenju raspitivali o mom susretu sa Putinom. Takav susret budio je radoznalost, posebno zato što je novinar istraživač iz Berlina i radijski moderator Ken Jebsen postavio na svoj kanal na mreži You Tube svoj intervju sa mnom o poseti Moskvi, koji je naišao na snažno odobravanje.  U intervjuu sam se osvrnuo na Ronalda Regana koji je umeo da svom posetiocu pruži osećanje da se susreću u Ovalnom kabinetu u veoma opuštenoj atmosferi, čak i kada se razgovaralo o temama koje su „tresle“ same temelje sveta. Te večeri Putin je po meni podsećao na ovu sliku. Njegova pratnja nije se ponašala ništa manje opušteno od njega i uopšte se nije fiksirala na njegovu ličnost. Opet sam bio zbunjen dok sam razmišljao o Berlinu.

Veče u „Novom Manježu“ donelo mi je kasnije iznenađujuće susrete: Sa Sofijom Ševardnadze, moderatorom Russia Today u Berlinu, unukom ondašnjeg ministra spoljnih poslova SSSR i kasnijeg predsednika Gruzije koji je zajedno sa Gorbačovim postavio temelje „Evrope kao zajedničkog doma“. Na svojim putovanjima u Centralnu Aziju i republike Kavkaza u svojstvu potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS, redovno sam tražio susret sa njenim dedom u Tiflisu. Posle pokušaja atentata na čečenskog vođu Džohora Dudajeva pitao sam ga za blindirani automobil za njegovu ličnu zaštitu. Ne, to ne postoji, rekao je, gruzijski predsednik ne dobija toliko velika finansijska sredstva da bi vlasti mogle da podnesu takav izdatak za njega.

Po mom povratku u Bon pozvao sam ministra spoljnih poslova Klausa Kinkela i on je u roku od dve nedelje stavio na raspolaganje Ševardnadzeu, kome mi Nemci dugujemo mnogo toga, dva blindirana „mercedes-benca“. Kratko posle toga sam se zaprepastio kada sam na vestima čuo o atentatu na njega, o čemu se mogao pogledati i filmski snimak. Predsednik je zajedno sa pratnjom preživeo atentat samo zahvaljujući blindiranim automobilima - od njegove unuke sam saznao da ta dva automobila, potpuno razneta u atentatu, još uvek stoje u garaži i da su bila centralni rekviziti u jednom filmu o tadašnjim događajima.

Veče je zasluživalo dostojan kraj. Hotel  Ritz Carlton  sa svojim čuvenim Roof Top Bar-om bio je udaljen nekoliko minuta i bio je u mom podsetniku zaveden pod stavkom „Moram“. Zato što sam skoro dvadeset i osam godina unazad odsedao u hotelu „Inturist“. U ondašnjem Valuta baru morao sam sa svojim kolegama, Berndom Vilcom i Udom Erbarom, posle napornog dnevnog programa i povodom prve posete zapadnih političara za bezbednost SSSR da testiram svoju otpornost na flaše votke. Ispostavilo se da je, posle moje dvoipogodišnje runde testiranja tokom susreta sa vojnicima i oficirima sovjetskih trupa stacioniranih u Nemačkoj i jednog političkog preokreta sveta, ovo testiranje bilo uspešno.

Sada, 11 novembra 2015, više nije postojao hotel „Inturist“. Umesto njega stajao je hotel iz čuvenog lanca hotela sa terasom na krovu na kojoj je bio moguć boravak i u hladnim zimskim noćima. Pogled odatle na čitav centar Moskve, od robne kuće GUM preko decentno osvetljenog areala Kremlja sve do Isakove katedrale, oduzimao je dah i bio je jedinstven kada se uporedi sa velikim svetskim gradovima. Uopšte nas nije čudilo što nam je u Roof Top Bar-u sve veoma prijalo.

SUTRA: PUTIN NA SVERUSKOM  KONGRESU  NOVINARA