FELJTON - RUSKA TV STANICA USPELA DA UZBURKA ZAPADNU JAVNOST: Russia Today predstavlja opasnost po podrazumevajući američki medijski monopol

Zajednica svih RT-stanica koje su delovale širom sveta brojala je sedamsto miliona gledalaca i sa više od tri milijarde „klikova“ na mrežama izbila je u sam vrh sa njom uporedivih emitera poput BBC, CNN, France 24 iz Kine i Al Jazzeera, koje su, kada govorimo o ulaganju javnih sredstava, sve odreda imale prednost u odnosu na nju. U vezi sa ovim ne bih rado govorio o nemačkoj stanici Deutsche Welle, zato što je Šrederova vlada bila primorana da, posle dolaska na vlast 1998,  za ljubav Sjedinjenih Država odustane od nje kao stanice, koja bi bila u stanju da se nosi u ligi američkih emitera koji su agirali na globalnom nivou. Jer, nije bilo poželjno da uopšte postoji nemački pogled na svet.

Danas se stanica Deutsche Welle, koju finansira Savezna vlada, politički diči time što u  Rusiji tesno sarađuje sa jednim emiterom, koji je kritički nastrojen prema „vladi“. U Ruskoj Federaciji postoji takvo mnoštvo medija kakvo u našoj zemlji možemo samo da sanjamo. Kod nas se verovatno niko nije ni zapitao kako bi Savezna vlada reagovala kada bi neki od ruskih emitera sarađivao sa nemačkim i sa njim zajedno istupao protiv Vlade. Ukoliko pri tome zanemarimo okolnost da takav medij, zbog istorije razvoja medija u Nemačkoj, niti postoji, niti je ikada postojao.

Poslednji put sam u Moskvi boravio 2004, u to vreme je postupanje sa strancima bilo donekle drugačije. Iskustvo sa širom sveta poznatim „Sovjetima“ stekao sam još 1987. prilikom posete Moskvi i Lenjingradu. U privatnim kontaktima ljudi sa kojima sam se sretao bili su neobično srdačni i otvoreni preda mnom. Uvek sam se pitao, čemu neprijateljstvo prema jednoj zemlji sa čijim smo se ljudima dobro slagali.

U PRILIKAMA kada sam, pod bremenom teških emocija, u blizini Moskve posećivao groblja nemačkih vojnika palih u Drugom svetskom ratu, ili na gigantskom polju sa grobovima na stotine hiljada žrtava opsade Lenjingrada od strane Vermahta 194124, gde su mi upravo veterani tog rata najčešće upućivali pomirljive reči i tako me na neki način tešili. Još na konferenciji za novinare 2016. u St. Peterburgu postavljali su mi brojna pitanja o sukobima u Ukrajini koji su, pre svega u Donjecku, sve više ličili na građanski rat, šta mi razvoj događaja u tom području govori o Krimu.

Kada sam im odgovorio da me za pomenutu oblast vezuju veoma lični razlozi i ispričao im o sudbini moga oca, moji sagovornici su mi se obraćali sa puno obzira. Moj otac je kao ratni zarobljenik obavljao teške poslove u rudnicima u Donbasu, ali mu je zbog pogoršanja zdravlja bilo dopušteno da se vrati u svoju domovinu. On je, međutim, preminuo oktobra 1945. na putu kroz visove Vroclava pred samim graničnim prelazom Rajha. Moji sagovornici bili su mladi ljudi koji su mi se obratili povodom sadašnjih borbi i sukoba, njihove porodice su listom preživele ogromne patnje i muke i oni nisu želeli ništa više osim da žive u miru.

TOKOM najnovijih poseta Moskvi decembra 2015. i aprila 2016. ovakvo ophođenje apsolutno se nije osećalo. Promene u ponašanju doživeli smo već prilikom bezbednosne kontrole na aerodromu Šeremetjevo - tamo se osoblje smešilo, ljubazno je postavljalo pitanja, pokazivalo poverenje u naše odgovore što se nastavilo i tokom organizacije konferencije RT-a, kao i velikog susreta novinara u St. Peters burgu aprila meseca u hotelu „Baltik“ gde se sve i dalje odvijalo precizno, ali sa lakoćom. Stotine novinara iz svih delova ogromne države kao učesnici bili su veoma angažovani, odlično pripremljeni, ali uvek veoma ljubazni u međusobnom kontaktu.

Čarls Bausman iz ruskog Insajdera i ja smo se po završetku događaja poslužili kanapeima i obojica smo bili mišljenja da ponašanje prema nama kao gostima nikada nije bilo ljubaznije. Već sam let predstavljao je pravo uživanje. Prilikom dolaska i povratka o nama se u avionu brinulo veoma profesionalno i krajnje ljubazno osoblje. Osećali smo se dobro čak i tokom neizbežnih kontrola po sletanju. Utisak da smo dobrodošli pojačao je i prvi susret sa Nađom Ivanovom iz hotela Russia Today „Metropol“ koji sam inače dobro znao iz više mojih poseta u prošlosti i koji  sada spada među najuglednije hotele grada. Nađa Ivanovna nam je tokom celog boravka bila na usluzi, nama i drugim stranim gostima, kao vrsno kompetentan sagovornik i to takve elegancije kakvu bismo pre očekivali u nekom drugom svetskom gradu nego u Moskvi.

TAKOĐE i ruski predsednik Vladimir Putin posedovao ovakvu prijatnu formu ophođenja prilikom pozdravljanja sa gostima, bilo da se radilo o američkim generalima ili nekadašnjem gradonačelniku Londona, nemačkom poslaniku, predsedniku neke američke stranke ili o stotinama znatiželjnih novinara. Gde danas možemo videti da predsednik jedne značajne države svoje goste pozdravlja, rukujući se sa njima nalik dobrom susedu iz njihove blizine ili, pak, da prosto seda među novinare.

U Rusiji se nešto promenilo! Do tog zaključka sam došao tokom proslave godišnjice postojanja RT prilikom posete internacionalnoj agenciji Sputnjik. Slučaj je hteo da svoj poslednji intervju uživo dam za radio program u Moskvi pre nego što se stanica trajno prebacila u Berlin i nastavila sa radom u tamošnjem birou Sputnjika. Tamo sam se sretao sa velikom grupom žena novinara, koje su bile ne samo prijatne u svom ophođenju, već su bile i odlično upućene u teme koje su se ticale međunarodne politike i izazova vremena. To je bio moj utisak još iz vremena kada je Anastasja Sokolovskaja rano ujutru čekala ispred hotela „Metropol“ da me metroom odvede do zgrade redakcije. Usput sam se divio ovoj podjednako samosvesnoj, kao i elegantnoj mladoj dami, koja je u metrou, ne držeći se za kaiševe, izlazila na kraj sa zanošenjem voza, dok sam se ja hvatao za sve moguće „viseće držače“. Sada konačno znam za šta su vožnje moskovskim metroom vremenom osposobile ljude.

U RUSSIA Today mogao sam samo da se iščuđavam, a to je bio moj utisak i prilikom  brojnih intervjua za redakcije vesti. Ne znam koliko Nemci uopšte znaju išta o RT. Možda će se neko i prisetiti da je Barak Obama na konferenciji za štampu sa saveznim kancelarom u ružičnjaku Bele kuće u Vašingtonu prilično neočekivano spomenuo rusku stanicu. Pri tome mu se na licu doslovno ocrtavala ljutnja. I dok su se zapadna društva, koja su BBC i CNN  razmazili svojim huškanjem na rat, sve više žalila na svoje medije, jedan emiter iz Moskve je svojim dobrim novinarskim radom i znatnom zastupljenošću različitih mišljenja uspeo da uzburka zapadnu i globalnu medijsku javnost.

Poslednjih godina svako bi morao da potvrdi, osim ako ne bi hteo da vidi, da je pluralizam mišljenja oteran na marginu i da se povodom pitanja bezbednosti zamahuje batinom jednoumlja čiji je cilj izazivanje novih ratova... Obama je svojom tvrdnjom, da je RT medij koji predstavlja izazov drugim državama na polju informacione politike, samo pojačao medijski uticaj RT. Ko pre ovoga nije znao za RT, može da zahvali američkom predsedniku za širom sveta korportiranu reklamu. Ali, ne postoji svetski monopol na predstavljanje ni američke, niti globalne politike.

A, prvo oni, koji su se uvek zalagali za utakmicu kao što su to činile SAD, sada preziru konkurenciju kada se ona pojavila u liku RT i ozbiljnošću svojih izveštaja počela da odvlači ljude od američkih i britanskih državnih medija. Ionako se oduvek govorilo da konkurencija podstiče biznis. Međutim, konkurencija sada pre predstavlja opasnost po američki medijski monopol.

SUTRA: SVEČANA VEČERA U MOSKVI SA PUTINOM I KUSTURICOM