FELJTON - U SRBIJI NATO RAZARA SVU INFRASTRUKTURU: Američka baza "Bondstil" kontroliše čitav prostor do regiona Kaspijskog mora

Kvalitet mesa bio je vrhunski zato što su tamo životinje odlazile na ispašu, jer zbog embarga zapadna đubriva godinama nisu bila nanošena na zemlju. Takođe zbog embarga, ovi izvanredni proizvodi nisu mogli ni da se izvoze u EU, a slični problemi pogađali su i sve druge privredne sektore. Zemlja je zabranom dobrih odnosa sa susednim državama sistematično ruinirana zbog čega su se stalno zaoštravali unutrašnji problemi. Ali ni to nije bilo sve!

Sasvim drugi problem predstavljali su različiti koncepti razvoja na Balkanu. Vašington je bio zainteresovan za svoja nalazišta nafte i gasa iz regiona Kaspijskog mora i za njihov transport u Italiju i odatle dalje u Evropu. Ukupan infrastrukturni razvoj trebalo je da sledi putne i železničke veze prema šemi Istok - Zapad. Tu šemu svakako je trebalo da prate i finansijske institucije, zbog čega je ubrzo došlo do očiglednog neslaganja Brisela i Vašingtona. Jer, za Evropsku uniju bilo je od značaja da se njena članica Grčka što brže poveže sa svojim evropskim jezgrom. To je trebalo da se postigne prvenstveno izgradnjom železničkih i putnih veza od severa ka jugu.

Posledica ovog neslaganja bilo je međusobno blokiranje Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu, kao i Evropske banke za razvoj u Luksemburgu i Evropske banke za obnovu i razvoj sa sedištem u Londonu. Na kraju se ništa nije promenilo, a tako je u mnogim aspektima i danas. Rat je dokrajčio jugoslovensku infrastrukturu, nju je u najkraćem vremenu i u velikom obimu razorio NATO, uključujući i Dunavski most u Novom Sadu, iako se on nalazio veoma daleko od Kosova, stvarnog poprišta sukoba.

I KONAČNO, Srbiji nije bila odobrena ni finansijska pomoć za otklanjanje bombardovanjem nanetih šteta zato što je postojala politička namera da se, nepriznavanjem Kosova kao države od strane Srbije, zadrži sredstvo pritiska na nju. Ljudi, pre svega na Zapadnom Balkanu, nisu više imali nikakvu zadovoljavajuću perspektivu, dok im je pred očima lebdela predstava uspešne Zapadne Evrope. Koga onda uopšte čudi što su se i oni uputili u njenom pravcu? Politički i vojni uticaj SAD na Balkanu traje i dalje: Od 1999. na Kosovu se nalazi baza „Bondstil“, najveća baza SAD u svetu, a inače bilo je skrivano od očiju javnosti da ona u stvari kontroliše čitav prostor do regiona Kaspijskog mora.

Talasi migranata od 2015. nisu u Evropu samo doveli ljude iz ratnih u područja Sirije, Avganistana ili Malija, već su podstakli i kritike političkog pristupa Angele Merkel zbog njenih dogovora sa austrijskim saveznim kancelarom Vernerom Fajmanom, održanih tokom vikenda 4/5. septembra povodom zaoštravanja situacije na Glavnoj železničkoj stanici u Budimpešti. Tamo je četiri do pet hiljada ljudi bilo formalno zatočeno, zato što je bio odbijen njihov zahtev da nastave put u Austriju i Nemačku. Migranti su tada zapretili da će krenuti pešice auto--putem posle čega im je ponuđena mogućnost da se ipak ukrcaju u vozove.

Moguće je da su televizijski snimci objavljivani u medijima izazvali strahovanja i da su oni doveli do dogovora između Berlina i Beča. Događaji u Budimpešti gurnuli su u centar pažnje nemoć Evrope da se brani, što je dovelo do stava vlada u Berlinu i Briselu, koji je okarakterisan kao jedinstven slučaj u Evropi posle Drugog svetskog rata. Rečeno rečnikom bavarskog predsednika vlade Horsta Zehofera to se moglo označiti kao „vladavina neprava“: Nekontrolisanim doseljavanjem na stotine hiljada ljudi i odlukom da se stave van snage pravne norme o zaštiti granica, koje su važile u Nemačkoj i EU-Evropi, uspostavljeno je stanje potpunog bezakonja.

UNUTRAŠNjE granice Šengenske zone bile su i ostale otvorene. Pa ipak, evropske države su imale mogućnost da efikasno štite i svoje otvorene granice od ilegalnog doseljavanja. Onaj ko bi iskazao nameru da pređe preko spoljne granice morao bi da, kao i ranije, poseduje važeće putne isprave ili da podnese odgovarajući zahtev kakav je predviđala „Ženevska konvencija o izbeglicama u slučaju rata i progona“. Odlukom jednog broja zapadnoevropskih država da se u okvirima današnje EU ukinu granice imalo je za posledicu da se Grčka pretvorila u ulaznu kapiju u Evropu i u favorizovane ciljeve migranata: Austriju, Nemačku i Švedsku.

Svako ko je bio zaglavljen na Glavnoj železničkoj stanici u Budimpešti morao je ili da se podvrgne pograničnoj kontroli, ili da odmah podnese hitan međunarodno validan zahtev za azil. Umesto toga savezna kancelarka je suspendovala zakon o zaštiti granica sopstvene teritorije. A Bundestag je o tome ćutao i uopšte nije odlučivao o zakonitosti njenog postupka.

Talas izbeglica u leto 2015. pogodio nas je kao grom iz vedrog neba - tako je Angela Merkel u televizijskom razgovoru sa moderatorom Anom Vil predstavila ove događaje. Međutim, ipak moramo poći od činjenice da je Bundestag mnogo godina ranije i te kako posedovao saznanja o tome kakav će izazov za Evropu uslediti zbog migracija miliona ljudi kao posledice katastrofalnog stanja u Iraku i Siriji. Šta je Merkelovu i druge državnike u vrhu motivisalo da ne preduzmu ništa povodom svega ovoga? Niti je javnost bila blagovremeno instruisana o ovakvom razvoju stvari, niti su preduzete efikasne preventivne mere zaštite nacionalnih i spoljašnjih granica Šengenskog prostora.

ŠTA JE Angelu Merkel septembra 2015. podstaklo na ustavnopravno nedopustivo samoovlašćenje da zaobiđe zakone i parlament i privremeno suspenduje nemačko i evropsko pravo, kako bi ga trajno eliminisala? Šta je bio njen motiv i koje ciljeve je sledila? Otada se u javnosti postavljaju ovakva pitanja. Postoje objašnjenja koja govore o planu da se Evropi priredi ovakav razvoj, da će se o tome odlučivati na drugom mestu, sve dok ne dođe do popuštanja američke politike, koja u rat uvlači brojne regione sveta i ljudima odande onemogućava svaku vrstu egzistencije.

Predstavnici države i njihovi mediji ovakve tvrdnje odbacuju kao teoriju zavere, ali niko ne objašnjava sve sumnjičavijoj javnosti kakva saznanja je o tome posedovala država. Uostalom, migraciona kretanja bila su ukalkulisana u sve državne i vojne planove, što sam lično saznao kao član „Zajedničke komisije Saveznog parlamenta i Saveznog veća“  ne samo tokom vojne vežbe Wintex/Cimex, već i godinama pre nje. Pre svakog vojnog sukoba procenjivale su se kolone izbeglica koje će tada uslediti. Zar to isto nisu radili i oni koji su snosili odgovornost za ratove u Siriji i Iraku?

Prema izveštajima internacionalne štampe odgovor na ova pitanja trebalo bi potražiti u Vašingtonu i Parizu. Zašto se pre izbijanja rata moglo čuti da je na teritoriji Sirije bila opkoljena jedna velika grupa francuskih specijalnih vojnih snaga, a da više nigde nije bilo ni reči o tome da je ona razbijena? Nije li se time i te kako uputilo upozorenje Zapadu: Znamo da su se Francuska i druge države umešale u unutrašnja pitanja Sirije, iako je to bilo zabranjeno.

SUTRA: NEZAVISNO KOSOVO KAO MUSLIMANSKA DRŽAVA