FELJTON - AMERIKA STAVLJA ŠAPU NA SVETSKU POLITIKU: Kada bi u Americi prihvatili socijalno-tržišnu privredu, vrlo brzo bi bankrotirali

Ova promena američkog stava pogodila je ne samo spomenute regione Azije već i krizni pojas duž južnog Sredozemlja... Stekli smo utisak da ni Sjedinjenim Državama, ali ni Izraelu, nije bilo stalo do mirnog rešavanja konflikta... Zato, dvadeset godina kasnije, posle razornih ratova, kao na primer u Avganistanu i zapadno- afričkom Maliju, shvatamo zašto nije bila pružena šansa miru i međusobnom sporazumevanju: Uzurpiranje prava SAD na monopol u sebi sadrži i neizbežnost da se cena takvog stava plati krvlju. Ratna područja bila su u velikoj meri razorena i osnove za život ljudi trajno uništene. Milioni ljudi su bežali i ni od koga nisu tražili dozvolu za put ka Evropi.

Da li je do preokreta u američkoj politici, koja se pre toga decenijama držala striktnog poštovanja međunarodnog prava i iscrpljivanja mogućnosti primene diplomatskih koraka, zbilja došlo iznenada? Doista nije! Ali mi nismo bili u stanju da ovakvo ponašanje Amerike odmah odgonetnemo: Američke kolege se tokom 1993. i 1994. nisu pojavljivale u telima Parlamentarne skupštine OEBS. To su pravdali nedovoljnim budžetom ili neophodnošću štednje SAD ili, pak, nekakvim drugim providnim razlozima. Do nas su, međutim, stizale drugačije informacije poput one da se Vašington, upravo u pomenutom periodu, bavio revizijom svoje ukupne politike prema ostatku sveta. Sve dok se taj proces nije završio, niko iz američkog Kongresa, bio u pitanju senator ili član Kongresa, nije smeo da napusti zemlju kako ne bi odao ništa o novouspostavljenim ciljevima revidirane politike.

PROMENA pravca postala je očigledna kada se ni posle svega stvari nisu odvijale dovoljno brzo: Tako je bilo iznuđeno da se za predsedavajućeg Komisije za ekonomska pitanja KEBS/OEBS postavi - Amerikanac. Ranije nije bilo interesovanja za ovo mesto. U nastavku rada Komisija je, kao meru stvari, propagirala kapitalističku doktrinu. Mi, koji smo se u Parlamentarnoj Skupštini OEBS istrajno zalagali za važenje principa socijalno-tržišne privrede kao fundamenta nemačke privrede, bili smo prinuđeni da slušamo krajnje neprijatne replike poslanika iz anglosaksonskog područja. Odjednom je socijalna tržišna privreda postala „komunistička ideja“. Posledica svega ovoga bila je da su nas, nemačke demohrišćane, poput Rite Zismut i mene, proglašavali „komunistima“.

Kako se ubrzo ispostavilo, bio je to trijumf takozvanog neoliberalizma širom sveta - socijalna tržišna privreda sa ciljevima privrednih postignuća i društvene ravnoteže bila je zastarela, na red je došla ekonomizacija svih područja života. Nije prošlo ni deset godina, da bi se i kod nas progurao američki model privrede. A 2002. predsednica stranke Angela Merkel otišla je toliko daleko, da je kongres CDU u Lajpcigu pozvala na razvoj „tržišne (!) demokratije“. Tim povodom evo jedne sasvim prigodne anegdote: Jedan prominentni poslanik evropskih korena, prilikom sednice Parlamentarne skupštine koja se održavala jednom godišnje, pozvao me je u stranu. Smatrao je da on, kao neko ko se „oseća Evropljaninom“, takođe favorizuje socijalno-tržišnu privredu. Smeškajući se, dodao je: - Ukoliko bi se takav model privrede prihvatio u SAD, američka država bi trenutno bankrotirala.

NISAM verovao svojim ušima kada sam krajem novembra 2015.na Konferenciji o evropskoj politici bezbednosti čuo kako se govori o tome da će američka delegacija ponovo izostati sa konferencije u Beču i da je njen izostanak i ovog puta bio obrazložen akutnim teškoćama američkog budžeta. Diplomatski protokol veoma pazi na određene kriterijume u odlučivanju o tome kakva će ličnost dobiti poziciju ambasadora pri OEBS, poput onih sadržanih u pitanjima: Šta je ona do sada radila? Koliko iskustva donosi sa sobom i kakve predvidljive izglede ima u budućnosti?

Ovo je potpuno razumljivo zato što su to indikatori značaja, koji će ona uopšte pridavati pregovorima: Da li neko, ko pokazuje zainteresovanost za tu poziciju - istinski želi da na ovoj funkciji ostvari dobre rezultate ili sledi neke druge ciljeve? Na ovakva pitanja se više puta odgovaralo i u slučaju izbora čitavog diplomatskog osoblja. Tom prilikom se prevashodno uvažavalo iskustvo. Delovalo bi čudnovato da neki novi ambasador u ovako složenom kriznom regionu kakav, nažalost, predstavlja Evropa, bode oči svojom relativnom mladošću. Ili da je u svojoj domovini bio promoter interesa neke manjinske grupe, npr. u pitanjima seksualne orijentacije. Dolazak na poziciju ambasadora Sjedinjenih Država pri OEBS u Beč bio bi ocenjivan na ovakav način tako da on zbog konflikta u Ukrajini, svojim delovanjem nikako ne bi doprineo ničemu dobrom. Iz ovog izbora ambasadora SAD pri OEBS moglo je da se iščita, koliko one malo cene međunarodna pregovaračka tela.

PRILIKOM ručka u Beogradu, gde je tekao veoma otvoren razgovor, prisutne ruske diplomate reagovale sa iznenađenjem kada sam govorio o svojim iskustvima sa promenom američkog političkog kursa devedesetih godina. On se do u detalj poklapao sa današnjim obrascima ponašanja SAD. Tada je počeo njihov prodor u pravcu monopolarnog sveta. Kuda vodi sadašnja revizija američke politike, i to u vremenu kada je čekaju predstojeći predsednički izbori sa kandidatima od kojih svaki propagira rat?

Kao i u ranijim vremenima, Beograd možemo razumeti kao neku vrstu seizmografa za promene u Evropi. Da je to tako pokazalo se i u leto 2015. U vreme kada su vlasti zadržale na desetine hiljada izbeglica na putu ka severu zemlje u smeštajima u Beogradu i drugim gradovima države, telefonom me je pozvao moj dugogodišnji prijatelj iz Srbije. Njegova zemlja nije bila u stanju da učini ništa drugo, osim da tim ljudima pruži pomoć putem Crvenog krsta Srbije i drugih humanitarnih organizacija.

Migranti, međutim, nisu dozvoljavali da ih vlasti zadrže tamo, želeli su da produže u pravcu mađarske granice, a odatle u Nemačku, u kojoj se migrantima iz balkanskih država uopšte pružao snažan otpor. Nije u redu, tako su govorili, da ti ljudi kod nas stižu iz zemalja u kojima nema nikakvog progona, te samim tim ne postoji ni povod da im se odobri azil. Ljudi su pri tome zaboravljali da su devedesetih iste te zapadnoevropske članice NATO i Evropske zajednice, između ostalog i ratom protiv Jugoslavije, postavile osnove mizernog ekonomskog stanja čitavog Balkana.

Jugoslovensko rukovodstvo je u to vreme bilo potpuno svesno toga da će posledice raspada SSSR snažno pogoditi njihovu privredu. Komunističke strukture više nisu bile popularne. Američki Kongres je doneo odluku da više ne odobrava kredite državama poput Jugoslavije, iako je upravo ova balkanska država prethodnih decenija, zbog svojih političkih odluka protiv Sovjetskog Saveza, bila zatrpavana kreditima. Tada je Beograd uputio Evropskoj zajednici poziv u pomoć, predočavajući joj dalekosežne političke posledice u slučaju da joj za reforme jugoslovenske privrede ne bude odobreno zaduživanje u visini od oko četiri milijarde nemačkih maraka, što je Evropska zajednica grubo odbila. Kada se ova suma uporedi sa milijardama dolara koje će u međuvremenu biti protraćene za ratove i njihove posledice u ovom regionu, tema je o kojoj je bolje da i ne razmišljamo...

SUTRA: U SRBIJI NATO RAZARA SVU INFRASTRUKTURU