FELJTON - NEPRIJATELJI POSTAJU POVERLJIVI PRIJATELJI: Ujedinjenjem Nemačke, sovjetske sage su izgubile bliskog sagovornika i "druga po oružju"

Jednom prilikom mi je Asad Durani, moj dugogodišnji prijatelj, nekadašnji ambasador Pakistana u Nemačkoj i general-pukovnik u penziji, rekao da se za takvu situaciju uvrežio pojam Frenemies prvenstveno povodom rapidnog zahlađenja odnosa između Pakistana i Sjedinjenih Država.

Na putovanje „Aeroflotom“ zajedno smo krenuli moj sin Markus i ja. U prestonici Rusije trebalo je da se susretnemo sa dugogodišnjim dobrim poznanicima. Naše prijateljstvo bilo je rezultat političkih prilika, kao u slučaju Viktora Šemjetova, sovjetskog generala koji je ranije komandovao sovjetskom divizijom, stacioniranom na samoj granici između dve Nemačke. Što se ticalo naše strane stvari su se odvijale obrnutim smerom. Tokom NATO manevra Wintex/Cimex, koji se održavao kratko pre našeg upoznavanja, bili smo još uvek potencijalni neprijatelji, da bismo malo kasnije postali lični prijatelji. U slučaju ozbiljne opasnosti naše vreme bi trajalo samo nekoliko sati. Ja bih verovatno završio u vladinom bunkeru u Artalu, bez kontakata sa porodicom, u zaključanoj masovnoj grobnici.

Moja poseta Petrogradu značila je Viktoru Šemjetovu i meni kao i našim porodicama, preokret ka ljudskosti. Vremena su nam omogućila da se više ne gledamo sa distance, kao protivnici, već da se susretnemo kao ljudi koji treba da savladaju zajednički zadatak. A jedan takav zadatak, koji je trebalo da zajedno obavimo, i te kako je postojao. Doduše, nije postojala njegova precizna agenda, ali je on bio veoma jasan i zahtevao je od nas da uložimo sve svoje snage i priličnu dozu domišljatosti, što ćemo tek razumeti tokom narednih meseci.

U VEĆNICI Perleberga već 27. septembra 1990. sedeli smo jedni naspram drugih zajedno sa pukovnikom NVA Hilgruberom i aktivnim majorom Gerhardom Barom, saradnikom iz mog biroa na čuvenoj Harthee  u Bonu. Tada su se istočnonemačkim ulicama kretale duge kolone kamiona koji su nosili nove uniforme za Nacionalnu narodnu armiju (NVA) koja se 3. oktobra spojila sa Bundesverom u zajednički Savezni Bundesvar. Sovjetske vojne snage u Nemačkoj su ovim činom izgubile decenijama bliskog sagovornika i “druga po oružju“. Svi mi smo želeli razumno susedstvo između sada jedinstvenog Bundesvera i sovjetske vojske.

I nije bilo razloga da mislimo drugačije. Za ovim stolom u perleberškoj većnici tokom razgovora između nas prestala su razmišljanja u starim šablonima. Prekoputa mene nije sedeo nikakav sovjetski komandant divizije, već jedan simpatičan, pristupačan, pametan čovek, zapravo oličenje porodičnog oca. I, on nije bio jedini čovek iz redova nekadašnjeg neprijatelja o kome sam naučio da mislim drugačije. Po meni, general-pukovnik Viktor Šemjetov je postao ključna osoba za odnose sa čitavim komandnim vojnim vrhom Zapadne grupe sovjetskih trupa u Nemačkoj. I nas dvojica smo shvatila da možemo računati jedan na drugog.

Viktor Šemjetov i ja sretali smo se u godinama koje su usledile kada su me službena putovanja, na primer kao potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS, vodila u Rusiju, pa tako i rane 2000. godine u Habarovsk na Amuru, na Dalekom istoku ogromne imperije, odakle sam otputovao u kinesku prestonicu Peking. I tada je, u ime svoje partije, sa mnom putovao moj sin Markus u svojstvu posmatrača OEBS na izborima. Šemjetov je u međuvremenu bio na funkciji načelnika štaba za Vojnu oblast Daleki istok, da bi kasnije to isto postao i u prestižnoj Vojnoj oblasti Moskva. Od ovoga skoro nije postojalo više uvažavanje jednog oficira.

HABAROVSK u stvari nije bio za nas, žitelje Donje Rajne, jer smo se prvi put suočili sa onim što se zove „prava zima“. Međutim, smeštaj i prijem nas je oduševio. Imali smo priliku da se u to i uverimo tokom diskusije na Fakultetu germanistike tamošnjeg univerziteta, koji je održavao najbolje odnose sa Kelnom, sa meni bliskim gradom Karstom i drugim nemačkim regionima. Uopšte je u oblasti između ruske obale ka Tihom okeanu i kineske granice preovladavao utisak da se ne nalazimo u Aziji, već u Evropi. Njega su pojačavali nemački automobili na osvetljenim ulicama. Već i sam veoma moderan aerodrom zračio je drugačijom slikom. Za nju su se pobrinuli avioni iz Aljaske, SAD i Kanade, kao i iz Koreje i Japana.

General Šemjetov bio je majstor veštine iznenađenja. U to smo se uverili kada smo u hotelu zatekli jednog kapetana, čiji je zadatak bio da mom sinu preda novu uniformu ruske vojske. Bio je to pravi pogodak! Markus je upravo bio okončao vojni rok u ratnom vazduhoplovstvu. Osnovnu obuku prošao je u Holcdorfu, a njegov tadašnji komandant u tom mestu je još kao oficir NVA bio aktivan na istoj poziciji. Uniforma je omogućila Markusu da poseti vrhunski opremljen centar za treninge ruskih učesnika u streljaštvu za predstojeće Olimpijske igre u Australiji. Markus je još u Bundesveru, kao dobar strelac, osvajao medalje i zato je i trening ovde završio bravurozno.

MA KOLIKO  da je boravak u Habarovsku bio kratak, upravo smo se tamo suočili sa snažnim izazovima prošlosti i sadašnjosti, kao što se to dogodilo prilikom jednog izleta u tajgu gde su prebivali sibirski tigrovi. Meni je, ipak, bilo zanimljivije ono što sam usput otkrio na jednom brdu, koje se svojim neobičnim konusnim oblikom izdvajalo od drugih visova: Bio je to radar ogromnih dimenzija, kakve još nikada nisam video i od kojih sam se „naježio“. Ugledavši radar, u tom trenutku sam se setio događaja kada je 1. septembra 1983. jedan sovjetski borbeni avion oborio korejski putnički avion. Nije li možda oboreni „boing 747“ bio odavde lociran?

Te noći, kada se to dogodilo, boravio sam u Sijetlu, gde sam u kompaniji „Boing“ razgledao proces proizvodnje krstarećih raketa. Zanimljivo je bilo da je titanijum, neophodan za njihovu izradu, poticao iz sovjetske proizvodnje. Naravno, pre toga sam dobio informaciju o obaranju korejskog aviona, koja je posle toga danima dominirala televizijskim programima. Istog tog jutra su me obavestili da špijunski avioni SAD već prilično dugo koriste putanju korejskog aviona, kako bi u njegovoj „senci“ špijunirali sovjetska vojna postrojenja.

U stvari, obaranje aviona trebalo je da izgleda tako kao da su Sovjeti bili svesni da se isključivo radi o letu civilnog aviona, znači ne i skrivane pratnje američkih špijunskih aviona, koji su blagovremenim zaokretom nestali iz njihovog vidnog polja. Sve to je u noći obaranja trebalo da bude drugačije nego u stvarnosti i u tu svrhu je organizator događaja prihvatio pogibiju na stotine ljudi. Osoba koja me je pozvala telefonom najpreciznije je znala šta se tada doista dogodilo, a danas više ne postoji ni najmanja sumnja da se u stvarnosti nije sve onako odigralo kako je obaveštavana javnost.

SUTRA: AMERIKA STAVLjA ŠAPU NA SVETSKU POLITIKU