FELJTON - PROŠLOST I SENKE RATA PONOVO PRETE EVROPI: NATO je na manevrima 1983. ukalkulisao upotrebu nuklearne rakete za napad na Drezden
POSLE međunarodnopravno nelegitimnog rata protiv Savezne Republike Jugoslavije koji je počeo bombardovanjem 24. marta 1999. odluka Velike Britanije o istupanju iz Evropske unije bila je drugi i možda odlučujući udar na evropski mirovni poredak, koji je proistekao iz pomenute Pariske povelje.
Foto: Iz knjige „Dosije Moskva“
Britanskom odlukom u korist posebnog statusa Britanije konačno je napušten zajednički evropski proces! Velika Britanija se vraća svojoj ulozi, čija je namera još od Bečkog kongresa 1814/15. bila da svoje interese na kontinentu, uključujući i ratove, suprotstavi volji za mirom kontinentalnih evropskih država.
Već same posledice referenduma unutar Britanije kriju u oblasti bezbednosti nepredvidivu opasnost po evropski razvoj. Rezultat glasanja jasno je pokazao - što nije bilo neočekivano - da niti Škotska niti Severna Irska nisu spremne da napuste EU. U Škotskoj se radilo o samopoštovanju - da sama pronađe put do svoje državne samostalnosti, kako bi očuvala svoje u međuvremenu tesne odnose sa političkom Evropom.
Britanska kolonijalna vlast u Severnoj Irskoj se prepustila toku događaja, činilo sa da je njen skori kraj bio više nego poželjan. Vezivanje Velike Britanije i Republike Severne Irske za EU omogućavalo je međunarodnopravne dogovore unutar zemlje kao i između Republike Irske i Velike Britanije. Ovaj šarnir je sa „Bregzitom“ otpao. Iz doba brojnih sukoba između irskih i britanskih snaga u Severnoj Irskoj tokom Hladnog rata poznato je u kojoj je meri Sovjetski Savez masovnim izronjavanjem velikog broja svojih podmornica krcatih nuklearnim oružjem ispred britanske obale, preteći podsticao ovaj konflikt. A i druge sile mogle bi da dođu na ideju da se uključe u neki očekivani konflikt.
KRAJ Hladnog rata trebalo je da Evropi garantuje budućnost u miru. Danas smo naterani da posmatramo kako se nalazimo nadomak novog svetskog rata i razaranja naših zemalja kakvog nije bilo od 1945. NATO, mi i naši partneri u ovom savezu, doneli smo neizmernu patnju susednim regionima, a nevolja sada nadire preko naših granica. Izlaskom iz EU Velika Britanija napušta veliki evropski mirovni projekat i mir je više ne obavezuje. Britanski imperijalizam se ponovo manifestovao u samom jezgru Engleske, a ono što nam sada predstoji štetiće Evropi.
Mi smo pokušavali da postignemo nešto drugo. Zato posvećujem ovu knjigu svojoj supruzi Renati, našem sinu Markusu i mojoj majci Hedvigi, koja je svoju ljubav posvetila mužu, mom ocu, od njegove rane smrti oktobra 1945. kao nemačkog vojnika Vermahta...Osim toga, izražavam svoje poštovanje Valteru Brajlu, mom dobrom kolegi dr i svima onima na čiji sam snažan radni elan i lojalnost mogao da računam u onim dramatičnim vremenima, pre svega generalu Viktoru Šemjetovu i kapetanu mornarice SAD koji je pripremio put Henrija Kisindžera u Kinu, omogućivši američkom predsedniku Niksonu da uspešno otvori novo poglavlje u odnosima dveju država.
PRIPREME ZA RAT U EVROPI
REFERENDUM u Velikoj Britaniji logična je posledica konferencije u Bratislavi, gde je najavljeno da je ponovna podela Evrope u američkom interesu. Posledica ovoga biće jačanje unutarevropske tendencije odvajanja baltičkih država, Poljske, Rumunije i Bugarske od Brisela u korist najtešnje saradnje sa SAD. Ovakvom podelom Evrope, Evropa Evropske unije se de facto vojno-politički našla u poziciji da bude protiv Ruske Federacije. Ulaskom neutralnih država u NATO, završavaju se američke pripreme za rat u Evropi.
SEPTEMBRA 2015. je planirao snimanje priloga za emisiju „Frontalno 21“ o predstojećoj modernizaciji američkog nuklearnog oružja za nemačke borbene avione, stacionirane u bazi borbenih vazdušnih snaga u Bihelu, u zemlji Rajna-Palatinat. Tim povodom me je televizja ZDF zamolila za intervju, jer su autori Helmut Klar i Ulrih Štal želeli da sa mnom razgovaraju o ulozi nuklearnog oružja u savremenim uslovima. Za to je postojao i jedan objektivan razlog. Bilo je to u proleće 1983, u vreme Hladnog rata, tokom velikog prekograničnog štabnog manevra NATO pod nazivom Wintex/Cimex u kome sam imao ulogu „ministra odbrane u vežbi“.
Posle dve nedelje preporučio sam obustavljanje čitavog manevra i preko „kancelara u vežbi“ Voldemara Šrekenbergera prosledio odgovarajuću molbu Helmutu Kolu. Naime, ispostavilo se da je NATO u plan vežbe ukalkulisao moguću upotrebu nuklearnog oružja za napad na Drezden ili Potsdam, što po mom mišljenju nije bilo odgovorno čak ni u okviru vežbe. Savezni kancelar je odmah udovoljio mojoj molbi i SR Nemačka je istupila iz ovog važnog manevra.
Po meni, nije bilo povoljnijeg mesta za intervju od nekadašnjeg vladinog bunkera u Marijentalu na Ari, u međuvremenu pretvorenog u muzej. I nije mogao biti lepši dan za vožnju od Jihena do tamo! Krenuo sam auto-putem A1 kojim sam tokom manevra svakoga dana i svake noći putovao blindiranim vozilom. Sistem navigacije u kolima budio je u meni sumnju da ne funkcioniše kako treba. Jer, trebalo je, kao i obično, da sa auto-puta ne skrenem na izlaz za Manhajm već za Grafšaft na putu ka Koblencu...
Ispostavilo se da me je navigator odveo do sporednog ulaza bunkera - tim ZDF već je bio stigao - gde nas je pozdravio muzejski pedagog Hajke Holunder, čija je pojava postigla efekat, da na tren smetnemo s uma da upravo ovde imamo posla sa jednim reliktom iz vremena Hladnog rata. Tih dana neki od nas su se osvestili sa kojom silinom prošlost preti da ponovo hrupi u današnje vreme: Zbog tadašnjih političkih razlika i prevashodno zbog spornog ponašanja prema Rusiji, ponovo je oživeo Hladni rat zato što su Sjedinjene Države svojim autoritativnim uticajem želele da uređuju odnose između evropskih sila...
U JEDNOM delu vladinog bunkera, obnovljenom skoro sa previše ljubavi, u trenutku me je ophrvala ista ona teskoba kakva nas je svakodnevno pratila tokom čitavog Hladnog rata. Uzrok tome nije bio bučan ton, kada su se za nama zatvorila ogromna čelična vrata. Potpuno identično kao nekada imao sam utisak izloženosti samovolji i uzaludnosti čovekovog delovanja. Čuo sam da se ključ u vratima, kroz koja smo upravo prošli, iza nas zauvek okrenuo, tako da nam put natrag uopšte nije više bio moguć.
Još u vreme kada je vlada Konrada Adenauera koncipirala bunker, bilo je jasno da ova građevina, ako uzmemo u obzir vojne potencijale Varšavskog ugovora, neće izdržati njegov napad. Da li su onda vežbe prilikom NATO manevra bile bezvredne? Svakako nisu, jer su sama savetovanja u Nemačkom Bundestagu takozvane Zajedničke komisije, u kojoj su sarađivali vlada, parlament i savezne pokrajine, i koja je vršila funkciju neke vrste „vanrednog parlamenta“, rezultirala pretećom slikom kolektivnog delovanja države.
Verovatno sam bio uopšte jedini parlamentarac ili posetilac kome je pružena mogućnost da, još pre ponovnog ujedinjenja Nemačke i okončanja Hladnog rata, poseti sva četiri vladina bunkera: bunker Savezne Republike Nemačke u Artalu, oba bunkera u Sjedinjenim Državama, kao i bunker još Istočne Nemačke u Bizental-Prendenu u koji me je 1990. pozvao kolega iz berlinskog Ministarstva odbrane i razoružanja Bertram Vičorek. U ovom bunkeru sam, pre svega, prepoznao vidljiv pokušaj da se u njemu izgradi nešto poput udobnog boravka za vrh Istočnih Nemaca, što se potpuno razlikovalo od golih zidova u bunkeru u Artalu.
Još nešto me je šokiralo: kada smo ušli u prostorije predsednika Istočne Nemačke ponudili su mi da sa telefona na stolu pozovem svoj biro u Bonu. Okrenuo sam broj i - gle! - na telefon mi se javila moja saradnica u Saveznom ministarstvu odbrane. Štaviše, istovremeno su se javile i gospođe Dirks i Šnajder. Bunker je znači bio priključen na zapadnonemačku telefonsku mrežu. Doista neverovatno, koga je sve gospodin Honeker mogao da pozove telefonom i to, naravno, direktno!
SUTRA: RATNE IGRE IZ TAJNOG AMERIČKOG BUNKERA