FELJTON - POLITIČARI NA VLASTI SU ODVOJENI OD NARODA: Još marta 1992. godine čuli su se prvi glasni zahtevi da se NATO proširi na Istok

Da se posle ponovnog ujedinjenja Nemačke nešto politički promenilo u svetu, a pre svega u našim odnosima sa Vašingtonom, ubrzo ćemo saznati. Tokom Konferencije o razoružanju u Beču 1991. jedan visoki američki diplomata objasnio mi je da su prošla vremena tesnog i poverljivog usaglašavanja stavova između Vašingtona i Bona. Sjedinjene Američke

Države će odsada ići sopstvenim putem i mi treba da se pripremimo na to. Šta je bio uzrok ove promene raspoloženja? Još 1989. Sjedinjene Države su najavile da će dati da se u jednom velikom paketu studija američkih diplomatskih zvezda, Pola Nicea i Freda Ikla, sprovede istraživanje kako će se svet razvijati posle okončanja Hladnog rata, na čijem rezultatu će se izgraditi osnova budućih strategija SAD. Rekli su nam da se radi o preko deset kompleta studija. Imali smo razloga da se zamislimo kada su nam ih, kao gest poverenja, dali na uvid. I to čitava dva sata posle ponovnog ujedinjenja Nemačke!

U leto 2016. knjigu sa „novim poglavljem“, koju su nam početkom leta 1988. otvorili u centrali CIA u Lengliju, sa treskom je zatvorio NATO pod vođstvom Sjedinjenih Država. Sa doslednim vođenjem stare agresivne politike vratili su se - Napoleon i Hitler. Kako bi drugačije trebalo oceniti NATO manevre na ruskoj zapadnoj granici, nazvane po anakondi i drugim instrumentima mučenja? Zna se na koji način veoma snažni pokreti vojske u nekom velikom regionu i te kako ostavljaju za sobom utisak predstojećeg rata. Pa ipak, ministri odbrane NATO su 14. juna 2016. u Briselu odlučili da se sprovode trajna rotacija velikih jedinica u blizini ruskih granica. Ne čudi što se ljudi u Ruskoj Federaciji, a posebno u St. Peterburgu, sada boje nove invazije. Oni ne moraju da se gledaju u nekom drugom pravcu. Oni su ponovo na Zapadu - naši tenkovi. Oni su samo oko 150 kilometara udaljeni od ruske državne granice, na estonskom prostoru, na celom Baltiku, takođe i u Poljskoj i Rumuniji!

SEĆANjE na nepojmljivu patnju, koju je prouzrokovala nemačka blokada izgladnjivanjem, upečatljivo se ogledalo u ogromnom polju grobova ispred kapija grada, koje sam u jesen 1987. posetio zajedno sa kolegama iz Bundestaga. Skoro milion ljudi bilo je tu sahranjeno. Pitali smo se da li ćemo sa ovim ovakvim teretom ikada moći da prevaziđemo prepreke na putu pomirenja? Pokušavali smo da se ovde, u Rusiji, delikatno približimo ljudima. Iako nam je bilo neshvatljivo da su upravo veterani iz vremena blokade grada i stotina hiljada smrti, sa kojima smo se sretali tokom našeg boravka u Lenjingradu, pokušavali da nam skinu ovaj teret sa ramena! Tamo gde bi, po nama, bilo sasvim na mestu da nas dočeka ledeno ćutanje, nailazili smo na srdačnost i otvorenost, čak i prilikom posete jednoj sovjetskoj diviziji Crvene armije, koja je bila prvi put uopšte omogućena nama - političarima iz sektora odbrane Zapadnog saveza.    

Početkom maja 2000. učestvovao sam na konferenciji u slovačkom glavnom gradu Bratislavi, gde je vrh rukovodstva američkog Državnog sekretarijata spoljnih poslova prisutnim premijerima vlada objašnjavao novi koncept američke politike. Nisam mogao da poverujem da sam dobro čuo: Ugovorne i savezničke veze između Vašingtona i država Srednje i Istočne Evrope ubuduće bi trebalo tako regulisati da se između baltičkih država i ukrajinske Odese povuče „crvena linija“. Istočno od nje nalazila bi se Ruska Federacija ili neka druga država, nebitno koja, dok bi zapadno od te linije bile sve one države čiju bi politiku određivala Amerika. To bi uticalo na pravni poredak, koji će od sada biti podređen Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u Hagu, čime bi se prekinule hiljadugodišnje veze evropskog kontinentalnog prava sa tradicijom rimskog prava i prešlo na principe anglosaksonskog prava.

SAVEZNOM kancelaru Helmutu Kolu već 20. decembra 1989. sam u formi načelnog dokumenta bez diskusije sa njim dostavio svoja razmišljanja o tome kako bi se mogli usaglasiti ponovno Ujedinjenje Nemačke i produžetak njenog članstva u NATO. U to vreme su se u Evropi vodile intenzivne debate o mogućnosti raspuštanja vojnih saveza Varšavskog ugovora i NATO.

Tada je NATO imao odbrambeni karakter, što inače nije ni moglo biti drugačije, zato što parlamenti - a među njima i nemački Bundestag - ne bi odobrili nijedan ugovor, koji ne bi sadržao isključivo takvu premisu. Osim toga, od značaja je bila i činjenica da su se dve države geografski neposredno graničile. Zato sam predložio da se, po ponovnom ujedinjenju Nemačke, na prostoru budućih „novih zemalja“ stacioniraju isključivo nacionalni nemački vojni sastavi. Jer, građani i građanke još uvek postojeće Istočne Nemačke, nije trebalo da steknu utisak kako će sa nemačkim ujedinjenjem doći i do širenja NATO na istok.

Kasnije su moji predlozi ušli u „Ugovor dva plus četiri“ kojim je udaren pečat na nemačko ujedinjenje. Takođe je i Sovjetski Savez bio neizostavno zainteresovan za stabilne odnose u granicama Evrope. Zbog toga je i bilo predviđeno da se instrumenti tadašnje Evropske zajednice istočno od naših granica koriste izuzetno pažljivo, da se „miniranom polju istorije“ ne bi nanela nikakva šteta. To nije bila samo nemačka politika, već zajedničko ponašanje Zapadne Evrope i Zapada uopšte.

Kako smo se samo prevarili! Po napuštanju položaja saveznog ministra spoljnih poslova Hansa-Ditriha Genšera marta 1992. i u Saveznoj vladi su se čuli glasni zahtevi da se NATO proširi na istok i da se prednost da njemu i zemljama Centralne i Istočne Evrope, a ne saradnji sa Evropskom zajednicom. Pokretačka platforma za ovu promenu zapadne politike vrlo brzo je bila pronađena: Istorijski uslovljeni problemi brojnih naroda sa Rusijom i uopšte sa Rusima. Oni su u ovakvom kontekstu poslužili kao instrument da se, prvo, uopšte ne postavljaju pitanja o našim interesima, dalje, da se uspostavi pravo na pristupanje NATO u slučaju onih država koje su se tesno usaglašavale sa Sjedinjenim Američkim Državama, a da se pri tome niko nije ni pitao da li je sve to bilo i u našem interesu!

Referendum u Velikoj Britaniji od 23. juna 2016. o opstanku zemlje u Evropskoj uniji završio se rezultatom sa kojim nisu računali auguri i drugi kladioničari, po običaju prisutni na ostrvskim izborima. Samo Bregzit nam dovoljno jasno govori u kojoj meri su se državne institucije i izabrani predstavnici u Velikoj Britaniji, a verovatno i u Evropskoj uniji, udaljili od svojih birača i građana. I dok se Švajcarska, zbog bliskog odnosa svojih građana prema takozvanoj „volji naroda“ i „direktnoj demokratiji“, informiše o volji birača, vodeći političari u Velikoj Britaniji očigledno čak nisu ništa ni naslućivali.

I kako Velika Britanija nije posedovala nijedan od instrumenata, korišćenih prilikom istraživanja javnog mnjenja tokom izbora, koji bi vladi omogućili da donese zaključke o raspoloženju naroda u zemlji, ona je bila prinuđena da pozove u pomoć švajcarski „Institut za istraživanje javnog mnjenja“.

Ova diskrepancija između volje birača i odluka vlade, kakva se pokazala u Engleskoj, predstavljala je najveću unutrašnju opasnost po države EU: Narod više nije bio taj koji je vladama ukazivao put, već su na njih izričit uticaj imale grupacije sa svojim prethodno čvrsto utvrđenim interesima. Vladajući političari su se odvojili od naroda kao svog suverena i da su moćne alijanse za svoje ciljeve instrumentalizovale države Evropske unije.

SUTRA: PROŠLOST I SENKE RATA PONOVO PRETE EVROPI