FELJTON - RUSKI EMIGRANTI DONELI SLAVU SRPSKOM STRIPU: Međuratni Beograd bio je jedan od nekoliko svetskih centara "devete umetnosti"

Zasluge za to pripadaju ruskim emigrantima, osnivačima jugoslovenskog i srpskog stripa.

Zahvaljjujući njima, Beograd je postao jedan od vodećih evropskih cenatara „devete umetnosti”, popularnih „crtanih romana”. Treba istaći da je strip u to vreme u Sovjetskom Savezu, njihovoj matičnoj domovini, bio zapostavljen jer je smatran tvorevinom kapitalističkog sveta, štetnom za razvoj socijalističkog društva. Zapravo, nije ga uopšte bilo. Tako je međuratna Jugoslavija bila idealno područje da ruski autori stripa realizuju svoj vanserijski talenat i postanu deo ne samo srpske i jugoslovenske nego i evropske umetničke baštine.

Tridesetih godina u Beogradu se najpre pojavljuju stripovi u dnevnim novinama, a potom i prvi strip časopisi. Najduže je izlazio „Mika Miš” a po popularnosti kod čitalaca pridružili su mu se „Strip” „Mikijevo carstvo” i „Politikin zabavnik”.

SREDINOM  tridesetih godina, strip se pojavljuje u samostalnim izdanjima, zahvaljujući plejadi ruskih stvaralaca: Đorđu Lobačevu, Vadimu Kurganskom, Nikoli I. Tiščenku, Sergeju Solovjevu, Konstantinu Kuznjecovu, Nikoli Navojevu, Ivanu Šenšinu Aleksiju Ranhneru, Vsevolodu Guljeviču, Vladimiru Žedrinskom i izdavačima Aleksandru J. Ivkoviću i Anatoliju Prickeru Ivanoviću, takođe Rusima. Ta grupa autora poznata kao Beogradski krug, podigla je srpski strip na svetski nivo, i može se sa sigurnošću reći da do danas nije prevaziđena. Iako je posle rata osnovan Beogradski krug 2, on nije dostigao nivo svog prethodnika. Ovi velikani evropskog i svetskog stripa radili su kao srpski autori, budući da su stvarali u Beogradu na srpskom jeziku i u dobroj meri koristili motive iz srpske književnosti i narodne epske poezije. Na taj način su motivi iz srpske književnosti postali deo svetske kulturne baštine. Oni su motive crpeli i iz američkog stripa, ruske, francuske i češke književnosti, a scenaristi su bili većinom srpski pisci, među kojima se dominantno istakao Branko Vidić, poznat kao Brandon Vid.
Ovu veliku ekspanziju srpskog stripa prekinuo je Drugi svetski ratu kome su neki autori izgubili život, a neki otišli u novo izbeglištvo. Nikada se više nisu okupili zajedno. Najpoznatiji među njima Đorđe Lobačev, bio je aktivan i posle rata, a jedna novija škola stripa u Beogradu dobila je njegovo ime.

SLOBODAN  Ivkov, istoričar stripa, piše da je po broju prevedenih i originalnih radova, kao i po kvalitetu, međuratni Beograd bio jedan od nekoliko svetskih centara „devete umetnosti”. Istoričar i pisac Zdravko Zupan ističe da su ugledni evropski magazini, naročito francuski, objavljivali najpopularnije junake srpskog stripa, koji je tako, zahvaljujući grupi ruskih emigranata ušao u istoriju evropskog stripa.

Pojedini autori radili su pod pseudonimom. Đorđe Lobačev i Vadim Kurganski zajedno su objavljivali krimi storiju „Krvavo nasledstvo” u ilustrovanim novinama „Panorama“, pod pseudonimima Džordž Strip i Vladimir Cilić. Nikola I. Tiščenko, objavio je strip „Šaljivi doživljaji detektiva H-9” pod pseudonimom Ten. Pseudonimi su često asocirali na američka imena, pretpostavlja se zbog ogromne popularnosti Volta Diznija i njegovih širom sveta poznatih likova. O kakvoj se produkciji radi, govori podatak da je samo za nekoliko godina, svaki od ovih umetnika objavio od 15 do 40 strip romana, uz pozamašan broj ilustracija u dnevnim novinama i knjigama za decu.

I vlasnik „Panorame” koja je prva izdala zaseban magazin po imenu „Strip, Anatolij Pricker Ivanović ostao je značajan za srpsku kulturu ne samo kao rodonačelnik stripa već i kao veliki izdavač i industrijalac. Došao je u Srbiju posle Oktobarskog prevrata, što nije uspelo njegovom ocu Ivanu, poznatom industrijalcu i štamparu, kojeg su boljševici ubili na svirep način. Posle višegodišnje posvećenosti najpre prodaji knjiga i časopisa, prevođenju ruskih klasika, osnovao je izdavačku kuću „Narodna prosveta” na Obilićevom vencu, gde je razvijao objedinjenu redakciju magazina „Panorama“, stripova, omladinske i druge štampe. Do pojave „Politikinog zabavnika“ to je bio vodeći centar stripa u Srbiji, a jedan od najpoznatijih crtanih romana bio je „Fleš Gordon”.

NjEGOVA „Panorama“ je od aprila 1935. godine objavljivala dodatak „Strip” sa Fleš Gordonom i drugim dečjim junacima, autori su bili uglavnom ruski emigranti Lobačev, Kurganski, Navojev, Kuznjecov. Navojev se naročito istakao u časopisu „Mikijevo carstvo” gde je uradio čak 40 stripova.

Ivanovića, po izdavačkom opusu i dinamici stvaralaštva mnogi upoređuju sa najvećim srpskim izdavačem Gecom Konom. Širio je srpsku kulturu po Evropi, a njegova Biblioteka „Srpski pisci” jedan od najvećih međuratnih izdavačkih poduhvata, stigla je i do čitalaca u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj. Među urednicima i autorima u redakciji na Obilićevom vencu, bili su Isidora Sekulić, Bogdan Popović, Vladimir Ćorović, Milan Kašanin, Jovan Dučić, a i naša najveća pesnikinja Desanka Maksimović svoju bogatu stvaralačku karijeru počela je u Ivanovićevoj „Narodnoj prosveti”. U podrumu zgrade na Obilićevom vencu, Ivanović je otvorio i modernu štampariju, što mu je davalo prednost u odnosu na ostale izdavače. Pred rat je osnovao Fabriku papira na Umci, koja je posle rata nacionalizovana zajedno sa ostalom imovinom. U vreme Ante Markovića privatizovana je među prvim firmama od strane zaposlenih u takozvanoj internoj privatizaciji, a kasnije je prodata jednom velikom domaćem biznismenu.

Tek što je zaokružio svoju izdavačku imperiju, počeo je novi rat i Ivanović je, poučen prethodnim iskustvom morao opet da beži u izgnanstvo. Otišao je odmah posle nemačkog bombardovanja Beograda, najpreu Pariz, a onda u JužnuAmeriku. Preminuo je 1956. godine u Venecueli, gde i danas žive njegovi potomci.

ĐORĐE Lobačev je rođen kao Jurij Pavlovič Lobačev 1909. godine u Skadru, gde mu je otac radio kao ruski diplomata. Deo detinjstva proveo je u Crnoj Gori, gde je i kršten u crkvi Roždestva Svete Bogorodice na Cetinju, a kum mu je bio knez Dimitrije Petrović Njegoš, vojvoda zetski i grahovski. Otac mu je premešten posle Balkanskih ratova na Kosovo i Metohiju u novooslobođene krajeve Stare Srbije, a onda u Grčku. Taj deo života i srpska epska poezija uticali su na njegovo stvaralaštvo. Neke motive iz svog ranog detinjstva pretočio je u stripove „Ženidba cara Dušana“, „Propast grada Pirlitora“, „Hajduk Stanko“.

Prvi klasik srpskog i jugoslovenskog stripa, došao je u Beograd 1920 , a svoju uzbudljivu životnu i poslovnu priču opisao je u autobiografskom romanu „Kad se Volga ulivala u Savu“, objavljenom 1997. u izdanju „Prosvete”. U tom, kako kaže, životnom romanu, dočarao je vreme provedeno u Jugoslaviji, ljude sa kojima je radio, društvene prilike koje su uticale na rad i stvaralaštvo. Napisao ga je za manje od godinu dana, i kako je spominjao: „priča je već bilau glavi samo je trebalo staviti na papir”. Brzo se i čita, u jednom dahu. Povodom promocije ovog romana u Beogradu, došao je na Sajam knjiga, što je, ispostavilo se, bio njegov poslednji boravak u našem glavnom gradu.

OSVAJANjE NOVINA 

POČETKOM tridesetih godina, zahvaljujući ruskim autorima,  u dodatku lista "Vreme", pod nazivom "Dečje Vreme" , izlazio je prvi strip "Doživljaji miša Mike i majmuna Đoke" emigranta Sergeja Mironoviča Golovčenka, inspirisan neprikosnovenim svetskim junakom „Mikijem Mausom” Volta Diznija. Rubrike sa stripom izlazile su i u "Politici" i "Pravdi". Diznijev "Miki Maus"  je izlazio u ilustrovanom dečjem nedeljniku "Veseli četvrtak" koji 1932. godine objavljuje strip Ivana Šenšina – "Doživljaji Mike Miša".

 SUTRA: POČECI SRPSKOG BALETA I OPERE VEZANI ZA RUSE