FELJTON - TRADICIJA RUSKIH KADETA NASTALJENA U BELOJ CRKVI: Ženski institut je radio pod pokroviteljstvom kraljice Marije Karađorđević

Za svaki razred ili kulturnu aktivnost bile su nadležne vaspitačice koje su brinule o svim elementima ponašanja i sprovođenja nastavnog plana i programa. Letnja uniforma je bila upadljiva po belim bluzama, jednom od simbola Belog pokreta, a školsku nastavu, kao i boravak u internatu, karakterisala je čvrsta disciplina. Učenice nisu mogle da se odvajaju i komuniciraju sa okolinom kada su na školskom odmoru ili u zajedničkoj šetnji, dok im to ne dopuste vaspitačice zvane „klasne dame” (u smislu: razredni starešina).

Institutu su se 1931. godine pridružile polaznice Rusko- srpske devojačke gimnazije iz Kikinde, a naredne godine i učenice Harkovskog instituta iz Novog Bečeja, koji su zatvoreni. Od 1930. Institut je radio pod pokroviteljstvom kraljice Marije Karađorđević. Prestao je sa radom na jesen 1941. godine, pošto je Banat potpao pod nemačku okupacionu zonu. Posle rata se u zgradi nalazio Dom JNA, a kada je kasarna u Beloj Crkvi prestala da postoji, objekat je uglavnom bio prazan. Vojska Srbije više puta je bezuspešno pokušavala da proda ovaj objekat.

Cena se po principu aukcije uvek smanjivala, a poslednja iz 2019, za objekat sa preko 3.000 kvadrata, restoranom, sportskim prostorijamai zemljištem iznosila je nešto manje od 250.000 evra. Međutim, zgrada nije prodata ni po tako povoljnoj ceni. Nalazi se u strogom centru Bele Crkve na ivici velikog gradskog parka. Ova nekadašnja lepotica jedva odoleva zubu vremena, fasada je oronula, a dvorište zapušteno. Jedini trag nedavne prošlosti je jedva vidljivi, izbledeli natpis iznad ulaza - „Marijinskij donskij institut“. Samo stariji Belocrkvani znaju da je u njoj između dva rata postojala prestižna ruska škola.

PRVI kadeti u Beloj Crkvi bili su polaznici Nikolajevskog konjičkog učilišta iz Petrograda, pristigli u ovaj grad preko Galipolja i Soluna i Đevđelije, krajem 1921. godine. Napre je bio smešten u kasarni Kralj Aleksandar Karađorđević, a potom je premešten u zgradu predratne austrougarske bolnice. U školskoj 1921/22. godini ovu obrazovnu ustanovu pohađalo je 277 pitomaca. Ova ustanova 1923. godine je obeležila svoju stotu godišnjicu u prisustvu generala Petra Vrangela, ruskog veleposlanika Štrandmana i drugih visokih predstavnika ruske emigracije. Već naredne godine je zatvorena, a polaznici su premešteni u jugoslovenske ustanove tog tipa.

Razlog zatvaranja je to što se radi o ustanovi višeg i visokog obrazovanja, a takvi kadrovi u svim oblastima školovani su u obrazovnim ustanovama Kraljevine SHS. Ruska deca su se školovala u duhu ruske tradicije u osnovnom i srednjem obrazovanju, dok je dalje školovanje na fakultetima obavljano po planu i programu koji je važio u Kraljevini Jugoslaviji. Pohađali su dakle, iste fakultete kao i naši studenti i či- nili značajan deo ukupnog broja studenata. Primera radi, na Tehničkim fakultetima u Beogradu od 1919. do 1938. godine, od 1.777 diplomiranih studenata, 451 ili 25 odsto bili su Rusi, a na Medicinskom fakultetu od 1925. do 1941.godine, 10 odsto diplomaca ili 161 bili su ruski studenti.

U Belu Crkvu su 1929. godine premešteni kadeti iz Sarajeva, a 1933. iz Goražda i Bileće, a Krimski kadetski korpus je nastavio da radi pod imenom Velikog kneza Konstantina Konstantinoviča. To ime nosio je kadetski korpus u Sarajevu koji je pre premeštanja u Belu Crkvu imao oko 260 kadeta. Bio je smešten u kasarni „Kralj Petar Oslobodilac” u centru Sarajeva, nekadašnjoj austrougarskoj kasarni.

KRAJEM septembra 1944. godine, pred dolazak jedinica Crvene armije i partizana, Korpusu Beloj Crkvi prestaje sa radom, a njegovi polaznici i osoblje odlaze ka zapadu u novo izbeglištvo. Crvenoarmejci su Belu Crkvu oslobodili 1. oktobra i taj datum se slavi kao Dan oslobođenja ovog grada.

Korpus je bio organizovan kao samoodrživa ustanova, imao je radionice za skoro sve što je bilo neophodno za svakodnevni život: svoju kuhinju, pekaru, kantinu, vešeraj, radnje za popravku odeće, obuće, svoj orkestar i hor. Imao je i prostorije za verske obrede koje su prestale da funkcionišu kada je 1932. godine izgrađena Ruska crkva Svetog Jovana Bogoslova sa karakterističnim plavičastim lukovičastim kupolama. Sada je ona pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve, budući da u ovom gradu živi veoma mali broj ruskih potomaka.

Svaki radni dan imao je utvrđen nastavni plan, redovne aktivnosti od ranog jutarnjeg ustajanja, spremanja kreveta, postrojavanja za smotru, doručak, časove i vežbe, podnevnu šetnju, popodnevne časove, ručak, dvočasovni odmor, probe hora i orkestra, večeru, radionice, molitvu, odlazak na spavanje. Izlasci u grad bili su dopušteni samo uz odobrenje nadležnog starešine. Subotom je rađeno veliko spremanje objekata, dvorišta i radionica, a nedeljom je bio obavezan odlazak na liturgiju i izlazak u grad do 21 čas.

Program i plan aktivnosti se, dakle, nije razlikovao od onog u carskoj Rusiji.

POSEBAN događaj i za kadete i za lokalno stanovništvo predstavljao je defile orkestra po gradu, uz veoma bogat repertoar, nastupali su i na priredbama, a novac od ulaznica je išao u fond iz kojeg su se nagrađivali najuspešniji kadeti. Imali su i svoju veoma bogatu biblioteku, koja je negovala tradiciju i kulturu carske Rusije.

Od poznatih ličnosti kadetski korpusu Sarajevu, pre nego što se premestio u Belu Crkvu, pohađali su braća Aleksandar i Jurij Grigorijevič Ljermontov, potomci slavnoga pisca.

Oleg i Ilja Vladimirovič Tolstoj, praunuci slavnog pisca Lava Tolstoja, pohađali su Kadetski korpus u Beloj Crkvi, kao i Nikolaj Nikolajevič Petin, kompozitor i profesor Muzičke akademije u Novom Sadu, arhitekta Valentin Georgijevič Glinjin, jedan od projektanata zgrade jugoslovenskog Generalštaba, Tejmuraz B. Muhranski, potomak cara Nikolaja Prvog, kao i nekoliko episkopa i teologa Ruske zagranične crkve.

U prvoj polovini 1920. godine dva kadetska korpusa, Odeski i Kijevski, bila su privremeno smeštena u Pančevu, objedinjena su u jedan, tzv. Svodni sa 263 kadeta i oko 40 nastavnika. Kijevski deo je iste godine premešten u Sisak, a onda u Sarajevo, a Odeski je direktno otišao u Sarajevo, gde su zajedno funkcionisali do 1929. godine.

PRIPADNICI i osoblje Krimskog korpusa u Sarajevu osnovali su muzej sredinom dvadesetih godina, koji je prilikom pomenutog pripajanja izmešten u Belu Crkvu. Imao je preko 3.000 raznih eksponata, među njima oko 50 zastava carske vojske, relikvije cara Aleksandra Drugog Romanova, posebnu postavku posvećenu Vrangelu, odeljenja posvećena svim kadetskim korpusima i vojnim akademijama Ruske carevine i niz drugih muzejskih predmeta, koji su, pored svih teškoća tokom borbi i evakuacije, sačuvani i doneti. Neke eksponate su kasnije muzeju poklonili potomci ruskih izbeglica. Većinu eksponata tokom novog izbeglištva odneli su na zapad, neki su u opštoj žurbi nestali, deo vrednih predmeta pripadnici Crvene armije vratili su u Sovjetski Savez, a deo zapalili u dvorištu zgrade.

OBRAZOVANjE ZA BUDUĆNOST

TRADICIJA kadetskih korpusa u Rusiji traje od 1732. godine kada je carica Ana Ivanovna Romanova osnovala prvu specijalizovanu srednju vojnu školu, a do pada carevine, funkcionisalo je 30 takvih obrazovnih ustanova, koje su davale izuzetno obrazovane i psihofizički spremne kadrove.Korpus Velikoga kneza Konstantina Konstantinoviča u Beloj Crkvi bio je jedan od poslednjih koji je opstao u emigraciji. Između dva rata završilo ga je 906 kadeta. Gotovo polovina od njih docinije će završiti  naše fakultete i vojne akademije.

 SUTRA: KULT SEĆANjA NA CARSKE RUSE I CRVENOARMEJCE