FELJTON - BELA CRKVA POSTAJE PRAVI RUSKI GRADIĆ: U Pančevu, u Ruskoj bolnici, 10. maja 1931. rođena poznata srpska slikarka Olja Ivanjicki

Pančevo je imalo ruske zanatske radnje, pekare, restorane, berzu rada, baletsku školu, dom za stara lica, ali centralna ustanova koja je svemu davala posebnu energiju bila je čuvena Ruska bolnica.

Ruska bolnica (sanatorijum) u Pančevu svakako je najveća tekovina carskih Rusa u ovom gradu i jedna od najvećih na pro- storu međuratne Jugoslavije. Ona je daleko nadmašila svoju primarnu namenu, preko crkve otvorene za sve vernike, bila je i centar povezivanja, negovanja tradicije i običaja. Povod za njeno osnivanje bio je dolazak preko 750 ruskih izbeglica iz Krimske evakuacije, mahom oficira, među kojima je bilo dosta bolesnih i ranjenih, ali i lekara i medicinskih radnika. Vlasti su ustupile zgradu pređašnje austrougarske bolnice, tek adaptirane za srpsku poljsku bolnicu, a prvi kadrovi su bili ruski lekari, medicinske sestre i tehničari.

Zato su Beograđani i žitelji Banata i Podunavlja dolazili na lečenje u ovu bolnicu. U njenom radu posebno su se istakli lekari Ivan Afanasjevič Bjelousov (prvi upravnik), M. P. Metaljnikov, E. F. Dančakov, A. D. Dobaševič, Vladimir A. Voronjecki (drugi upravnik rodom iz Petrograda), Vladimir Levicki (treći upravnik), Nadežda Aleksinska iz Moskve, Nikolaj Sičev iz Harkova, Nikolaj Protopopov i Simeon Popov iz Odese.

ZA DVADESET godina rada u ovoj bolnici je obavljeno oko 12.000 operacija, 5.000 rendgenskih pregleda, oko 75.000 previjanja, dato je oko milion i po injekcija, a rodilo se 1.250 dece ruskog porekla. Povodom jubileja, 20 godina uspešnog rada, za doprinos razvoju srpske medicine, najvišim ordenima Jugoslovenske krune i Svetog Save odlikovano je desetak lekara i drugih medicinskih radnika; dr Vladimir Levicki, dr Aleksandra Mandrusova, dr Evgenija Dančakova, dr Ivana Jemeljanova, dr Aleksandra Gladilina.

General Vrangel je posećivao ovu bolnicu više puta, kao jednu od ustanova od primarnog značaja za rusku zajednicu. Svaki njegov dolazak predstavljao je poseban događaj za osoblje bolnice i pacijente. Ostalo je upamćeno da mu je prilikom jednog povratka iz Bele Crkve, iako je doputovao u šest časova ujutru, priređen veličanstven doček. Pančevački Rusi su ga na rukama otpratili do prostorija Rusko-srpskog komiteta, i masovno ga ispratili na parobrod za Sremske Karlovce.

U ovoj bolnici je rođena poznata srpska slikarka, članica kultnog pokreta Medijala - Olja Ivanjicki, čiji su roditelji u izbegličkom talasu stigli iz Rusije.

BOLNICA  je imala crkvu posvećenu Svetom Nikolaju Mirlikijskom, otvorenu za pacijente i pančevačke Ruse. Po želji, Rusi su kao i ostali građani odlazili i u druge crkve.

Bolnica je finansirana iz sredstava Državne Komisije za ruske izbeglice, donacijama Ruskog crvenog krsta i Glavnog štaba generala Vrangela, pa je zahvaljujući tome poslovala stabilno i imala savremenu opremu. To je omogućilo da se značajan broj materijalno ugroženih pacijenata leči besplatno, što je bio jedan od osnovnih ciljeva prilikom osnivanja.

Dolaskom partizana i crvenoarmejaca, Ruska bolnica je prestala sa radom i pretvorena je u vojnu ustanovu, a potom u prostor za smeštaj kulturnih i omladinskih organizacija. U toj zgradi u centru Pančeva danas se nalazi Dom omladine. Je- dan je od najstarijih i najlepših objekata u Pančevu i okolini.

MARIJANSKI devojački institut i Kadetski korpus , ove dve obrazovne ustanove učinile su malu Belu Crkvu u međuratnom periodu pravim ruskim gradićem. Neposredno uz granicu sa Rumunijom, Bela Crkva je pridošlim Rusima donela neku posebnu bliskost ne samo u geografskom smislu nego i u duhovnom i emotivnom smislu. Ruski jezik mogao se čuti na svakom koraku, te je ovaj gradić postao Rusija u malom. Tome su posebno doprinele dve obrazovne institucije.

Način života, odevanja, ponašanja učenica Marijinskog instituta i kadeta, tekli su po utvrđenim pravilima kao u carskoj Rusiji. Odavali su utisak neke zatvorenosti u odnosu na lokalnu zajednicu, a radilo se samo o jednom tradicionalnom sistemu nastave koji je podrazumevao disciplinu i poštovanje utvrđenih standarda obrazovanja, i koji je sticajem nesrećnih okolnosti izmešten u Belu Crkvu. U tom pogledu ove dve usta- nove nisu se razlikovale u odnosu na vreme dok su delovale u Rusiji. Sačuvana memoarska građa zasnovana na sećanju sta- rosedelaca i potomaka ruskih izbeglica upućuje nas na zaključak da iza takvog programa rada stoji velika ljubav prema otadžbini i poštovanje bogate ruske tradicije. Sve ruske škol- ske ustanove u Kraljevini Jugoslaviji, osim obrazovne imale su i veoma važnu, vaspitnu funkciju, bez koje se ne mogu izvesti na put nove mlade generacije, odane svojoj otadžbini.

U BELOJ Crkvi, oko 2.500 ruskih izbeglica, pretežno je bilo vezano za rad Marijinskog devojačkog instituta sa internatom i Kadetskog korpusa. Tako je Bela Crkva, zahvaljujući ovim ustanovama,  postala najmlađi grad u Srbiji, jedan od najvažnijih centara ruskog obrazovanja i identiteta u inostranstvu. Ruske izbeglice su tada činile više od trećine ukupnog stanovništva Bele Crkve, gradića sa nekoliko hiljada žitelja, pretežno Srba i Nemaca. Dolazak tolikog broja izbeglica promenio je nacionalnu strukturu, javni i kulturni život ove pogranične varoši, povećana je nabavka i prodaja osnovnih namirnica, živnule su prodavnice i restorani, kulturni i društveni život. Kako je ta nagla promena strukture stanovništva uticala na lokalnu zajednicu nije nam poznato, jer su mnogi podaci uništeni tokom Drugog svetskog rata. Uništavali su ih i ruski emigranti, zbog toga što su pred novim vlastima mogli da predstavljaju ozbiljnu pretnju po ličnu bezbednost. Sve što znamo o međuratnoj ruskoj koloniji u Beloj Crkvi, potiče iz lokalnih izvora, kasnijih istraživanja zasnovanih uglavnom na izjavama ruskih potomaka, preostaloj arhivskoj i skromnoj publicističkoj građi.

VEROVATNO najbolji odgovor na pitanje kako su emigranti prihvaćeni u Beloj Crkvi dao je istoričar umetnosti Igor Vokoun. On kaže da su „starosedeoci Ruse doživljavali kao produhovljeno stanovništvo, izuzetno uredno i disciplinovano, tiho i porodično, obrazovano, od kojeg se moglo puno naučiti”.

Marijinski devojački institut (osnovan u gradu NovočerkaskuDonskoj oblasti) bio je smešten u zgradi predratnog Oficirskog doma i potonjeg Doma Vojske Srbije, pogodnoj za jednu ovakvu ustanovu, sa potrebnim učionicama, kabinetima, prostorom za rekreaciju i sport, velikim dvorištem. U Belu Crkvu su 1920. godine stigle 62 učenice i sedam nastavnika, ali se broj devojaka stalno povećavao, imajući u vidu ugled ove obrazovne ustanove i veoma dobre uslove za rad. Već školske 1921. godine Institut je imao 162 učenice.  Ovu školu su zbog prestiža i tradicije upisivale devojke iz drugih gradova, imala je internat sa menzom i ostalim pratećim sadržajima. Učenice su nosile lepu       letnju i zimsku uniformu, privlačile su opštu pažnju kada su u pratnji profesorki -vaspitačica išle u redovnu šetnju parkom i okolnim ulicama.

MODERNA BOLNICA

U MARTU 1920. godine u pančevu je osnovana Ruska bolnica radi lečenja ruskih izbeglica, ali je kroz nju prošao veliki broj našeg stanovništva. Uz podršku Ruskog crvenog krsta i donacije imućnijih Rusa opremljena je najsavremenijim uređajima i vrlo brzo je izrasla u jednu od najmodernijih bolnica ne samo u novoj Kraljevini, nego i u regionu. Imala je tri operacione sale, porodilište, terapeutski centar, laboratoriju, apoteku i veoma ugledne lekare.

 SUTRA: TRADICIJA RUSKIH KADETA NASTALjENA U BELOJ CRKVI