FELJTON - RUSI GRADE ČUVENU ŠARGANSKU OSMICU: Kralj Aleksandar je svesrdno podržao dolazak prognanog ruskog naroda i sveštenstva

Tako je u fabrici što­fa „Vlada Teokarević” u Para­ćinu radila jedna manja grupa Rusa, živeli su u fabričkim stanovima, zajedno sa našim radnicima. U Paraćinu je bila manja kolonija od oko 80 Rusa, osim kod Teokarevića, radili su u Fabrici stakla, školama i lokalnoj administraciji.

Užice je posebno karakteri­stično. U tom gradu i okolnim mestima - Bajinoj Bašti, Ari­lju, Čajetini, bilo je nastanje­no oko 800 ruskih izbeglica, ali za razliku od nekih drugih kolonija, ovde su došli pre­težno zanatlije, građevinci, inženjeri, ljudi srednjeg sloja, koji su ostavili dubok trag u razvoju ovog kraja. Rade Pozna­nović u knjizi „Rusi među Erama” navodi da su Rusi učestvo­vali u gradnji mnogih puteva i pruga u užičkom kraju.

Gradili su putUžice - Kraljeve vode, Užice-Vardište, čuvenu prugu uskog koloseka Šarganska osmica, bolnicu i kasarnu u Krčagovu, most na Drini kod Skelana, park u centru Užica, vodovod u Čajetini, obnavlja­li zgradu gimnazije, manastir Rača u Bajinoj Bašti, hidro­centralu na Đetinji. Ruski geometri su obnovili premer zemljišta i geodetsku struku u tom području. Nisu birali poslove, radili su gde god se nešto gradilo, čak išli i u nadnicu, prodavali novine. Svuda su bili pedantni i od­govorni i nisu pravili svađe sa ostalim radnicima i lokal­nim stanovništvom.

POZNANOVIĆ piše da su ruski radnici bili najbroj­niji na izgradnji Šarganske osmice, ukupno njih 81, ali za razliku od nekih drugih, nikada nisu pomenuti kao izgrednici i svađalice. Među 460 biografija užičkih Rusa poseban doprinos i zasluge ostavili su bračni par Jurij i Zinaida Drizo. Jurij je pro­jektovao mnoge puteve u ovom kraju, a njegova supruga je bila omiljeni lekar Užičana. Tako­đe, istakli su se građevinski inženjeri Aleksandar Osipov i Nikola Prohorov, profesor muzike Jurij Pavlišin, sudija Vladimir Kazmin, sanitarni inspektor Spiridon Borodin, slikar Vsevolod Sudžilovski, general i inženjer Vladimir Volođa Smirnov, rukovodilac radova na podzemnom trezo­ru filijale Narodne banke u Užicu i graditelj čuvenog po­moćnog mosta tokom bitke na Neretvi, kojim su partizani zavarali neprijatelja.

O ovim carskim Rusima malo se zna u Užicu, jer pamćenje ne traje dugo ukoliko negde nije za­pisano i sačuvano od zaborava. Ovi zaslužni Rusi su otrgnuti od zaborava zahvalju­jući etnologu Radetu Poznanoviću, koji je istražio stare arhi­ve, odavno prekrivene prašinom.

MLADA kraljevina je imala novoustano­vljene prilično duge granice sa susedima, pa joj je bila potrebna i sigurna granična služba. Ruski vojnici i oficiri u skladu sa potrebama Ministar­stva vojske i morna­rice bili su raspo­ređeni na nekoliko najnesigurnijih graničnih područja, pod komandom visokih oficira, pukovnika i general-majora. Na ovim poslovima od septembra 1921. godi­ne bilo je angažovano oko 4.500 ruskih voj­nika i oficira. Ko­njičke i pešadijske jedinice bile su ra­spoređene duž granice sa Grč­kom i Albanijom, koja još nije bila potpuno definisana. Ru­ska straža bila je angažovana i na crnogorskoj strani granice sa Albanijom u predelu Gusinja, Tuzi i Virpazara. Rusi su obez­beđivali i granicu prema Ita­liji, na ostrvima u severnom Jadranu i kopnu, koja takođe nije bilau potpunosti određe­na. Ruski izbegli vojnici bili su raspoređeni i na granici sa Austrijom i Mađarskom.

Čuvanje granice je uvek bio veoma rizičan i odgovoran posao, a naročito u to vreme, kada je stvorena nova Kralje­vina koja se graničila sa do­jučerašnjim neprijateljima. Bilo je i većih incidenata, pa i žrtava, ali takve vesti nisu išle u javnost. Jedna velika diverzija u karauli Jezerce na granici sa Albanijom desila se sredinom 1926. godine kada je ubijeno 26 Vrangelovih koza­ka. Nikada nije zvanično saop­šteno ko je u mrkloj noći ubio graničare na straži i njihove drugove u Karauli. Preživela su samo četvorica Rusa i neko­liko jugoslovenskih žandarma koji su bili u patroli. Strada­li Rusi sahranjeni su na pravo­slavnom groblju u Gusinju. Na skromnom spomen-obeležju gde je postavljen samo krst. Sveće za Zadušnice ubijenim Rusima stalno su palile i grobno me­sto održavale porodice Lon­čarević, Bojović i Babović iz Gusinja i Andrijevice.

ZA IZBEGLICE koje nisu mogle da nađu posao preko dr­žavnih institucija, ili samo­stalno, invalidi i bolesni, brojna srpska kulturna dru­štva i pojedinci često su or­ganizovali donatorske prired­be i akcije. To je najpre činio Rusko-jugoslovenski odbor, prethodnica Državne komisi­je. Taj odbor je bio jedna vrsta nevladinog udruženja, čiji su članovi bili ugledni građani, industrijalci, generali, leka­ri, kulturni stvaraoci, pro­fesori Univerziteta, između ostalih i Branislav Nušić, Miloš Savčić, Krista Đor­đević, dr Đorđe Stanojević, general Voja Živanović, dr Draža Pavlovič, knjižar Dra­gutin Ilić, profesor Miloš Moskovljević i drugi. Odbor se istakao u prijemu i smešta­ju prvog talasa izbeglica 1919. godine i obezbeđenju prve ma­terijalne pomoći, dok još ni­su bili formirani nadležni državni organi.

Kasnije su često održavane dobrotvorne zabave, donator­ske akcije za pomoć „ruskoj siročadi”, „starim i bolesnim ruskim i srpskim ratnim in­validima” konjičke trke, koncerti. Tako su 10. avgusta 1924. godine na Carevoj ćupriji u organizaciji Kubanskog saveza kozaka održane konjske trke i akrobacije, kao i „vratolomna kozačka džigitovka, koja je lepo primljena u celoj Evropi, na­ročito u Italiji gde je trkama prisustvovao i kralj Emanuel”. Organizovana je i nagradna igra „za najlepše dame na trka­lištu” a takmičenje je završe­no kozačkim igrama i zabavom. Zbog velikog interesovanja po­većan je broj tramvaja ka Top­čideru i uveden specijalni voz sa Železničke stanice, a ceo prihod bio je namenjen „u korist invalida i ruskih stu­denata”. Na ovakvim događaji­ma najčešće su se prikupljale skromne sume novca, ipak zna­čajne za invalide i siromašne bez redovnih primanja.

Dobrotvorne priloge or­ganizovala su Kolo srpskih sestara „Knjeginja Ljubica” i druga kulturna društva, kao i uticajni pojedinci. Slične do­brotvorne akcije organizovane su u svim većim gradovima.

RUSKA i Srpska pravoslav­na crkva dale su značajan do­prinos dolasku carskih Rusa i njihovom uključivanju u obra­zovne, verske i druge aktivno­sti. Sveti arhijerejski sabor SPC uz blagoslov srpskog pa­trijarha Dimitrija, sredinom 1921. prihvatio je molbu viso - kopreosveštenog mitropolita kijevskog i galicijskog Anto­nija Hrapovickog (1863-1936) da prihvati najviše predstav­nike Ruske pravoslavne crkve koji su preko Krima dospeli u Carigrad, u sedište Vaseljen­ske Patrijaršije. Srpska pra­voslavna crkva je primila pod zaštitu Rusku vrhovnu crkvenu upravu koja je imala jurisdik­ciju nad sveštenstvom i izbeglim narodom. Njeno sedište je bilo u Sremskim Karlovcima, najpre u zgradi Blagođejanije, a potom u prizemnom delu Pa­trijaršijskog doma i susednoj dvorišnoj zgradi, čiji je jedan deo služio kao kapela za cr­kvene obrede.

Hrapovicki je izabran za predstojatelja Ruske pravo­slavne zagranične crkve i na tom položaju je ostao do kraja života 1936. godine. Na ulazu u ovo kultno duhovno i svetovno zdanje Srbije, i danas se nalazi spomen-ploča posvećena An­toniju Hrapovickom i kralju Aleksandru Karađorđeviću, koji je svesrdno podržao dola­zak prognanog ruskog naroda i sveštenstva.

ZAGRANIČNA RUSKA CRKVA

RUSKA zagranična crkva je dobi­la sve uslove za rad i služenje izbeglom narodu, slične onima kakve je imalau carskoj Rusiji. Njeno sedište je bilo u Karlov­cima sve do 1936. godine, kada se posle smrti Hrapovickog pre­mešta u Beograd, a za njegovog na­slednika je izabran mitropolit kišinjevski i hotinski Anastasij (Aleksandar Aleksejevič Gribanovski). Pred dolazak Crvene armije 1944. godine sedište se premešta na Zapad, najpre u Minhen, a potom u Njujork. Po­sle raspada Sovjetskog Saveza i uvođenja višestranačja u Rusiji, objedinjena je Ruska pravoslavna crkva u zemlji i inostranstvu.

 SUTRA: RUSI PODIŽU SVOJU PRVU CRKVU U SRBIJI