FELJTON - PRVI TALAS RUSA STIŽE U MNOGE SRPSKE GRADOVE: Pristigla ruska obrazovana elita došla je kao melem na ranu ratom razorenoj Srbiji

Već u januaru 1920. formiran je Državni odbor, a šest meseci kasnije nasledila ga je Državna komisija za brigu o ruskim izbeglicama, nadležna za sve obaveze oko obezbeđivanja mesta boravka, evidencije, zapošljavanja, finansija, socijalnih i drugih svakodnevnih pitanja. Na njenom čelu bio je Ljubomir Jovanović, predsednik Kraljevske Narodne skupštine, a od 1927. godine akademik Aleksandar Belić. Da bi što efikasnije donosili odluke, u sastav Komisije su ušli i uticajni ruski emigranti koji su dobro poznavali svu problematiku i davali konstruktivne predloge za rešavanje tekućih pitanja.

Komisija je po većim centrima u unutrašnjosti bila nadležna za osnivanje lokalnih komiteta, a u manjim mestima, sarađivala je sa predsednicima ili upravom ruskih kolonija. Stvoren je veoma efikasan sistem koordinacije od saveznog (Državna komisija i nadležna ministarstva) do lokalnog (ruske kolonije ili komiteti). Posebno važna delatnost svih tih tela bila je pronalaženje posla za ruske emigrante i vođenje evidencije o njihovom mestu boravka i tekućim problemima.

DRUGI veći talas došao je u proleće 1920. godine, posle poraza generala Denjikina i njegove ostavke na mesto glavnog komandanta oružanih snaga juga Rusije. Većim delom su došli preko bugarske luke Varna, potom Sofije i Pirota, ili preko Rumunije - Odesa, Akerman, Bukurešt, Temišvar. Treći i četvrti talas, tzv. Krimska evakuacija preko Carigrada, Lemnosa i Galipolja, bili su najveći sa oko 32.000 izbeglica u periodu od novembra 1920, pa do proleća 1921. godine. Jedna ruta je išla preko Carigrada, Soluna i Đevđelije i dalje vozom ka Nišu i Beogradu, a druga od Lemnosa i Galipolja do jadranskih luka: Meljine, Đenovići, Zelenika, Dubrovnik, Bakar, odakle su se upućivali u centre po unutrašnjosti u skladu sa planom Državne komisije. Manje grupe dolazile su skoro do kraja 1923. godine, uglavnom iz Sibira preko Šangaja i Kine...

Rusi su se veoma brzo uključili u svakodnevni život, čemu je doprineo najviši izbeglički status koji su uživali u Kraljevini. Njihov kulturni i društveni život nije se razlikovao od onog u carskoj Rusiji, negovali su rusku tradiciju, običaje i kulturu.

Osnivali su udruženja i ustanove u svim delatnostima, od esnafskih tj. zanatskih i strukovnih do literalnih, likovnih, kulturnih, zdravstvenih. Kako reče istoričar Aleksej K. Jelačić, i sam izbeglica, oni su u kraljevini živeli „veoma intenzivnim ruskim životom, nigde u svetu nisu se tako odomaćili i prirasli za tle koje ih je primilo, kao u Jugoslaviji”.

NAJVEĆI problem za izbeglice je  je bio pronalaženje posla. Borba za egzistenciju je i one obrazovane primorala da rade fizičke poslove da bi preživeli, kao što su sakupljanje letine na selima, seča drva, izgradnja puteva, bilo kakav drugi sezonski i povremeni posao. Nešto lakše su do posla dolazili deficitarni fakultetski obrazovani kadrovi, zatim građevinci i zanatlije. Ratom razorena i opustošena Srbija ostala je bez obrazovanih i stručnih kadrova, pa je pristigla ruska elita došla kao melem na ranu. Pojedini su se lako zapošljavali u lokalnim administracijama kao pisari, činovnici, poštari, geometri, zatim u građevinarstvu na obnovi i izgradnji puteva i pruga, u školama i državnim ustanovama. Međutim, to su često bili privremeni poslovi sa čestim premeštanjem u druge sredine, što je naročito bilo izraženo u prosveti, gde su Rusi mahom radili na određeno vreme na zameni i popunjavanju časova. Shodno tome, često su se selili i menjali prebivalište. Slično je bilo i u građevinarstvu i obnovi infrastrukture, gde je angažovan značajan broj ruskih inžinjera, zanatlija i običnih radnika, ali i oficira. Stručni kadrovi i obična radna snaga u ovom sektoru bili su izuzetno deficitarni zbog velikih ratnih razaranja i gubitka stanovništva.

I OFICIRI su u početku imali više sreće sa poslom, ali to nije trajalo dugo. Značajan broj oficira odmah je bio postavljen u pogranične službe duž granica od Italije i Austrije do Albanije. „Politika“ od 13. aprila 1922. godine donosi podatak na osnovu razgovora sa generalom Vrangelom, da se oko 4.000 Rusa zaposlilo u pograničnoj službi, koja je tada bila preko potrebna za čuvanje novih granica. To su morali da budu veoma poverljivi i obučeni ljudi, a ruski oficiri su bili takvi. Toliko dobro su radili svoj posao, što bi narod rekao - „da nije mogla ni muva da prođe”. Pisac i bibliograf, Aleksej Arsenjev, svedoči da je Anton Korošec, slovenački prvak i jedan od čelnih ljudi mlade Kraljevine, molio kralja Aleksandra da povuče Ruse iz pogranične straže, zato što suviše odgovorno obavljaju svoju dužnost. To govori da je još tada, u tek stvorenoj državi, nagoveštena težnja da o granicama brinu lokalni vojnici i teritorijalna odbrana, što se i desilo zadnjih godina socijalističke Jugoslavije.

Stabilizacijom države i uvođenjem redovnog vojnog roka, granice su čuvali naši vojnici graničari pa se broj ruskih oficira na tim poslovima bitno smanjio ..

Oni Rusi koji su došli iz Vrangelove, odnosno Krimske evakuacije, sa ostrva Lemnos i Galipolja, uključeni su u izvođenje građevinskih radova i putne infrastrukture preko Ministarstva građevina, budući da su u tom talasu stigli pretežno oficiri i vojnici, među kojima je bilo i dosta inžinjeraca i drugih stručnih kadrova. Tome je prethodio dogovor Vrangela i njegovog opunomoćenika P. N. Šatilova, sa Vladom Kraljevine i Državnom komisijom za zbrinjavanje i smeštaj ruskih izbeglica, da se finansiranje poslednjeg masovnog dolaska 12.000 vojnika reši tako što će veći deo, njih 7.000 do 9.000,  biti angažovano na popravci puteva porušenih u ratu i izgradnji novih. Oko 3.000 do 5.000 dogovoreno je da se uključi u pograničnu stražu, preko Ministarstva vojske i mornarice.

BILI su to plaćeni poslovi, čime je, na obostrano zadovoljstvo, rešen problem prihvata, smeštaja i tekućih troškova, koji su se sa svakim talasom pridošlih izbeglica značajno uvećavali. Preko Ministarstva građevina, ovi ruski vojnici i oficiri gradili su i rekonstruisali brojne puteve, pretežno u jugoistočnom delu Kraljevine, u zavisnosti od potreba Ministarstva. Izgradili su magistralni put Vranje - Bosilegrad preko Besne kobile, zatim puteve Kosovska Mitrovica - Raška, Kraljevo - Raška, Gostivar - Debar, Gornji Milanovac - Čačak, Titel - Orlovat, Užice - Vardište, Vardište - Valjevo, Užice - Šargan - Vardište, Kanjiža - Preljublje, Paraćin - Stalać, Niš - Knjaževac, pruge Ormož- Ljutomir u Sloveniji.

Ovakvi poslovi podrazumevali su često seljenje iz mesta u mesto i prilagođavanje datim uslovima. Ovi poslovi su se vremenom smanjivali, pa su Rusi prelazili na radove koje su mogli da nađu da bi obezbedili egzistenciju, a neki su u potrazi za boljim poslom odlazili u druge zemlje. To je dovelo do postepenog smanjivanja broja ruskih izbeglica i, procenjuje se, da ih je pred Drugi svetski rat bilo između 30.000 i 35.000. Zajednička osobina svima bila je odanost otadžbini iz koje su proterani i lojalnost svojoj drugoj domovini, koja ih je prihvatila. Ta ljubav bila je duboko urezana u njihovom biću, ispoljavala se svakodnevno. Danju su radili, a uveče oblačili oficirska ili svečana odela, odlazili u kafane, pevali ruske pesme i vodili duge, nostalgične razgovore.

USPEŠNE RADNjE

IZBEGLICE koje su se u carskoj Rusiji bavili preduzetništvom ili su ovladali određenim zanimanjima, otvarali su male skromne radnje, fotografske, ugostiteljske, obućarske, trgovačke. Neke od njih radile su veoma uspešno kao, recimo, kafana Vasilija Fomiča u Sremskim Karlovcima, fotografska radnja Polikarpa Kraščova u Trsteniku, galanterijska radnja „Čika Rus" u Vrnjačkoj Banji i niz drugih...

 SUTRA: RUSI GRADE ČUVENU ŠARGANSKU OSMICU