FELJTON - SRBIJA JE IMALA OBAVEZU PREMA CARU NIKOLAJU II: Na čelu Državne komisije za brigu o izbeglicama bio je i akademik Aleksandar Belić

Nisu živeli u izbegličkim kampovima, nego u takozvanim ruskim kolonijama kojih je na prostoru današnje Srbije bilo u skoro svakom gradu. Brzo su se uključivali u novu sredinu, dobili su svoj školski sistem, kulturne i zdravstvene ustanove, brojna strukovna udruženja, crkvu.

Već u januaru 1920. formiran je Državni odbor, šest meseci kasnije nasledila ga je Državna komisija za brigu o ruskim izbeglicama, nadležna za sve obaveze oko obezbeđivanja mesta boravka, zapošljavanja, finansija, socijalnih i ostalih tekućih pitanja. Na njenom čelu bio je Ljubomir Jovanović, predsednik Kraljevske Narodne skupštine, a od 1927. godine akademik Aleksandar Belić. Da bi što efikasnije donosila odluke, u sastav Komisije ušli su i uticajni ruski emigranti koji su dobro poznavali svu problematiku i davali konstruktivne predloge za rešavanje tekućih pitanja. Komisija je po većim centrima u unutrašnjosti bila nadležna za osnivanje lokalnih komiteta, a u manjim mestima, sarađivala je sa predsednicima ruskih kolonija. Stvoren je veoma efikasan sistem koordinacije od saveznog (Državna komisija i nadležna ministarstva) do lokalnog (ruske kolonije i komiteti). Primarna delatnost tih tela bilo je zbrinjavanje, pronalaženje posla i vođenje evidencije o mestu boravka i svim tekućim pitanjima.

No, i pored toga, njihov život nije bio nimalo lak. Naprotiv, za mnoge je bio mukotrpan i trpeljiv, materijalno nestabilan i na duži rok neizvestan.

Postoji još jedan razlog zašto su ruske izbeglice dobile najveće povlašćenje. Kralj Aleksandar je smatrao da Srbija ima moralnu obavezu da se oduži caru Nikolaju i Rusiji za spasavanje srpske vojske prilikom povlačenja preko Albanije. Da podsetimo, car Nikolaj je prihvatio apel prestolonaslednika Aleksandra i saveznicima zapretio da će Rusija izaći iz rata ako odmah ne obezbede lađe za transport srpske vojske, zaglavljene u močvarnom Medovskom zalivu, dostupnom austrijskoj artiljeriji. Tek tada su krenule italijanske i francuske lađe i prevezle iznemoglu srpsku vojsku i nejač do Krfa, ostrva spasa. Taj čin opevan je u jednoj od najlepših srpskih pesama: „Kreće se lađa francuska”.

OGROMNA većina pridošlih Rusa bili su obrazovani i školovani ljudi, potvrđeni i dokazani na visokim i uticajnim položajima u carskoj Rusiji: arhitekte, slikari, pozorišni umetnici, profesori univerziteta, visoki oficiri, pisci, izdavači, inženjeri, a prostor za njihovo angažovanje u našoj zemlji, stradaloj u ratnim razaranjima, bio je veliki. Svi oni su udahnuli život stradaloj, opljačkanoj i demografski desetkovanoj Srbiji, kojoj su školovani i umni ljudi bili preko potrebni. Njihova deca, tj. druga generacija srpskih Rusa taj nivo je samo ojačala i unapredila.

Usledio je novi rat, veći i suroviji, prekinut je jedan visok nivo organizovanog života u njihovoj novoj otadžbini. Jugoslavija je podeljena na okupacione zone, a srpski Rusi su, nažalost, većim delom podlegli jednoj vrsti kolaboracije sa okupatorom koja ih je skupo koštala. Stradali su kao pripadnici Zaštitnog korpusa, o čemu će biti više reči u jednom od poglavlja. Dolazak jedinica Crvene armije u oktobru 1944. godine, presudno je uticao na rusku emigraciju. Većina emigranata je na sam glas da stižu crvenoarmejci, plašeći se odmazde, krenula u novi egzodus ka zapadnim zemljama. Neki od njih su se pridružili jedinicama Crvene armije i vratili u Sovjetski Savez.

Iseljavanje je nastavljeno i u godinama Informbiroa. Dolaskom Hruščova na vlast i normalizacijom odnosa, uspostavljaju se bolji dani za srpske Ruse, ali njih je ostalo toliko malo, pa se može reći da pedesetih godina iščezava ruska emigracija u Jugoslaviji u onom obliku kakav je bio između dva rata.

NI POSLE normalizacije odnosa socijalističke Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, naša istoriografija nije se bavila ovom temom. Za komunističku Jugoslaviju preostali Rusi ni brojčano nisu predstavljali značajnu zajednicu, a uz to, posmatrani su kao deo starog „reakcionarnog” režima. Za Sovjete oni su i dalje ostali protivnici, emigranti sa ideološkim predznakom i taj pojam se zadržao u upotrebi sve do raspada Sovjetskog Saveza. Oni su u pravnom smislu bili izbeglice, a ne emigranti, jer nisu svoju zemlju napustili dobrovoljno radi nekog ličnog interesa, već su morali da beže da bi spasili sopstvene živote. U upotrebi je, međutim, zadržan termin „emigranti”, jer su bili protivnici novog sistemau Sovjetskoj Rusiji.

Tek posle uvođenja višestranačja i demokratskih promena u obe zemlje, o njima počinje više da se piše.

Kod nas je ova tema privukla pažnju više autora, uglavnom na naučnoj bazi i u okviru tematskih stručnih savetovanja i izložbi, koje prate zbornici radova i monografije.

Privukla je pažnju autora i na lokalnom nivou, u mestima gde su postojale veće ruske kolonije i gde su Rusi ostavili veliki trag. Taj doprinos Rusa razvoju našeg društva inspirisao je mnoge pisce i istoričare iz unutrašnjosti da objave knjige o Rusima u njihovim sredinama. Ima i dosta novinarskih izveštaja o boravku generala Vrangela u Srbiji, Kadetskim korpusima, Beloj Crkvi, nekim pojedinačnim uspomenama. Imamo i ozbiljne istraživačke poduhvate, među kojima se posebno ističu dela Alekseja Arsenjeva, Alekseja Timofejeva, Miodraga Jovanovića, Tome Milenkovića, Ostoje Đurića. Veliki broj autora u novije vreme bavi se ovom temom i u Rusiji.

CILj ovog feljtona koji je pred čitaocima „Novosti“  je da otrgne od zaborava taj jedinstven događaj iz novije ruske i srpske istorije, da ga prikaže sa one ljudske strane, kako su živeli i kakav su trag ostavili na razvoj srpske kulture i društva. Da osveži sećanje na ovaj veliki izbeglički egzodus, na taj jedinstven primer prijateljstva ruskog i srpskog naroda u najtežim trenucima svoje istorije. Takođe i da ukaže na neke primere relativizacije ključnih svetskih događaja i pokušaja revizije istorije, koji prete svetskom miru i dovode do novih sukoba i nestabilnosti.

Dok je nastajao ovaj rukopis, koji „Novosti“ objavljuju na svojim feljtonskim stranama, došlo je do vojne intervencije Rusije u Ukrajini i novog rata na tlu Evrope, kolevke svetske civilizacije. Posle jednog veka u Srbiju opet dolaze izbeglice iz Rusije i Ukrajine. Taj nesrećni i neželjeni rat je aktuelizovao ovu temu i bacio novo svetlo na neka nerešena pitanja iz prošlosti.

Pod pojmom Rusi u feljtonu podrazumevamo svi one koji su iz Rusije došli u SHS posle Oktobarskog prevrata, dakle: Rusi, Ukrajinci, Belorusi, Gruzijci, Kalmici, Jermeni i ostali pripadnici i simpatizeri Belog pokreta, protivnici komunizma. Jednostavno, istoriografija sve izbeglice vodi kao Ruse, odnosno državljane carske Rusije, pa ih nije moguće drugačije posmatrati. Ali nema sumnje da su među emigrantima, poznatim kao Belogardejci, Rusi činili ogromnu većinu.

OČUVANjE IDENTITETA

ODMAH po dolasku ruskih izbeglica počelo se osnivanjem njihovig  institucija. Osnivana su brojna esnafska i kulturna udruženja i ustanove, škole, internati, sokolska društva, pozorišne grupe, u većim centrima i crkve, kako bi Rusi mogli da očuvaju svoj identitet, način života, običaje. Nastavljen je kontinuitet carskih institucija, samo je silom prilika promenjeno mesto njihovog delovanja. Neke od najvažnijih dobile su posebnu pažnju u ovom feljtonu jer su deo i ruske i srpske kulturne baštine.

 SUTRA: NIKOLAJ HARTVIG PRVA ŽRTVA VELIKOG RATA