FELJTON - SRETENJSKI USTAV RAĐEN PO EVROPSKOM MODELU: Rusija i Austrija su bile za izmenu ustava iz 1835. g. dok ga je Britanija je branila

Najznačajniji su donošenje ustava 1835, pa novo nametanje drukčijeg ustava od stranih sila 1838 („Građanski zakonik“ 1844.), ali su tu i zakoni o državnoj upravi, o esnafima. Iza većine stoji istaknuti pravnik Jovan Hadžić, poreklom iz Vojvodine. U delu „Duh naroda srbskog” koje objavljuje 1858. on otkriva filozofsku pozadinu svog zakonodavstva. Svaki narod ima svoj duh. Središte srpskog jezika, koji je osnova nacije, jeste u Crnoj Gori, a središte hrvatskog jezika oko Zagreba. Granica među njima prolazi „usred Bosne i zapadne Dalmacije“.

Donošenje ustava je ubrzano 1835. jednom pobunom koja se po savetniku Mileti Radojkoviću naziva Miletinom bunom. Traženo je da se ograniči kneževa vlast. On je postao najbogatiji čovek u Srbiji, a od svojih 13 miliona groša je pokrivao troškove i mnogih državnih poslova. U isto vreme, ova povika o potrebi ustava je morala da konačno reguliše i način kako se bira Narodna skupština koja ga donosi. One su obično zasedale dva puta godišnje, na Đurđevdan i Mitrovdan. Na skupštini 1835. je izabran iz svakog sela po jedan predstavnik, iz sreskog mesta dva, a iz okružnog četiri. Još se nije znalo da li ih je bilo četiri, ili dve i po hiljade. Tu je i deset hiljada znatiželjnika, čiji konji popasu travu oko Beograda, Kragujevca, ili mesta gde bi se takva skupština sazvala.

„SRETENjSKI ustav“, kako se po tradiciji po svecima svi veliki zakonodavni akti naimenuju, 1835. je rađen po zapadnoevropskim modelima. Kao i „Građanski zakonik” potom, koji je imao za posledicu ubrzano razaranje zadružnog tipa porodice i usvajanje zapadnog tipa „porodice jezgra“, tako je i ustav 1835. imao konstruktivnih posledica, bez obzira na to što su ga 1838. velike sile zamenile gorim. Ustanovljeni su grb i zastava. Dvoglavi beli orao, nasleđen iz antičkog Rimskog carstva nakon podele na istočni i zapadni deo 295, osnova je grba. Tu je i srpski krst, sa ocilima, koji se iz dubine istorije identifikuje kao srpsko nacionalno znamenje. Zastava je francuska trobojka, sa vodoravnim bojama crveno, belo i plavo. Kako su velike sile menjale ustav 1835, menjali su i zastavu da ne podseća na francusku, pa od 1839. Srbi imaju zastavu crveno, plavo i belo. Ona je postala osnova zastave svih tadašnjih jugoslovenskih naroda, a i većine slovenskih. Tako je odlučeno na Sveslovenskom kongresu u Pragu sredinom 1848, kada je zaključeno da se srpska zastava uzme za osnovu, ali da se poredak boja može menjati. Rusi (posle 1867), Slovaci i Slovenci su okrenuli srpske boje. Hrvatska je zastava nastala (verovatno) slučajno, kada je hrvatsko vođstvo 1848. još verovalo da će srpska zastava biti u starom poretku crveno, belo i plavo. Hteli su da jedan narod ima i jednu zastavu.

Izvršna vlast je u naslednom knezu i Savetu, kako se uslovno nazivala vlada. Ustav 1835. je prednost davao knezu, što je izazvalo podelu među velikim silama. Rusija i Austrija koje su bile protiv knjaza Miloša su bile za izmenu ustava i davanja prednosti Savetu, Britanija je branila Ustav iz 1835. Ovo je pitanje izazvalo najpre unutrašnju krizu u Srbiji, a 1842. i spoljnu među velikim silama. Obično se u istoriji diplomatije naziva „Srpskom krizom“. Rusija je uspela da sultan iskoristi svoja prava i nametne Srbiji novi ustav 1838, nazvan po poreklu „Turski ustav“. On je polazio od stava da zemljom vladaju Savet i knez, a ne obratno. Nezadovoljan ovim, knjaz Miloš je abdicirao u korist svoga sina Mihaila, pa napustio Srbiju.

NESLAGANjE između novog kneza i savetnika je dovelo do izbijanja nove bu- ne, nazvane po jednom od političkih prvaka toga doba Tomi Vučiću Perišiću 1842. Narodna skupština na Vračaru je izvršila smenu dinastija. Za novog kneza je bio izabran Karađorđev sin Aleksandar. Imao je sva lična svojstva da postane veliki knez u državi kojom vladaju njegovi ministri, jer je strahovao od javnih govora i zbog toga uvek ostajao u pozadini. U jednom brbljivom naro- du, on je jedini bio suzdržan. Tom smenom 1842. Srbija je stabilizovana politički i socijalno, do nove smene dinastija 1858. Ta je stabilnost učvršćena mešanjem ruskog cara u srpske prilike u vreme evropske revolucije 1848. Strahujući da se ona ne proširi i na Balkan, ruski car je slao lično pismo srpskom knezu i grčkom kralju, a inače nastojao da se politički sistem ukoči. Epoha ove stabilnosti 1842-1858. naziva se razdobljem ustavobranitelja, po nazivu savetnika i prvaka koji su se mirili sa turskim ustavnim diktatom 1838.

Najdugoročnija posledica razvoja ove „srpske krize” 1842. je povećan britanski uticaj na srpske prilike. Zvanična vlada je išla putevima koje je od 1832. otvarao Dejvid Urkvart i podržavala dinastiju Obrenovića i celu njihovu politiku traženja oslonca na zemlje Zapadne Evrope. Dejvid Urkvart je bio neumoran i u ovim okolnostima i britansku javnost odgajao u ovom smislu. Ne samo preko časopisa „Portfilio“ u Londonu i Parizu, nego i preko časopisa „Brutish and Forigen Evieew; Eruopean Quaeterliy Juornal” To je vreme kada se u samoj Britaniji još vode političke borbe oko reforme izbornih zakona, jer opšte biračko pravo još ni blizu ne postoji. O svemu što je radio Urkvart je obaveštao i Forin ofis, po potrebi i predsednika vlade. Kada je, posle druge posete Srbiji 1833, svoj dugi izveštaj poslao istom ministarstvu, on je time počeo da stvara atmosferu u kojoj njegova vlada nije morala da o srpskim pitanjima zauzima otvoreno stanovište. Zadržavala je to u okviru jedne kvaziprivatne delatnosti, a posledice su bile malo više fleksibilnosti, nego što bi je bilo da se sve odmah saopštavalo javnosti. Zbog angažovanosti u domaćim borbama „čartističkog pokreta“, kako se naziva pokret za izbornu reformu, Urkvartova je ulogau javnom mnjenju bila prilično istaknuta. Ne samo da je bio sumnjičav prema srpskoj nacionalnoj državi i nastojao da se reformišu i očuvaju austrijska i turska imperija, on je bio sumnjičav i prema ideji jedinstvene italijanske nacije. Bio je ovejani britanski nacionalista.

U VREME „srpske krize“, pre i posle nje, njegovi su ljudi bili aktivni u Beogradu. O Srbima se 1842. oglasio u jednom privatnom pismu i mladi Dizraeli. Čuva se u biblioteci Univerziteta u Oksfordu, ali je u tom mladalačkom škrabanju teško dešifrovati šta je tada sanjao budući čelnik britanskog konzervativizma. Glavni napor Dejvida Urkvarta bio je da se očuva kontinuitet britanskog uticaja, na srpski i balkanski razvoj. Nije morao da se zaklinje na vernost prijateljstvu sa palim knezom Milošem. Na kraju je morao videti i sam, ono što je zabeležio knežev berberin, da je alkoholizam bio jedini čovekov porok koji ga je mimoišao.

Ovo je vreme kada se u srpskoj politici tiska oko ministra unutrašnjih poslova dosta široka grupa srpskih intelektualaca, sa žljom da sroči i stavi na papir ono što bi srpski narod trebalo da želi i ostvari. U tom krugu se ističe dosta širok krug franjevačkih kaluđera iz Dalmacije, Slavonije, naročito Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

To je vreme kada se u Evropi smatra da je nacija zajednica jezika i oni su svi nadahnuti duhom da južnoslovenski katolici, samo iz Hrvatske, severne Dalmacije i Istre ne ulaze u taj krug srpske jezičke dominacije. Po prirodi tradicije oni su to etničko zajedništvo nazivali imenom Ilira, ali su mu davali unutrašnji sadržaj težnje da se uspostavi država sa prestonicom u Beogradu.

RAZILAŽENjE SA RUSIJOM

RAZILAŽENjE Srbije sa Rusijom nije proizilazilo samo iz strahu da ruski car ne dobije pravo da naimenuje srpske knezove. Lekar knjaza Miloša je zabeležio da je „knez duboko uveren da Rusija nema nikakvu drugu nameru sa Srbijom nego da joj ova posluži u njenim budućim smerovima na Otomansko carstvo“. Francuska kultura se i u toj ranoj fazi moderne srpske državnosti uzima kao ideal, do stepena da će koju deceniju potom, na tim temeljima izrastati osećanje mlade srpske inteligencije da im je Francuska njihova alternativna nacija.

 SUTRA: LAŽNI MIT O "NAČERTANIJU" KAO TAJNOM SRPSKOM SPISU