FELJTON - SLOBODNO SRPSKO JEZGRO U BEOGRADSKOM PAŠALUKU: Srpska revolucija 1804-1815. bila je najznačajniji događaj u celoj srpskoj istoriji

Ona je bila lokomotiva koja je vukla srpsku i balkansku istoriju za celo naredno stoleće. Te posledice su:

1) STVORENO je jezgro države nacionalnog suvereniteta, koje je stalno generisalo politiku koja se nije slagala sa autokratskim tendencijama vladara, što ihje na površinu izbacivalo balkansko selo. Iako ustanova narodne skupštine nije bila institucionalizovana, u smislu postojanja ustavne odredbe o tome, narodne skupštine u Srbiji su bili pratioci i aktivni učesnici u svim promenama koje su usledile za dugu budućnost.

2) PODREZAN  je koren islamskom državnom feudalizmu, seljaci postali vlasnici svojih baština i cela nacija izrasla u zajednicu malih slobodnih seljaka. To je bio zarazan primer, koji će sultan pokušati da protegne i na ostale pokrajine carstva 1833, zatim „Zemljišnim zakonom“ 1858, na Kosovu i u Makedoniji 1912, a u Bosni i Hercegovini 1918. Stvaranje društva slobodnih seljaka je bio osnovni model socijalnog progresa za sve okolne balkanske narode, za jedan naredni vek. Srbija će pre- stati da vrši tu ulogu na Balkanu od početka XX veka, kada se zahteva rast industrijskog društva.

3) ZAUSTAVLjEN  je proces islamizacije. Do Berlinskog kongresa u međunarodnim mirovnim ugovorima nije se dopuštalo postojanje islamske manjine u evropskim državama. U isto vreme, srpska revolucija je počela 1804. kao otpor teroru četiri „dayic“. To je vreme širenja prve velike islamske ideologije. Srbija je prošla kroz iskušenje sukoba sa pokretima restauracije islamskog tipa društva i države. Srpska nacionalna istorija će imati istovetno iskustvo sa ideologijom i prvim organizacijama panislamizma, u oslobodilačkim ustancima i ratovima 1876-1878. U moderno vreme je građanski rat 1992. bio praćen obnavljanjem ideologije islamskog fundamentalizma i priznanja tih pokreta u Bosni i Albaniji od strane zapadnoevropskih zemalja.

Karađorđevom smrću srpska revolucija je ostala nedovršena. Jedino bi s njim uspela da stvori novu evropsku naciju.

U SRPSKOJ revoluciji 1804-1815. propala je ideja stvaranja multireligioznih zajednica. Naporom Austrije da sama oslobađa balkanske katolike, pobedio je princip religije kao vododelnice nacija. Nakon enciklike pape Pija VII „Nihil Romano Pontifices” iz 1817, dobio je habzburški car pravo naimenovanja biskupa u bivšoj venecijanskoj Dalmaciji i delovima Istre.

Katolicima Dalmacije, Bosne, Hercegovine i Slavonije se zabranjuje upotreba srpske ćirilice, što je proizvelo tektonsku naprslinu u kulturi katolika i pravoslavnih, u smislu njihovog razdvajanja na svim područjima društvene delatnosti. Nacionalni pokret, ili nacionalizam ako se ne bi shvatio u negativnom smislu kao sinonim za šovinizam, dobijao je tip „nacionalizma sudnjeg dana“ (Doomsday Nationalism), kako je Čerčil rekao za irski nacionalni pokret da će se završiti na sudnjem danu, jer je vezan za religiju. Isti tip nacionalizma vidljiv je u nemačkoj deobi katolika i evangelista, kao i u Ukrajini. Kroatizacija katolika Dalmacije, Bosne, Hercegovine i Slavonije počinje revolucijom 1848.

4) OTVARANjE epohe sukoba interesa velikih i malih naroda u Jugoistočnoj Evropi. Male balkanske nacije postaju odlučujući faktori u rešavanju Istočnog pitanja. U okviru ovog motiva u celoj narednoj istoriji će države katoličke Srednje Evrope (Nemačka, Austrija, Mađarska, severna Italija) svoje političke interese pretvarati u vodiče svih istorijskih rešenja. Netolerancija prema drugim verama je stalna.

Srpska revolucija 1804-1815. bila je najznačajniji događaj u celoj srpskoj istoriji. Bez njenog razumevanja je nemoguće shvatiti kasnije procese i događanja u bilo kojoj istorijskoj oblasti. To je destilat srpske istorije, pa time treba pravdati što je prikaz te istorije širi nego prikaz drugih događaja, manjeg i sporednijeg istorijskog značaja.

Bez poznavanja pojedinosti i malih stvari u srpskoj revoluciji 1804-1815, ne može se pratiti njihovo grananje iz tog korena u široke krošnje narednih decenija i vekova.

Od 1815. će cela istorija balkanskih naroda ostati u senci velike sile Austrije. Ona je učvršćena i ojačana, kao glavna apostolska država. Bila je politički zaštitnik Rimske kurije, pa se politika dve strane uvek uzajamno usklađuje. Tek od kraja XIX veka, Nemačka će preuzeti tu ulogu glavne apostolske države, što će trajati do 1945.

IZ NAPOLEONOVIH  ratova 1815. srpski narod je izišao isto tako razjedinjen kao što je pre njih bio. Razlika je ipak ogromna, zbog prisustva slobodnog jezgra društva i države u bivšem Beogradskom pašaluku, oko kojeg će se srpski narod konačno ujediniti u jugoslovenskoj državi 1918. Sa tom promenom je staro stanje toliko izmenjeno, da čak i onda kada se ocenjuje da je formalno bilo isto, ipak bilo jedan novi istorijski kvalitet od koga povratka nazad nije bilo.

Ovo je, s jedne strane, društveni proces u samom srpskom narodu, a s druge, i neizbežan plod odnosa velikih sila na Balkanskom poluostrvu. Glavni istorijski proces pretvaranja religije u vododelnicu nacije je unapređen i produbljen, ali sve do sloma habzburške i osmanlijske imperije u ratu 1913. i 1918. nije izgledalo da pobeđuje. Obratno od toga, izgledalo je da etničko jedinstvo Južnih Slovena pretvara Srbiju u istorijskog čelnika njihovog ujedinjenja, oko svih tekovina koje je najpre Srbija istorijski postizala. Srbija je prva, delom 1815. i konačno 1833, postala društvo maloparcelnih seljaka. Za stotinu narednih godina, stvaranje društva slobodnih malih poseda je bio osnovni motiv socijalnog progresa na celom Balkanskom poluostrvu. Zvanična habzburška politika se držala definicije da je nacija zajednica jezika. Zbog toga, carevim patentom od 3. avgusta 1816, zadržavaju napoleonovski promašaj „Kraljevine Ilirije“, iz koje su izuzeli Dalmaciju, a deo Hrvatske do 1825. zadržali. Cetinjski vladika Petar I Njegoš pokušava da 1813.iskoristi rasulo i proglasi ujedinjenje Boke sa Crnom Gorom. Zamisao je propala neslaganjem katolika, koji se drže crkvene propagande da treba zahtevati dolazak habzburške vojske.

NAJEVEĆI srpski antropolog i geograf Jovan Cvijić 1902. je nacrtao kartu kulturnih pojaseva Balkanskog poluostrva. Oni su nastali iz dubine istorije, kao milenijumsko prilagođavanje ljudskih zajednica stočarskog i poljoprivrednog karaktera plastici tla na kome se živi. Kulturni pojasevi su rezultat borbe za opstanak u neprijateljskoj prirodi koja ne dozvoljava proizvodnju hrane u meri da svi budu uvek siti. Najstariji kulturni pojas je „Vizantijsko-cincarski", koji pokriva Makedoniju i dolinu Morave duboko prema Beogradu. Karakteristika mu je „tipski egoizam“ i radinost i umešnost za pravljenje profita. Finoća života, otmenost lična i uređenje kuće, kasna ženidba - odlike su te kulture.

Ovaj je pojas u razdoblju 1815. do 1878. istorijski nazadovao. Najpre je knez Miloš 1827. zabranio da se doseljenici sa juga u Srbiju asimiluju u Grke, „niti se Bugarin ili Cincarin pod Grke poturuje“. Od revolucije 1848. nastaje proces nacionalizovanja Cincara, koji u raznim zemljamaJugoistočne Evrope dobijaju etnička obeležja vladajućih nacija. To je vezano za proces stvaranja srpske srednje klase.

NACIONALNI PORAZ SRBA

ODNOSI  velikih sila i njihov stav prema srpskom nacionalnom pokretu su od 1815. do 1878. doživeli dramatičnu promenu. Rusija je uvek tražila nekog saveznika sa Zapada, kao partnera u rešavanju Istočnog pitanja. To je značilo uvek mogućnost sporazumevanja po cenu žrtvovanja srpske nacionalne teritorije. Bila je sklona da Balkan deli sa Habzburškim carstvom, pri čemu se celi srpski prostor do Timoka prepušta austrijskom uticaju.I kad se Rusija, nakon sloma Drugog carstva 1870, vratila na Balkan, njeni savezi sa zapadnim državama su doveli do Berlinskog kongresa 1878. i novog nacionalnog poraza Srba. Oteto im je 1876. proklamovano ujedinjenje sa Srbijom.

 SUTRA: BEČ POČINjE DA SE PLAŠI UVEĆANjA SRPSKE DRŽAVE