FELJTON - KARAĐORĐE JE U PETERBURGU BIO OPKOLJEN GRCIMA: Obećano mu je da će se u Srbiju vratiti sa 500 naoružanih ljudi u pratnji

Jedino tako je mogao izbeći obavezu da turske granice čuva i deset hiljada srpskih vojnika, a i da se brzo zaboravi da je na sebe preuzeo odgovornost što je jednom ruskom generalu, u uniformi, odrubljena glava. U njegovoj duši je gramzivost za vladanjem, verovatno, bila jača od sposobnosti da iz ničega pravi nešto. Jedno se, ipak, mora priznati - novi srpski knez je zaista imao sposobnosti da od ničega napravi pitu srpske autonomije. S njom je učinjen prvi korak ka nezavisnoj državnosti potom.

Prvo što je uradio, bilo je zaobilaženje pomoći koju mu je mogla pružiti Rusija. Sa njom je išlo puno neizvesnosti slabog usklađivanja odluka ruskog cara, sa postupcima koje je trebalo da osete seljaci u poslednjem srpskom selu. Rusija je izvukla pouke iz poraza srpske revolucije 1813. Naredne godine je uspostavljena jedna široka konspiracija, koja je buduće pobune na Balkanu mogla držati uspravno i u časovima vojničkog sloma. Osnovni temelji su slični ostalim konspiracijama toga doba po nekim drugim evropskim zemljama. U Italiji je bila razgranata mreža „Karbonara“, u Francuskoj nešto kasnije „Charbonery”, u Španiji „Dvanestaši“, nazvani po borbi za obnovu ustava od 1812. U Nemačkoj, različiti „Tugendbundi”  i „Burschebschavti”, a u Rusiji talasi dekabrističkih organizacija. One su sve imale nešto zajedničko. Na prvom mestu su bile varijante masonskih konspiracija. Članstvo se okuplja iz intelektualnih, oficirskih slojeva i gradskih poslovnih ljudi.

U ODESI  je 1814. bila stvorena „Philiki Etairia”, jedno društvo prijatelja, koje će za četiri godine narasti u tajni pokret od oko 200.000 ljudi. Središte je tada prebacila u Konstantinopolj. Mreža ćelija (,,eforija“) pod nadzorom je jednog „Arhe“ na čelu. Smatra se da je taj starešina na vrhu bio ruski car, po čemu se i cela ta grčka zavera ne može smatrati samostalnom tajnom organizacijom. To je bila zavera za pokretanje balkanske revolucije, pod kontrolom ruskog cara.

Miloš Obrenović je bio redak balkanski velikaš koji je izbegao da za nju traži mesto i po srpskim varošima. Zbog toga je osećao gnev svih koji su se zaklinjali na slobodu. Karađorđe je jedno vreme bio u Peterburgu, opkoljen više grčkim, nego srpskim revolucionarima u koje nije imao poverenja. U grupi 749 njegovih Srba je više „generala“ nego vojnika. Iako je ruski car sledio filozofiju Svete alijanse koju je sam stvarao, da treba goniti revoluciju, on joj je bio odan na Balkanu vrlo kratko vreme. Od 1816. jedan od dvojice kancelara koji vode rusku spoljnu politiku, Joan A. Kapodistrija, podnosi plan o oslobođenju balkanskih naroda. Njegova je porodica bila poreklom iz grčke kolonije Koper i po tome dobila ime.

Po zamislima ljudi u „ „Philiki Etairia” “, novi ustanak balkanskih naroda je trebalo da izbije nakon povratka Karađorđa u Srbiju i konsolidovanja njegove vlasti. On je iz Peterburga došao najpre u Moldaviju, pa u Vlašku. Oko njega je bila mala, svadljiva grupa srpskih izbeglica posle poraza 1813. Nakon povratkau Srbiju, sa 500 naoružanih ljudi u pratnji (,,panduri“), on je trebalo da radi na podizanju srpske i grčke kulture, da stabilizuje svoj položaj i potom radi na ustanku drugih pokrajina, a najviše Grčke.

PRVOBITNI plan je propao. Naučnici još nisu dovoljno istražili građu o Karađorđevoj pogibiji. Švedski diplomatski izveštaji koje je kopirao mr Dušan Topalović su vrlo površno bili obavešteni. Tek 9. avgusta je poslanstvo iz Beča izvestilo da su neka pisma trgovcima otkrila da se Crni Đorđe vratio u Srbiju, da mu je po nalogu beogradskog paše odsečena glava i on je zatim poslao u tursku prestonicu. Ta je vest potvrđena 23. avgusta, na osnovu izveštaja koje je doneo kurir iz Konstantinopolja. „Portin ministar i otpravnik poslova su uveravali da o tome nisu ništa znali“. Poslanik iz Peterburga je 26. avgusta, dan više od mesec dana nakon Karađorđeve pogibije, izvestio da se srpski starešina „ove zime“ našao na ruskom dvoru i izdržavao na račun ruskog cara. Određeni su i ljudi „da ga nadziru“. Nakon izvesnog vremena je otišao na posed u Novomirgorodu („u Novogorodu“), sa naređenjem da se tu nastani. Nije se slagao sa tom odlukom i zahtevao da ide u Hotim, da traži ženu, „decu“ i svoj novac. Poslanik nije bio obavešten da mu je sin Aleksa bio u Peterburgu na školovanju. Kad su mu po drugi put odbili zahtev da ne živi na određenom imanju, on je jednog jutra izjahao na konju i više se nije vratio. Diplomate su nastojale da saznaju da li je pogubljen u uniformi ruskog general-lajtnanta, sa ordenjima. To je jedini podatak koji baca više svetlosti na saznanje da je Karađorđe bio „odeven rusko-nemački“. Kabanica je bila nemačka. Poslanik iz Peterburga je izvestio 6. septembra da je ta vest izazvala veliko iznenađenje u ruskoj prestonici.

Vlada neće tražiti objašnjenje od turske vlade, „tim pre što je bilo suprotno carevim željama da se Černi Georg izloži onome što ga je snašlo“. Srpska i strana nauka su na nejednak način obradile istoriju ubistva Karađorđa 25. jula 1817. Srpska nauka nije upoznala radove brojnih grčkih istoričara, kao ni francusku i rumunsku naučnu literaturu. Zbog toga je i ubistvo Karađorđa vezala za sukob između njega, sa njegovim venčanim kumom, knezom Srbije po sultanovoj volji. Strana nauka taj dvojni odnos ignoriše. Otkriveno je da je jedan grčki funkcioner u „Philiki Etairia” “ bio za to osumnjičen, a posle i streljan. Radilo se o kapetanu Nacionalne garde Jonskih ostrva Nikolaosu Galatisu. Kako su Jonska ostrva bila jedna autonomna oblast Britanske imperije, tako je i kapetan Galatis bio britanski podanik.

GALATIS je došao u Bukurešt u okviru plana prebacivanja Karađorđa u Srbiju. Ostali Grci iz tajne konspiracije su ga ocenjivali kao brbljivog mladog čoveka, površnog mišljenja i vrlo labavog patriotskog osećanja. Pred britanskim konzulima u Jašiju i Bukureštu je govorio o planovima za dizanje ustanka, pa su ga drugi Grci sumnjičili ruskom caru, da je na osnovu njegovih priča o budućem ustanku bila obaveštena i britanska vlada. Kapetan Galatis, kad dolazi u Rusiju kao mladić od 27 godina, na mahove se i po potrebi u britanskim konzulatima pojavljivao u uniformi kapetana Nacionalne garde Jonskih ostrva, formalno kao britanski oficir.

Zbog sumnji u njega, bio je poslat u Konstantinopolj, to jest bio je odstranjen iz kruga ljudi koji su radili na prebacivanju Karađorđa u Srbiju. Kad je Karađorđe prebačen, bez obećane pratnje od 500 pandura, on se smestio na jednom skrivenom mestu, gde su ga ljudi Miloša Obrenovića ubili. Odsekli su mu glavu sekirom i poslali je u Beograd. Turski vezir je oguljenu kožu sa pamukom i ledom poslao sultanu u Carigrad. Nakon toga se kapetan Galatis pojavio u Bukureštu. Na iznenađenje grčkih zaverenika, objasnio je da nije otišao u Konstantinopolj kako mu je bilo naređeno. Osumnjičen da je bio povezan sa likvidacijom Karađorđa, proteran je na Peloponez, gde je nakon nekog sličnog nesporazuma bio streljan od grčkih patriota. Francuski istoričar Eduar Drio 1925. je zaključio da su austrijska policija i kapetan Galatis glavni krivci za Karađorđevu pogibiju. To je potvrdio i sovjetski istoričar G. L. Arš u više radova, a najviše u studiji o grčkoj konspiraciji „ Philiki Etairia “ 1970, kao i rumunski istoričar Nestor Kamarijano1964.

Ubistva naslednika 

KARAĐORĐE  je bio prvi srpski vladar koji je ubijen, ili oteran, od ljudi iza kojih su stajali prsti nekih velikih sila. Karađorđev naslednik je 1838. bio zbačen i oteran, njegov naslednik oteran 1858, a zatim knez Mihailo Obrenović 1868. ubijen. Njegov naslednik nateran je na abdikaciju, da bi njegov sin bio ubijen. Jedino je kralj Petar I umro 1921. u svom krevetu, ali  je njegov naslednik ubijen u Marselju 1934. U tom lancu ubistava, svrgavanja i abdikacija stajale su uvek grupe povezane sa nekim velikim silama. Iza Karađorđevog ubistva 1817. tragovi vode u London i Beč.

 SUTRA: SLOBODNO SRPSKO JEZGRO U BEOGRADSKOM PAŠALUKU