FELJTON - RASULO POČINJE JUNAČKOM POGIBIJOM HAJDUK VELJKA: Austrija je u vreme sloma srpske revolucije pomagala Turcima da osvoje Beograd

U vreme sloma srpske revolucije 1812. pravio je olakšice za snabdevanje i maršovanje turske vojske na Beograd. Za ovaj udar su Turci skupili armiju od 100.000 ljudi, a ponegde se smatralo da je i stvorena kako bi uzela učešća u konačnom obračunu sa Napoleonom u „bici naroda“ kod Lajpciga 1813. Maršovala je u tri pravca, uz Dunav, dolinom Morave i sa bosanske strane. U Bosni je bilo mobilisano 60.000 ljudi, a iz Albanije nekoliko hiljada. Srpska vojska pod Karađorđem je brojala službeno 43.000-49.000 ljudi.

Rasulo je počelo smrću najboljeg srpskog junaka Hajduk Veljka na Negotinu 13. jula 1813. Iz Srbije su ponovo potekle reke izbeglica. Smatra se da je na habzburšku teritoriju prebeglo do 200.000 ljudi, ali su austrijski zvanični popisi navodili samo 110.000.

Nakon ulaska bosanskih jedinicau Šabac, po bosanskim varošima se slavila pobeda pucanjem topova. Bosanci su se svetili za poraz na Mišaru 1806. i poklali su 12.000 ljudi.

Kad su ušli u Beograd, ostavljali su iza sebe grozan prizor ubijenih i osakaćenih. Jedan francuski putopisac je zabeležio da je stalno morao da sklanja pogled od gomile unakaženih leševa koje su psi rastrzali.

Za tursku vojsku, ponovno osvajanje Srbije nije bila slavna epopeja. Ali- -paša janjinski je vodio 15.000 vojnika, bogati feudalac iz Seresa Ismail-beg je vodio do četrdeset hiljada religioznih verskih fanatika. Njihovim sinovima je ostavljao posede, ako očevi izginu.

Švedski poslanik je 10. septembra 1813. izvestio da se u turskoj prestonici ove vojne operacije drže u tajnosti zbog ogromnih gubitaka. Govorka se da oni iznose do 20.000 vojnika. Sam je veliki vezir pobegao, a vidinski paša se vratio u svoju tvrđavu sa dvesta ljudi. Među srpskim prebeglicama se isticao karavan od trista konja sa skupocenim stvarima. Tako je deo bogatih srpskih trgovaca promenio domovinu.

KARAĐORĐE  je napustio Beograd 3. oktobra 1813. Austrijska vlada mu je obezbedila privremeni boravak. Istoričar Adolf Ber zabeležio je da je odbio ponudu austrijskog cara da mu ostane veran i da će „nakon zauzimanja Srbije i Bosne“ od habzburškog cara biti postavljen za kneza te jedinstvene države. Bili su razočarani na vest u martu 1814. da mu je ruski car priznao čin generala ruske vojske. Bečki izaslanici su ga uveravali da je bliža „austrijska košulja od ruskog kaputa“.

Pokušaj Rusije da na Bečkom kongresu 1814-1815. pokrene pitanje balkanskih naroda u Osmanlijskom carstvu propao je zbog otpora Velike Britanije i slaganja njene diplomatije sa austrijskom politikom. Austrija je za britanske ljude bila jedna od osnova stabilnosti u Evropi, konzervativna sila kao „večni gornji dom Evrope“, predstavlja najboljeg saveznika za očuvanje Turske od ruskih ambicija. Po sudu istoričara Vebstera 1925, Britanija je, uvek sem u časovima velikih kriza na Zapadu, smatrala da „Istočno pitanje ostaje jedan nerešen problem, bremenit životnim i nepredvidljivim posledicama“.

Data je instrukcija 20. novembra 1815. da Turska, u svim diskusijama sa Rusijom, „izbegava svaki pravi, ili verovatan motiv za rat“. Ovakvo držanje britanske diplomatije, koja je bila škola mišljenja cele britanske elite, ostavilo je pravilo za celu budućnost da je i u časovima velikog ratnog savezništva 1914. i 1941. Srbija uvek bila posmatrana iz ugla njenog verskog i slovenskog srodstva sa Rusijom. Kao ruski konjevodac na topla mora.

IAKO je srpska revolucija 1804. u oktobru 1813. bila surovo poražena od strane premoćne osmanlijske armije, to ipak nije bilo povratak na staro stanje. To se pokazalo ipak samo kao jedna privremena okupacija. Odmah nakon što je turska vojska uvela mir, vršila pokolje nad preostalim stanovništvom, nije bilo moguće da se u preostali narod utera duh starog podaništva od pre 1804. Srpska revolucija je vojnički bila poražena i političku bitku izgubila, ali je ostala moralni pobednik, što je preostali narod držao glavu uspravno i nije se mirio sa nasiljem. Turska je armija uvela neki red u srpskim gradovima, ali je upravo tada počeo talas anarhije u Bosni i drugim susednim pokrajinama. Jedan francuski putnik je zabeležio da je u Bosni svako selo imalo svoga kralja. Istočno pitanje se nije moglo zaustaviti, niti „bolesnik na Bosforu“ izlečiti.
Vrlo brzo su zaređali nemiri po Srbiji. Postoje lokalni pokušaji da se oslobodi Šabac.

Najznačajniji od tih nemira je Hadži Prodanova buna, u predelu oko Kragujevca, Čačka i Jagodine. Nazvana je po vojvodi Hadži Prodanu Gligorijeviću. Pretila je opasnost da se proširi po celoj Srbiji. Turska nije mogla održavati ogromnu vojsku koju je dovela u Srbiju, a samo oko Beograda je 1813. nahrupilo oko 60.000 vojnika. Uporedo sa njihovim povlačenjem, turske vlasti moraju poštovati ugovorenu obavezu amnestije. Deo Karađorđevih vojvoda se predao. Najbogatiji od njih, Miloš Obrenović, nije bežao, nego je položio svoje oružje i turskim vlastima pomagao da se narod vraća iz izbeglištva i smiruje.

NA NARDNOM zboru u Takovu, 23. aprila 1815, upravo on, najistaknutiji raniji vojvoda revolucije od 1804, podiže zastavu i pokreće novi ustanak. Uzviknuo je rečenicu koja je ušla u istoriju: „Evo mene eto vas - rat Turcima“. Novi vezir u Beogradu Marašli-paša je dobio nalog od sultana da se sporazume sa Milošem Obrenovićem i prihvati uslove Bukureškog mira da se Srbima dade lokalna samouprava. U Beogradu je, pored vezira, bila uspostavljena i jedna kancelarija od 12 srpskih knezova, koja će da vodi računa da se obavezni nameti skupljaju od samih Srba, da Turci ne vršljaju po srpskim selima, da se spahije lično ne nastanjuju na svojim posedima, nego u Beogradu čekaju da im se isplati obavezni danak. Taj novi oživljeni feudalizam koga su teškom operacijom vratili u život, nije više bio stari feudalizam. Nakon 15 godina čekanja, gunđanja i otpora i njemu je samrtno zvono oglasilo pogreb.

Veštim manevrisanjem, novi vrhovni knez koji nije imao garantovan stalni, a još manje nasledni status, uspeo je da od te vrlo nepouzdane autonomije napravi politički mostobran za postepeno povećanje svoje samostalnosti. Ni sam nije bio svestan cene koju je morao platiti za ove turske ustupke.

ŠVEDSKI poslanik je izvestio da su Srbi ostali obavezni da u slučaju rata, sultanu pomognu sa deset hiljada svojih vojnika. Pravim knezom koji ima međunarodni legitimitet da upravlja autonomnim pašalukom je ostajao Karađorđe. Ruski izaslanik G. A. Stroganov  pokušao je da odveć vodnjikavu čorbu Bukureštanskog ugovora iz 1812, ukuva u gušću kašu, koja bi sultana obavezivala na poštovanje srpske autonomije. Velika Britanija je zadržavala Austriju da poštuje rusko držanje prema integritetu turske države.

Odbacivanje revolucija protiv legitimnog vladara, nije Svetoj alijansi zapadnih sila i Rusije dozvoljavalo da se u Istočnom pitanju ponašaju drukčije. Miloš Obrenović će u očima savremenika postajati srpski knez, tek nakon što je britanska i austrijska diplomatija umešala prste u ubistvo Karađorđa 1817. Beogradski paša se pobrinuo da svet o tome bude obavešten kao da su ga njegovi srpski rivali sami posekli. Kao i sve drugo, zataškana je i ruska uniforma na telu prvog srpskog vladara novije istorije.

KIĆENjE ODELOM RUSKOG GENERALA

OD KADA je Karađorđa ruski car obukao u uniformu ruskog general-lajtnanta i zakitio najvišim odlikovanjem Svete Ane, on je u tom odelu sa sobom nosio i pravo na tursko diplomatsko poštovanje odredaba Bukureštanskog mirovnog ugovora 1812. Ruski car je uvek mislio da je na tom papiru bilo daleko više odredaba o zaštiti srpske autonomije, nego što je ijedan potonji srpski istoričar bio u stanju da prihvati. Švedski poslanik iz Beča je početkom decembra 1815. izvestio svoj dvor da je „bivši beogradski vezir, Sulejman-paša, optužen da je svojim zlostavljanjem i surovošću izazvao Srbe na revolt, po naređenju Porte pogubljen“.

 SUTRA: KARAĐORĐE JE U PETERBURGU BIO OPKOLjEN GRCIMA