FELJTON - POHOD NA RUSIJU POČETAK AGONIJE SRPSKE DRŽAVE: Kada je Napoleon krenuo na Moskvu, Rusija je morala da se povuče sa Balkana

Za to vreme nije došlo do istovremenog pokreta ruske vojske. Pod komandom velikog vezira Jusuf-paše, Turci su skupili armiju od 40 do 50 hiljada vojnika. U Nišu je srpska vojska izgubila 3.200 vojnika, a slično se desilo i sa pokušajem oslobođenja Kladova. U otvaranju prodora prema Beogradu Turci su 31. maja 1809. naneli Srbima težak poraz na Kamenici. Resavski vojvoda Stevan Sinđelić je ušao u legendu spaljivanjem zaliha baruta pod utvrdama Čegra, žrtvujući i svoj život da utvrda ne padne u turske ruke. Za svaku srpsku glavu turski paša je plaćao 25 groša. Srpske zanatlije su ih derale, kožu punile pamukom i slale u Konstantinopolj, a lobanje su ugrađene u Ćele-kulu, sa 952 glave palih i ubijenih Srba. Kad su nešto kasnije ruske jedinice pokrenute preko Dunava, Turci su se morali zaustaviti, katastrofa Srbije je izbegnuta, a oslobođena teritorija Srbije čak i povećana.

Francuska je sve više postajala glavni faktor za rešavanje Istočnog pitanja, uključujući i srpski prilog u njemu toga doba. Zbog neuspeha vojnog prodora na široj teritoriji izvan Beogradskog pašaluka, kao i da se oslobodi prostor naseljen muslimanskim stanovništvom u Raškoj i istočnoj Bosni, sudbina celog srpskog ustanka od 1804. je dovođena u pitanje. Sultan je odbijao mogućnost sklapanja primirja. Karađorđe se obraćao i Austriji i Francuskoj. U prvu je poslat Ivan Jugović, jedan od najobrazovanijih ljudi u vođstvu, ranije profesor jednog ruskog univerziteta i teoretičar, a u Pariz oficir iz teritorija pod francuskom kontrolom Rade Vučinić. On je imao zadatak da Napoleonu izloži položaj srpskog naroda. U dobro pripremljenim memorandumima imao je podatke o broju Srba u raznim pokrajinama, iako nije bilo jednostavno da se prebroje oni na slobodnom prostoru Srbije, jer je reka izbeglica sa turske strane iz danau dan menjala broj.

ŠVEDSKI ambasador u Turskoj je verovao da su sve srpske ponude Francuskoj ili Austriji da im predaju Beograd, imale za cilj da te sile podrže njihove zahteve kod sultana.Nakon novog poraza Austrije u ratu 1809. Napoleon je odustao od ranijih ciljeva da je posrednim putem natera da postane faktor evropskog poretka pod njegovim kormilom. Mirom u Šenbrunu 14. oktobra 1809. Austrija je kažnjena, jer je odmah uz mir donesen i Napoleonov dekret o ujedinjenju bivše jadranske obale koju je vratio od Austrije u novom miru 1806, sa delovima Hrvatske i nekim slovenačkim pokrajinama. Bile su stvorene „Ilirske provincije“, nazvane tako po opštoj navici iz doba Francuske revolucije da se određene oblasti i nove države nazivaju zaboravljenim imenima plemena iz vremena Rimskog carstva. Prvi put je izraz „Les Provinces Illyirnnes” pomenutu jednom istorijskom atlasu objavljenom u Firenci 1807. Verovatno je to bio prvi izvor da se on končano i usvoji.

Prestonica „Ilirskih pokrajina“ je bila u Ljubljani, a cela oblast, kao deo Francuskog carstva, bila je podeljena u šest delova - Kranjska, Koruška, Istra, Građanska Hrvatska, Dalmacija i Dubrovnik. Ovaj poslednji je izgubio svoju državnost u januaru 1808. Bilo je planirano da se iz tih krajeva diže 34.000 vojnika, koje je Napoleon izuzetno cenio. U strateškom pogledu je to bila kompenzacija za oslabljenu flotu u mediteranskim vodama. Sam je Napoleon na taj način obrazložio zašto je stvorio tu, prvu verziju jugoslovenske države u istoriji. Ona je trebalo da bude jemstvo da se bez francuskog uticaja neće raspasti Osmanlijsko carstvo. Zbog gubitka flote u četiri rata koja je vodio protiv Austrije, „ja nemam drugog sredstva da uplivišem na ravnotežu na Mediteranu".

CELI JE politički sistem bio usmeren ka izgradnji „korpusa nacije“ u tom narodu koji nije govorio jednim jezikom, služio se samo svojim lokalnim narečjima i imao lokalne etničke identitete. Jedan je tajni izaslanik 1811. procenio da „Ilirske provincije“ geografski izgledaju kao jedno ogromno crevo, sa isto toliko dugim granicama kao cela Francuska. One nemaju jedan geografski gravitacioni centar, pa je jedini smisao okupljanjatih 1.550.000 duša da bude osnova za kasnije uvećanje. „Ilirija je samo jedan okvir države koji će budućnost ispuniti. Glavni razlog stvaranja „Ilirskih provincija“ je želja da se ne dozvoli Srbiji da integriše Južne Slovene u jednu državu.

Otac moderne južnoslovenske filologije Bartolomej Kopitar je 1811. obavio zadatak koji su mu postavile francuske vlasti da sačini jednu uverljivu sistematizaciju slovenskih naroda i jezika. Južni Sloveni su govorili samo slovenački i srpski. U prvi je brojao hrvatsko kajkavsko narečje, a u drugi celo štokavsko. Kada 1814. prvi srpski moderni lingvista Vuk Karadžić objavi svoju gramatiku običnog narodnog srpskog  govora, on je zanat učio od ovog slovenskog učitelja.

Sa tugom je poslednji guverner te države Fuše  u svojim uspomenama zabeležio za taj narod „da je to bila skupina različitih delova koji su se uzajamno odbijali“. Nije stvorena ni jedinstvena elita koja će tu ideju propovedati, iako su masonske lože upravo tada procvetale u svim znatnijim gradovima. Smatra se da je Rade Vučinić, Karađorđev izaslanik Napoleonu 1810, bio mason. Nema podataka da bi najznačajniji srpski pisac i filozof Dositej Obradović pre nego što je u Beogradu umro 1811. uspeo da sa svojom masonskom braćom zametne neke zajedničke institucije. Pravoslavna crkva je prvi put u istoriji Dalmacije izjednačena sa katoličkom.

NAPOLENOV pohod na Rusiju 1812. predstavljao je početak agonije srpske revolucije.

Rusija se morala povlačiti sa Balkana. Već 15. januara 1812. austrijski poslanik u Peterburgu javio je da ruski car vodi pregovore o miru sa Turskom: „Čuva se potpuna tajnost o sudbini Srbije“. Članom osmim Bukureškog mirovnog ugovora od 28. maja 1812, isposlovana je ograničena autonomija, potpuna amnestija za Srbe i unutrašnja samouprava.

Turci bi trebalo da drže garnizone po glavnim gradovima i sa Srbima se sporazumevaju o plaćanju danka.

U poslednji čas je ruski car pokušavao da postigne neke olakšice za Srbe. Jedna vojna formacija je bila upućena prema Srbiji, ali su diplomati nagađali da je to više vezano za britansku vojnu ekspediciju u Dalmaciji, u snazi do 12.000 vojnika. Britanija se interesovala za pregovore o miru sa Srbima, a bez sumnje nije držala njihovu stranu.

Srbi su verovali da ih Rusija nije sasvim napustila, tim pre što su i njeni diplomatski izaslanici tako tvrdili. Švedski poslanik je izvestio 30. oktobra da su, jedan srpski sveštenik, kao i Karađorđev sekretar, došli u Carigrad i zahtevali da zadrže autonomiju sa guvernerom, ili knezom, iz svoga naroda. Sultan bi ga ovlastio da skuplja danak i predaje ga turskim vlastima, a da turski paša ne bude nastanjen među njima.

Zahtevali su da budu pošteđeni obaveza da učestvuju u sultanovim ratovima. U vreme ovih pregovora, sultan još nije bio definitivno odlučio da skrši srpski otpor. Veliki vezir je stajao na čelu pripremljenih trupa, prema srpskim granicama. Srbi su u ovim diplomatskim pregovorima popuštali. Pristali su da jedan turski paša bude u Beogradu.

Švedska je nevešto, preko kraljevog izaslanika generala Tavasta pokušavala da posreduje.

DALMACIJA BEZ PUTEVA

NAPOLEON je u Ilirskim pokrajinama ispravio anomaliju istorije. U  nekoliko vekova dalmatinske istorije u okviru Venecijanske republike u njoj nije bilo nijednog kolskog puta.Dalmacija je bila jedina evropska pokrajina koja ne poznaje kolski točak. Uz jadransku obalu, francuski inženjeri su protegnuli „Napoleonov put“, koji je svraćao u glavne dalmatinske luke. Slom carstva 1814. je na nekim mestima (Podgora) ostavio jedine neuočene spomenike iz ove epohe u nedovršenim delovima tog kamenog puta. Za budućnost je ostao značajan i po tome što je iza graditelja ostao endemski sifilis, čija se epidemija nije smirila do primene antibiotika nakon 1945. godine.

 SUTRA: RASULO POČINjE SMRĆU JUNAKA HAJDUK VELjKA