FELJTON - VOŽD JE BIO VLADAR U RANGU KRALJA BIRAN OD SKUPŠTINE: Muslimani iz Bosne su predanije branili islamsko carstva od bogatih paša

Rusija je i tada pomagala, ali u smislu da se turske paše nisu osmelile na veće avanture protiv Srba, koji su rađe poštovali želje ruskog cara da se ponašaju kao da nisu u ratu sa sultanom. Propale su namere admirala Dmitrija Senjavina da jedan jači Karađorđev odred uputi prema srednjoj Dalmaciji, kako bi održao ustanak na tom prostoru katolika i pravoslavnih. Bez te srbijanske intervencije sami ustanici nisu bili u stanju da odole francuskoj vojsci. Prema jednom izveštaju iz Zagreba 16. novembra 1806. Karađorđe je slao poruke vladikama obe hrišćanske vere, ali je delovanje agenata habzburškog cara deo franjevačkih kaluđera upravo tada počelo da odvraća od saradnje sa Srbima.

Početkom 1806. su postojali pokušaji prodora ka Sjenici, ali konačno ostvarenje cilja je odgođeno za 1809. Pod vođstvom Milana Obrenovića srpska vojska je došla do Višegrada i Nove Varoši, i sam Karađorđe je  dolazio do manastira Dobruna. Drugi je udar dolinom Ibra došao do Novog Pazara.U martu i aprilu 1807. je postojao pokušaj udara i srbijanske vojske. Ustaničke čete u istočnoj Bosni su prodirale do Vrbasa i Kozare, ali su hajdučke grupe Pave Pisarovića bile nedovoljne za veći požar. Kada je početkom maja 1807. pokušan drugi udar od Zvornika na Tuzlu i on je bio zaustavljen, porazom čete prote Smiljanića. Karađorđeve prodore u Rašku oblast i u Bosnu ne zaustavlja sultanova armija, nego područja sela gusto naseljenih muslimanima. Oni su predaniji branioci islamskog carstva od sultanovih bogatih paša.

SRPSKO nezadovoljstvo ruskim mirovanjem na Dunavu, imalo je za posledice da jedna jaka grupa u vođstvu veruje da bi smena Karađorđa i dovođenje jednog predstavnika od strane ruskog cara, dala bolja rešenja. Iskorišćena je prilika boravka Filipa O. Paulučijau Srbiji da se 28. juna 1807. preko njega uputi molba ruskom caru o uzajamno poštovanom savezu. Neki istoričari su ovaj dokument nazivali „Paulučijevom konvencijom“, a drugi su ga ocenjivali kao srpsku peticiju. U 13 tačaka se ruski car molio da pošalje jednog „zemljo- upravitelja", da se donese ustav i država zakonski uredi. Da se onemogući stvaranje novog srpskog plemstva, da se u zemlji uspostave ruski vojni garnizoni i pristupi vojnoj ofanzivi prema Bosni i Crnoj Gori. Postoji sumnja da je Karađorđe odobravao ovaj dokumenat, u strahu da bi ruski car na njegovo mesto mogao poslati nekog Grka. Konstantin K. Rodofinikin, ruski izaslanik u Srbiji,  je zaista nameravao je da stvara jednu grčku legiju od 2.500 vojnika. On to ne radi zato što je i sam bio Grk, nego po instrukcijama ruskog dvora.

Od 1807. Praviteljstvujušči sovjet je sedište preneo u Beograd, gde je bilo više mogućnosti da se pretvori u nešto moderniju vladu. Donošenjem  ustava „Osnovanije praviteljstva serbskago“ od 8. avgusta 1807. smanjena je vlast Karađorđa, a ojačana Praviteljstvujuščeg sovjeta. Po okruzima su uspostavljani gubernatori i uvedene titule blagorodstva, po ruskim uzorima. Od ovoga vremena se više upotrebljava za Karađorđa izraz „vožd Serbov“, koji pre ustavnih promena 1811. nije uveden za stalno. Mora se sumnjati da je tu titulu Karađorđe dobio već 14. februara 1804. Ostaje pitanje šta je značila ustavna odredba o uvođenju ove titule. Još u promenama 1807. Karađorđa je trebalo nazivati „Svetlejši“, a on je sam, u prepisci preko izaslanika Plamenca, crnogorskog vladiku nazivao knezom.

TITULA „vožd“ je postojala u srednjovekovnoj srpskoj tradiciji, ali je teško verovati da je odatle obnavljana. Verovatno su i Srbi, zbog sukoba ideja o izboru srpskog naslednog vladara, ili njegovog postavljanja od ruskog cara, uzimale titulu „vožd“. On je bio vladar u rangu kralja, po nasleđu, ili biran od skupštine. Narodna skupština 14. decembra 1808. Karađorđu je priznaje titulu „prvog i vrhovnog srpskog predvoditelja“, a on je priznao Praviteljstvujušči sovjet za najvišu sudsku vlast i nije mogao izdavati nikakva naređenja bez posredovanja preko njega.

Tada je uređena srpska vojska. Stvarane su stalne vojne jedinice „bećari“, nazivani tako jer su bili plaćenici od prebeglica sa turskog područja. U svakoj nahiji je stvarano po jezgro regularne vojske, obučavane na način evropskih armija. Kako su meru srpskog ustava stvarali po Napoleonovom Kodeksu, koji su poručili iz Ljubljane, tako su na evropski način uređivali i svoju vojsku. Karađorđevim naređenjem od 14. februara 1809. predviđeno je da svaki nahija ima četu redovne vojske od 250 ljudi. U Beogradu je podignuta topolivnica, po zemlji više barutana i radionica.

Karađorđe je namerno izbegavao da prihvati ruske vojne planove o zajedničkoj vojnoj akciji. Na zasedanju Narodne skupštine u Beogradu 8. do 11. januara 1811. uvedeno je novo ustavno uređenje. Karađorđe je postao nasledni „Verhovni Naroda Serbskoga Vožd“. Morao je donositi odluke sa Praviteljstvujuščim sovjetom, koga će jednim ukazom pretvoriti u vladu sa ministarstvima, po ruskom običaju zvanim popečiteljima. U vojsci je uveden i jedan „kozački polk“ do 8.000 konjanika, uniformisanih na ruski način. Od 1807. jedan je ruski odred bio u Beogradu, ali povučen brzo po ugovoru o primirju u Sloboziji. Od početka 1811.    stalni ruski garnizoni su uspostavljeni u Beogradu i Šapcu. U aprilu 1812. su otišli.

U Bosanskoj Krajini je počeo ustanički nemir u aprilu 1809. Pripreman je dve, ili po nekim izvorima, tri godine. Kada se razvio u puni požar, propao je, verovatno, zbog samih organizatora koji su ga pripremili. Plan je stvarao sarajevski mitropolit Venedikt Kraljević, tada u manastiru Bogovađi. Njegov glavni poverenik u samoj Krajini, kod Gradiške, bio je sarajevski puškar Jovan Jančić. Stvar je propala zbog sumnje ljudi oko Karađorđa da je mitropolit Venedikt Kraljević francuski uhoda. Njegova pisma Jovanu Jančiću su  dolazila u ruke austrijskih vlasti i prevođena na nemački. Sam je Kraljević odlazio ranije na sastanak sa francuskim guvernerom Dalmacije.

Karađorđevom naredbom od 14. aprila 1809. srpske formacije u snazi od 11.900 vojnika su prešle Drinu. Oko pet hiljada seljaka srpskih je prihvatilo za oružje i pridružilo se.

Pod vođstvom starešina Milana Obrenovića, Stojana Čupića i Luke Lazarevića prodori su učinjeni prema Bijeljini i Brčkom. Turci su mobilisali u Bosni 44.520 vojnika i uspeli da potisnu Srbe natrag preko Drine.Ustanak naroda u Bosanskoj Krajini je izbio između reka Une i Bosne. Jovan Jančić je uhapšen u Gradišci. Bio je pogubljen u noći 26. septembra 1809.

Rezultat je bio da su turske vlasti poubijale nekoliko stotina zaverenika, a nekoliko hiljada srpskih seljaka prebeglo je u Srbiju. Karađorđe ih je naselio po oblastima uz reku Drinu, gde se ranije narod uglavnom bavio ribarenjem. To nije prva srpska migracija u Srbiju, jer one kao reke teku od početka stvaranja slobodnih predela u srpskoj revoluciji.

Stalne migracije, nekada i silom turskog nasilja izazivane, počele su da pretvaraju Srbiju od šumovite zemlje u plodna seljačka imanja.

PETAR I NjEGOŠ PRETI PAŠI

DO KRAJA srpske revolucije postojali su veliki planovi prodora u Bosnu, ili podizanja velikog ustanka u njoj samoj. To se naročito odnosi na godinu 1809. Uz rusku vojnu pasivnost na Dunavu, preduzeli su ofanzive u svim pravcima. Karađorđe je sam komandovao udarom na jug, oslobodio Sjenicu, došao do Prijepolja i Bijelog Polja. Kao i u sličnim pokušajima 1807. pokazalo se da cetinjski vladika ne može da pošalje jače vojne snage od 800 boraca. On je ipak pomagao Karađorđev pohod onemogućavanjem mobilizacije turske vojske u Albaniji. Zapretio je skadarskom paši da će podići celu Crnu Goru, ukoliko ne odustane od pokušaja udara na srpske položaje, pa je skadarski paša demobilisao trupe. Protiv Karađorđa je bilo mobilisano u severnoj Albaniji dodatnih 12.000 vojnika.

 SUTRA: POHOD NA RUSIJU POČETAK AGONIJE SRPSKE DRŽAVE