FELJTON - RUSKA FLOTA ZAPOSELA DALMATINSKA OSTRVA: Ustanak u Dalmaciji je značajan za istoriju srpske revolucije u celini

Iako manjina, ono je pre drugih pokazivalo otvoreno nezadovoljstvo dolaskom francuskih vojnika. Drugim rečima, prve impulse stpora francuskoj okupaciji davalo je pravoslavno brdsko stanovništvo.

Računalo se da je 1796. Dalmacija imala 256.000 ljudi, od čega 51.071 pravoslavnih (1781). Katolici su imali 2.404 sveštenika i 885 kaluđera i kaluđerica, a pravoslavni 221 sveštenika. Za vreme Venecijanske republike pravoslavna crkva nije imala svoju eparhiju u pokrajini i crkva je formalno bila tolerisana, ali ne i podržavana.

Dubrovačka republika je imala 35.000 stanovnika, a pravoslavnima nije bio dozvoljen ulaz, niti da u samom gradu Dubrovniku mogu ostati posle prvog sumraka. Boka Kotorska je imala 31.000 stanovnika. Na celom području bivše Venecijanske republike, u Dalmaciji i Boki je bilo 66.510 ljudi sposobnih da prihvate oružje. Oko 12.000 bivših mornara iz Venecije vratilo se tu i povećalo socijalne tenzije, koje su trajale od 1797. Sem Dubrovnika, koji se kao veliko trgovačko uporište degenerisao, ostali gradovi su uglavnom bili italijanski, ili poitalijančeni. U njima je živelo patricijsko plemstvo, a feudalni odnos je bio posebnog tipa zakupnine („kolonatski odnosi”). U svakom slučaju, kako su gradovi zbog gubitka trgovačkog prometa počeli da osiromašuju, zaoštravao se sukob patricijskog plemstva u njima sa seljacima na susednim oblastima. Krajem XVIII veka u Konavlima je izbio ustanak kmetova protiv dubrovačkog patricijata, i ta je pobuna vrlo surovo bila ugušena. Ustanak je uhvatio i susednu oblast Makarskog primorja i Imotskog u unutrašnjosti.

POSTOJI vrlo malo dokumenata na osnovu kojih bi se rekonstruisala priprema ovog narodnog ustanka u srednjoj Dalmaciji. To nije značajno za istoriju Dalmacije, nego i za celu srpsku revoluciju u čiju se celinu istorijski mora uključiti. Švedska diplomatska građa koju je sredio i većim delom preveo na srpski Dušan Topalović - otkriva da ta pobuna ima daleko šire okvire nego što bi dalmatinski prostor ponudio. Još u novembru 1804. je poslanik iz turske prestonice javio „da su Crnogorci odbacili sizerenstvo Porte i zatražili da se stave pod zaštitu ruskog dvora“. Sumnje u to su odbačene, pa je na osnovu podataka očevidaca poslatih u Kotor, 25. februara 1805. javljeno da je 22. septembra, mitropolit Petar I zajedno sa 300 potpisa, zatražio rusku carsku zaštitu i odbacio tursko sizerenstvo. Iste večeri je održana ceremonija i polaganje zakletve ruskom dvoru. Tome se protivio general Marko Ivelić, izaslanik ruskog cara u Boki,  „zbog toga što je taj narod već prekršio svoju vernost i pokornost onog momenta kada su se suprotno svojim obavezama tajno povezali sa francuskom vladom, vršeći tajnu korespondenciju sa njihovim agentima. Ova je optužba, međutim, otklonjena mitropolitovim žrtvovanjem svoga sekretara“. Ostala je nejasnoća zašto je ruski poslanik u turskoj prestonici sakrivao ovu vest. Mitropolit je očigledno opomenut da odmetanje od turskog suvereniteta ne odgovara Rusiji. U literaturi je ostalo neobrađeno na koji je način Crna Gora 1805. platila tribut turskom sultanu. Zaklučak bi bio da su Crnogorci proglasili odmetanje od sultana, ali ih je ruska diplomatija vratila u podanike.

KAD JE  došlo do ustanka u srednjoj Dalmaciji, švedski poslanik je otkrio u izveštaju 19. aprila 1806. da su ruski predstavnici podneli turskoj vladi predlog o zajedničkoj podršci tome ustanku. On je bio odranije pripremljen, a u izveštaju se navodi da je plan o toj pobuni pripremio jedan „bivši dalmatinski vojnik“. Predviđao je da će u prvom talasu ustanka ustati na oružje 12.000 ljudi u samoj Dalmaciji, a pripremljeno je i 130.000 u „susednim okruzima“. To odgovara ranijim podacima da je u Hercegovini bilo pripremljeno 19.000 ustanika, svrstanih u 43 odreda. Očigledno je ustanak pripreman od 1803, na turskoj i potom francuskoj strani, ali su ga ruski diplomatski interesi okrenuli na rat samo protiv francuske okupacije.

Kao što je, na podsticaj ruske politike i emisara u Crnoj Gori Stepana A. Sankovskog, uz dopremanje oružja sa ruskih brodova u Boki Kotorskoj, Petar I Njegoš uspeo da stvori veliku mrežu gerilskih odreda u susednoj Hercegovini, radilo se i u srednjoj Dalmaciji.

Austrijske uhode su 1805. ustanovile da je od Konjica do Nikšića u 43 gerilska odreda, sa harambašama na čelu, bilo upisano 19.000 vojnika. Zbog toga što je Rusija bila u savezu sa Turskom, a obe su saveznice poslale svoju flotu 1799. uz albansku obalu i zaposele Jonska ostrva najpre, cela ova gerilska vojska, tajno organizovana na turskom prostoru Hercegovine, pasivno je čekala. Bilo joj je naređeno da ne sme provocirati intervenciju Turske protiv Crne Gore, pa time dovesti u pitanje savez Turske sa Rusijom. Pogranični turski kapetan u Hutovu, uz granicu Dubrovnika, sam je organizovao jedan pomoćni odred muslimana i katolika i pomagao Francuzima da lakše zauzmu grad Dubrovnik.

PETAR I  Njegoš je najpre sazvao Narodnu skupštinu na Cetinju i organizovao crnogorsku vojsku od 12.000 ljudi. U pokušaju da se onemogući ulazak Francuza u Dubrovnik, crnogorska i ruska vojska su i same krenule kroz Konavle. Njima se pridružilo i dve hiljade pravoslavnih seljaka sa turskog susednog područja. Francuzi su ušli u Dubrovnik delom preko turskog zemljišta i u gradu držali garnizon od 800 vojnika. U isto vreme je ruska i crnogorska vojska došla na kapije Dubrovnika, pa pošto nije uspela da uđe u grad, zaobišla ga i ugrozila iz Gruža. Bilo je šest hiljada crnogorskih i dve hiljade ruskih vojnika, iako ti brojevi u raznim izvorima variraju.

Seljaci su po selima Dubrovačke republike dočekali sa oduševljenjem rusku i crnogorsku vojsku. Vladika Petar I je išao od sela do sela. Proglasio je ukidanje feudalnih odnosa i oprost plaćanja obaveza na deset godina. Sedeo je na bregu Bosanka pod jednim suncobranom i posmatrao prestonicu zamišljenog Slavenoserbskog carstva. Narod je bio oduševljen njegovom pojavom...

RUSKA flota je zaposela ostrva srednje Dalmacije, iskrcala se posebno na ostrvo Brač i ukotvila u malu luku Omiš, odakle je kontrolisala razvoj ustanka po susednim brdima. Tulio Erber veli da se duh pobune proširio na celi brdski prostor od Solina do Podgore, pa još južnije do Stona pred Dubrovnikom. U unutrašnjosti je pokrio oblast Imotskog, gde je izvešteno da se nalazi sedam hiljada ustaničkih vojnika pod oružjem. Naučna istraživanja o ovom ustanku su do sada dala mršave rezultate, najviše krivnjom hrvatske istoriografije, jer ovaj ustanak nije bio u skladu sa opštim tendencijama da se cela prošlost Dalmacije kroatizuje od samog slovenskog naseljavanja u ranom srednjem veku.

Organizacija ustanka je počela dolaskom ruske flote, a možda i pre početka francuske okupacije. U Makarskoj je organizovan sastanak za pokretanje ustanka. U dalmatinskim gradovima su postojale pobune protiv austrijske okupacije 1797. U Veneciji se u julu 1800. pobunio Dalmatinski mornarički puk. Pokušaj regrutacije izaziva socijalne nemire, što se ponavlja i 1805. Regrutuju se samo dalmatinski seljaci, a ne i oni iz Boke. U ustanku 1806. požar je zahvatio podbiokovska mesta Makarsku, Podgoru, Tučepe.

Masonske lože u Dalmaciji

USTANAK u Dalmaciji 1804. godine poklapa se sa  vremenom  kad srpski emisari, preko nekih franjevačkih kaluđera, organizuju dobrovoljce za pohod prema Banjaluci, gde se očekivalo spajanje sa Karađorđevom vojskom. Trgovac Ilija Mostarac u januaru 1805. skuplja vojsku od tri hiljade ljudi u zapadnoj Hercegovini, "većinom katolika i Grka".

Pravu pozadinu ovog pokreta je nemoguće ustanoviti, jer po dalmatinskim gradovima od venecijanskih vremena postoje masonske lože: u Zadru i Splitu od 1806, Kopru i Kotoru od 1807, Dubrovniku 1808, Šibeniku, Makarskoj, Rijeci, Trstu 1809. Procvetale su tek nakon 1795, a na venecijanskom području ih je bilo 114.

 SUTRA: SRPSKA REVOLUCIJA SE ŠIRI NA SREM I BANAT